Крај стогодишње бајке Јувентуса и Aњелијевих: Агонија најтрофејнијег италијанског клуба

Судбина се поиграла са Јувентусом и Ањелијевима. У години када најтрофејнији италијански фудбалски клуб и некрунисана краљевска фамилија Прве и Друге републике прослављају јединствен јубилеј у спортској историји – Ањелијеви су власници Јувентуса од лета 1923. године – Стара дама озбиљно рискира да поново буде избачена из Серије А, редимензионирана и чак са новим власницима. 

Све што је дело људи има свој почетак и свој крај. После пет генерација Ањелијевих – од оснивача династије Ђованија преко његовог унука Ђанија и Умберта до праунука Андрее и чукунука Џона Елкана – Јувентус је на путу да заврши на добошу, то јест да добије новог газду.

Унук Ђанија Ањелија, Џон Елкан све више доживљава фудбалски клуб као скупу играчку која више не доноси додатну вредност породичном бизнису а кошта папрено: у последње три године из „породичне“ касе је издвојено 700 милиона евра за покривање губитака Старе даме. Елкана не прожима узбуђење на помен Јувентуса, као његовог деду Ђанија Ањелија и чукундеду Ђованија, и ако треба да „баца“ новац у неки спорт онда су то Формула 1 и Ферари а не Калчо и Јувентус. 

„Довољно ми је да видим слово 'Ј' у насловима, када читам новине, да затреперим и помислим на Јуве” (слово Ј се у италијанском језику готово уопште не користи), тако је Ђани Ањели причао о свом Јувентусу који је, заједно са пословним империјом ФИАТ, наследио од свог деде Ђованија Ањелија и очигледно није успео да га пренесе на Џона. 

Мит о Јувеу

Адвокат Ањели је створио мит Јувентуса. Иако је говорио у шали да је Јуве „забава за недељу”, његову али и за стотине хиљада радника ФИАТ-а дуж целе апенинске кичме Италије (највећа концентрација тифоза Старе даме је на југу Италије, од Пуље и Абруца, преко Базиликате и Калабрије до Сицилије), гледао је на Стару даму као на породични драгуљ. Истина, та љубав се савршено спајала са пословном експанзијом ФИАТ-а, поготово са отварањем фабрика и кооператива у јужном делу земље. Ањелијеви нису давали само посао већ и страст коју нуди фудбал и победнички менталитет који је Јувентус отелотворавао боље него било ко други. 

У телевизијском интервјуу који је ушао у анале, новинар Енцо Бјађи је рекао адвокату Ањелију да се срео са Томазом Бушетом (први мафијашки покајник захваљујући чијем сведочењу су разбијени мит о Коза ностри и „омерта” која је трајала вековима) и да му је рекао да је велики навијач Јувентуса. 

Ањели се замислио на трен, а онда је у свом луцидном стилу великог шармера рекао: „Ако видите поново Бушету, реците му да, када је у питању Јувентус, неће морати да се покаје.” 

Адвокатов синовац Андреа је био „последњи Мохиканац” међу председницима-навијачима.

Франко Сенси и Серђо Крањоти скупо су платили љубав према Роми и Лацију. Први је изгубио готово све што је имао, други је завршио у затвору. Силвио Берлускони и Масимо Морати су дочекали најцрње дане Милана и Интера после деценија славе јер су се њихове породице успротивиле финансирању клубова. И један и други су потрошили више од милијарду евра пре него што су „бацили пешкир” и предали росонере и неразуре намазаним мешетарима који на фудбалу остварују или покушавају да уберу профите, без обзира са којег дела планете стизали. 

Таква судбина би иза угла могла да сачека и торински клуб. Читав век је Јуве имао иза себе најмоћнију породицу која је знала да се прилагоди свим временима и свим властима и да просперира. Патрон и оснивач „династије” Ђовани Ањели је био активни члан Фашистичке партије и Мусолинијев сенатор све до збацивања Дучеа с власти у лето 1943. године.

Адвокат Ањели је био пријатељ свих послератних италијанских премијера, на крају је именован и за доживотног сенатора. Џон Елкан је без проблема, уз зелено светло италијанске владе, преместио седиште ФИАТ-а и затим „Стелантиса“ у Холандију где плаћа значајно мање порезе него што би у Италији. 

Реструктуирања пред продају

Андреа Ањели и Џон Елкан су веровали да ће прослава стогодишњице бити помпезна, тријумфална и овенчана титулама, о чему сведоче појачања и уложени новац у претходне три године. Упркос кризи, пандемији, губицима и слабијим резултатима, Јувентус је инвестирао више од 400 милиона евра у појачања: од Душана Влаховића и Федерика Кјезе до Глејсона Бремера и Мануела Локателија. 

Неколико месеци пре великог јубилеја, продаја клуба није више табу, штавише постаје све више реалност и поред тога што тренутак није најбољи: дугови, процеси, криза резултата, а на пијаци су већ на продаји Манчестер Јунајтед, Ливерпул и Интер. То значи да неће бити лако пронаћи купца, тим пре што Елкан претендује на позамашну цифру, имајући у виду да осим бренда и парка играча, са Јувеом иду стадион, спортски центар у Континаси са хотелом и најсавременијом амбулантом и лабораторијом. 

У пословним круговима се барата са почетном ценом од две милијарде евра, због које би Елкан узео у разматрање епохалну продају. Наравно, пуно тога зависи како ће се завршити кривични поступци пред редовним судовима, али и спортски пред надлежним органима ФС Италије и УЕФА.

Такође, треба имати у виду да укупан дуг Јувентуса, у овом моменту, износи око 400 милиона евра: 153 милиона је консолидовани дуг, а са 253 милиона минуса је завршена претходна сезона. Није случајно да је власник Јувеа подвукао да је потребна нова докапитализација клуба и поред упумпаних 700 милиона евра у претходне три године. 

Пре тачно пет година Андреа Ањели је, представљајући нови лого Јувентуса, цитирао бившег првог човека „Џенерал Електрикса“ Џека Велка: „Промени, пре него што будеш приморан да промениш.“ На врхунцу своје моћи, са лудом идејом која му се тада врзмала у глави да ангажује Кристијана Роналда, последњем Ањелију није падало на памет да ће његов блиски рођак и пословни партнер Џон Елкан ту максиму на прелазу између 2022. у 2023. годину – применити на њему. 

Унук адвоката Ђанија Ањелија је оркестрирао смену сина Умберта Ањелија с циљем да предупреди да Јувентус буде колатерална штета евентуалних пресуда, како у редовним кривичним поступцима тако и у спортско-дисциплинским процесима који висе изнад главе Андрее Ањелија и још 11 руководилаца и функционера торинског клуба. Елкан је преполовио број чланова Управног одбора Јувентуса са 10 на 5 и поставио је све своје људе чије квалификације говоре о намери да се бори до краја да се клуб сачува и поштеди новог испадања.  

Именовања за председника Ђанлука Ферера, пореског ескперта чији је отац, такође стручњак у истој материји, деценијама био човек од поверења фамилије Ањели, за генералног директора Мауриција Сканавина, менаџера од задатка кога је Џон Елкан постављао у неколико компанија под контролом „Ексора“ да сређује ствари, и троје финансијских и правних експерата Фјоране Виторије Негри, Лауре Капијело и Дијега Пистонеа, више него јасно указују на намеру да се рачуноводство, књиговодство и однос са правосудним органима среде. Будући да су то потези које бизнисмени чине пре него што продају властите компаније, верује се да није тако далеко дан када би Јуве и званично могао да буде на продају.  

Лабуђи пев

Посреди је и друга димензија Јувентусове хаварије која улази више у фамилијарне односе и трвења између различитих грана породичног стабла Ањелијевих него што има везе са Јувеом. Већ дуже време се прича о намери Елкана да избаци Ањелија не само из Јувентуса већ и из породичне кровне фирме „Ђовани Ањели БВ“ која контролише све остале компаније или пакете акција у власништву фамилије Ањели-Елкан, укључујући и „Ексор“. Односи између двојице блиских рођака никада нису били присни, а постали су хладни и стриктно пословни после развода Ањелија са Емом Винтер, а због Дениз Акалин, супруге Ањелијевог пријатеља и шефа маркетинга Јувентуса Франческа Калва. 

Елкан се налази на челу групе „Ђовани Ањели“ која поседује 37,96 одсто „Ексора“, док је Андреа на челу групе „Умберто Ањели“ са 11,85 одсто акција породичне фирме. Сам Андреа поседује половину квота групе која носи име његовог оца и она се процењује на 924 милиона евра.  

Излазак Ањелија из Јувентуса се представља као први корак ка „ликвидацији” његовог удела у породичној фирми „Ђовани Ањели БВ“. Најављује се да би Елкан могао да у неколико етапа исплати брата од стрица своје маме Маргерите, то јест да би Андреин излазак требало да буде постепен како би се избегле трауме и негативне последице од евентуалних спекулација. 

Када се сложе коцкице постаје јасно зашто је Андреа тако срчано инсистирао на формирању Суперлиге и по цену да доведе у опасност своју позицију и статус клуба у европским размерама и у односима са УЕФА. Јувентус је могла да спаси само Суперлига са баснословним „чипом” за учеснике и гарантованом зарадом која се мерила стотинама милиона евра на годишњем нивоу. 

Јувентус се нашао у савршеној олуји а руководство клуба се очигледно преиграло са „дотеривањем” књиговодствених и рачуноводствених књига. Покушај да се искористи пандемија за манипулацију са четири (не)исплаћена месечна дохотка играчима претворио се у смртоносни ударац за Јуве са печатом последњег Ањелија по презимену. 

Андреа је надмашио свог оца Умберта, стрица Ђанија и прадеду Ђованија. За 12 година председниковања освојио је 19 трофеја, девет узастопних скудета плус два финала Лиге шампиона. Иронија судбине је да је Ањели дигао Јувентус из пепела, довео га на педаљ од фудбалског Монблана и онда га вратио у веће проблеме од оних које је затекао у мају 2010. године када га је преузео. Калчополи би према правосудном „урагану” који се спрема могао да буде само поветарац у повести торинског клуба.

Андреин Јувентус је била лабудова песма Ањелијевих на челу Јувентуса. Велика је непознаница какав ће статус и моћ имати Стара дама без Ањелијевих да јој чувају леђа. Да ли је ово била и Јувеова лабудова песма?