Реал-Партизан: Ћаћо, очеви и Жоци

Најузбудљивија четвртфинална серија коју памти Евролига: Реал Мадрид-Партизан.

Пет невероватних утакмица. И три ствари које су све промениле.

Прва, туча коју је из очаја изазвао Серхио Љуљ, „добри дечко шпанске кошарке“ и коју је, нажалост, прихватио капитен Партизана Кевин Пантер. Кад је већ све било готово. На 15 разлике за Партизан, док су бесни навијачи Реала већ напуштали дворану.

Друга, ослабљени Партизан на трећој утакмици игра сјајно. Води 10  разлике у првом полувремену. Најдомонинантнији центар Европе Валтер Таварес креће на закуцавање а 30 cm нижи бек Партизана Алекса Аврамовић покушава да га изблокира. Успева да направи фаул и да поломи своју шаку.

Трећа, трагедија у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“, дан пред четврту утакмицу. Србија је у шоку. Партизан се одлучује да игра утакмицу. Не знамо да ли је имао другог избора. И шта би било да се играло у нормалној атмосфери.

Реал је, због утакмице свог фудбалског клуба у Лиги шампиона за један дан померио пети, одлучујући меч. Да све што се дешавало није нимало померило фокус играча Партизана чинило се док смо гледали пуне три четвртине меча у Мадриду али онда Ћус Матео, тај човек за кога нам се учинило да је залутао на клупу Реала и да је питање само колико ће га понизити Жељко Обрадовић – своју судбину ставља у руке острвљана. И то не оне највеће шаке у Европи, руке Валтера Тавареса са Зеленортских острва, већ тројице ветерана; није мало рећи и легенди Реала из Мадрида.

Двојица су са Балеара – Руди Фернандез и Серхио Љуљ. И својим понашањем у најбитнијим тренуцима и овог меча показали су да би заиста Мајорка требало да буде 17. немачка савезна држава. Никада не одустају и најнезгоднији су у последњим тренцуима меча.

Трећи, Серхио Родригез, је са Канарских острва. На прелепим острвима којима је Рабат најближе копно говори се направилни шпански, па се тамо „мућаћо“ изговара „ћаћо“, а овај помало пежоративан израз за момка постао је много више од надимка сјајног кошаркаша који се прошлог лета вратио у Реал Мадрид.

Чачак је у кошаркашком смислу Спрингфилд за Ћаћове Тенерифе, али највећи тренер Чачка и Европе није у последњој четвртини знао како да заустави плес 36-годишњег Серхија Родригеза. Улог је био превелики: ко ће на фајнал фоур и утакмицу са Барселоном.

Пре две године на фајнал фоуру, са Барселоном је у полуфиналу играо Армани Милано. Навијао сам тада за Милано; сјајна је то екипа била, Ћаћо Родригез на плеју, Пантер на двојци, наш Влада Мицов на тројци, Зек Ледеј као крилни центар. Али изгубили су, чинило се једнако несрећно и једнако неправедно као сад Партизан. Мада на мајсторство једног играча: тада Хигинса, сада Ћаћа.

Увек сам волео кошаркаше из Чачка, али морам признати да Алекса Аврамовић није на мојој листи омиљених. Напротив. Међутим, болело је колико је у четвртој четвртини у Мадриду Аврамовић фалио. Не само због енергије и продора који би дали додатну димензију Партизану већ и због тога што Алекса не би могао да гледа оно шепурење по рекету Серхија Родригеза. Бацио би га у Мораву, у рекламе, шта год.

Овако, није имао ко то да уради. Колико је битан Аврамовић најбоље говори то што се почетак успона Партизана у Евролиги десио са Алексиним опоравком од повреда, а нова повреда, у невероватној тежњи за бананом Таваресу, довела је до три пораза заредом до тада доминантног тима Жељка Обрадовића. Доминантни Партизан је заљуљао Љуљ оном песницом у Пантеров стомак из очаја, а кад су се после свега коначно сабрали срушио га је свим бојама намазани остарели момак са Канарских острва.

На крају, ипак добра вест са Канара – Гран Канарија освојила је Еврокуп и пласирала се у Евролигу. То значи да ће, и због броја шпанских клубова,  Валенсија вероватно да направи годину дана паузе од Евролиге и да ће је и у следећој сезони играти и Црвена звезда и Партизан.