Србија на Филипине иде без притиска: Како Богдан и два Јовића могу до полуфинала? štampaj

Јуче у спорту не постоји. Само је битно оно сад. Зато је Новаку Ђоковићу било толико битно да добије Алкараза у Синсинатију. Можда због Ђоковића Срби мисле да су ментално јачи од других. Мада смо у кошарци то мислили и много пре него што се Ђоковић родио. Јер, фудбал се игра ногама, рукомет рукама а кошарка главом.

Зато се одушевљавамо како Јокић игра главом, иако ко је видео његов скок са стене у ледену Тару помислио би да је ту, ипак, његово тело супериорно. А ја сам се недавно нашао у једном друштву које није толико заинтересовано за спорт и на помен Светског првенства у кошарци чух занимљив коментар: „А то је оно такмичење на којем Јокић ипак не игра.“

Али и кад је Јокић играо, није могао сам; погађао је уз фаул и са пола терена против Италије али већина других играча није могла ни оно што погађа на сваком тренингу. Притисак је био превелики. Да ли је Србија без Јокића репрезентација која осим најбољег на свету сада бар неће имати ни притисак резултата? 

Мит о високим Србима

Песимиста који је читао највећег овдашњег новинара који се разуме у кошарку сада би написао римејк текст „Крај мита о дугачким Србима“. Тај текст је Тијанић написао уочи Светског првенства у Атини 1998.године.

Било је то моје прво светско првенство. Имао сам 18 година и мислио сам да смо најбољи на свету. Крали смо чаршаве из хотела да бисмо исписивали транспаренте, бојили смо лица у боје српске заставе и опседали хотел где су боравили наши репрезентативци да се сликамо са будућим шампионима света. Ми, клинци, заиста смо веровали у то, иако је разлога за песимизам било превише. Два највећа била су Владе Дивац и Предраг Даниловић.

Наш најбољи играч у НБА Дивац и најбољи играч у Европи у том тренутку Даниловић, прескакали су Светско првенство, први пут у репрезентацији није било ни МВП Фајнал фора те године Зорана Савића, Фиба нам није дозволила да за нас заиграју „наши Грци“ (Тарлаћ, на пример, који је годину дана раније скоковима донео Олимпијакосу европску титулу), а да белај буде потпун Саша Ђорђевић је повређен кренуо за Атину, свестан да ће можда моћи да заигра тек у финишу првенства.

Ко је осим напаљених тинејџера могао да се нада светској титули? Али тандем Бодирога–Жељко Ребрача одиграо је турнир живота; био је то најбољи Ребрача икада, a Бодирога је после као Сергеј Бубка наставио да диже летвицу. И ко би осим некада напаљеног тинејџера могао да помисли да би сад тако могли да одиграју Богдановић и Милутинов.

Пре 25 година, не знајући много о кошарци, желели смо Аргентину у четвртфиналу и једва смо их добили (Ђорђевић је тада дебитовао на првенству, није то била форма за девет тројки као три године раније, али јесте за упаде у рекет и лагана поентирања са линије слободних бацања).

Грци су нам три године спремали освету и чекали су нас гневни у препуној хали у полуфиналу. Сећам се да су нас тада два сата после меча држали у дворани док се сви домаћи разиђу, сећам се и да су Бодирога и Ребрача дали скоро све поене за нас (добро, Миленко Топић је погодио једну тројку), да их је Жоц држао све време у игри и да смо ми на трибинама покушали да ухватимо лопту коју је бесни Папаниколау испуцао у публику кад је схватио да су поново изгубили.

У финалу смо желели Американце, добили смо најјаче Русе од распада Совјетског Савеза и опет смо победили. И то смо играли углавном са два плеја, Салетом Обрадовићем све време, Ђорђевићем колико може, са Бодирогом на три, Топићем на четири и наравно Ребрачом на пет. Било је два разлике за четврто светско злато. Најнеочекиваније.

Ђе рече Јапан

Са мање очекивања отишли смо ваљда још само у Јапан 2006. године. Тада је и Борис Тадић неуспешно убеђивао Ненада Крстића да игра за репрезентацију да би напослетку отишли у Токио чак са једним играчем који није знао да уради леви улаз. Била је то екипа коју је као срчу сакупио Драган Шакота после пуцања у Новом Саду и Београду 2005. године.

Прва звезда био је Игор Ракочевић, играо је садашњи помоћник Пешића Марко Мариновић и тада најталентованији европски центар Дарко Миличић. Већ у првом колу изгубили смо од Нигерије и било је јасно да је боље да одмах кренемо кући.

С обзиром на то да је селектор Шакота после причао да уопште није знао ко игра за Нигерију, можда има смисла ова Пешићева необична идеја да припремне утакмице игра против репрезентација с којима ће ускоро да игра на Светском првенству.

Сребрна Шпанија

Моје друго Светско првенство било је у Шпанији 2014. и на њега сам кренуо са ентузијазмом као 16 година раније у Атини. Истина, све се тада цртало а и жреб се намештао да играју у финалу домаћин Шпанија и Сједињене Државе, са вероватно најјачим тимом који је у овом веку учествовао на неком великом такмичењу. Тако да је било пристојно и довољно лудо и смело желети бронзану медаљу.

Освојили смо сребро. Иако смо изгубили три меча у групи, видело се на утакмици у Гранади, када нас је Шпанија газила а селектор Ђорђевић није дао на себе и своју репрезентацију, да тај тим може да уради нешто велико. Видело се и на тренинзима да је прва звезда репрезентације Милош Теодосић прихватио долазећу звезду Богдана Богдановића и да се између њих прави сјајан однос.

Био сам у неверици када је селектор Ђорђевић у првих 12 уврстио два играча Радничког из Крагујевца, а испоставило се да нам је Стефан Јовић био први плеј на првенству (Тео је играо двојку) а Никола Калинић био човек који је спреман не само да закуца преко Бурусиса него да свима покаже да се Србија не плаши никога. А ниједан ни други нису били стандардни у петорци код Муте у Крагујевцу.

Филипински кључ

И сада нам је Стефан Јовић кључ репрезентације. У Манили мора да одигра баш као што је у Мадриду; много је искуснији, на жалост и много исповређиванији. Али он је једини класичан плејмејкер који може да обезбеди 30 поена а да не упути ниједан шут на кош. Само са здравим и Стефаном у пуној форми, а припремне утакмице наговештавају да нисмо далеко од тога, Србија може да направи нешто велико и на Филипинима.

Други кључ је опет Јовић. Али Никола. Калинић је самоуверено дошао на Светско из Крагујевца, Јовић долази из Мајамија – разлика у таленту је огромна на страни Јовића, а када је шутнуо и погодио тројку за победу против Бразила показао је да му ни Калинићеве дрскости и самопоуздања не недостаје. Ако ово буде његово првенство, можемо опет да сањамо бронзу.

Наравно, први предуслови су прве звезде. Богдан Богдановић је увек сјајно играо за репрезентацију и немамо разлога да сумњамо да ће и овога пута бити на нивоу. Али овога пута се очекује превише. Да буде вођа, да буде оно што је био Бодирога 1998. и Теодосић 2014. године. 

Звезда број два је Милутинов. Корона га је прошле године омела да у тандему са Јокићем чини најбољи центарски пар који смо икада имали – сада је здрав и спреман. А кад је такав, нико на Светском првенству није бољи на позицији пет. За почетак брзо ће доћи дуел са Карлом Ентонијем Таунсом, звездом Минесоте и Доминиканске Републике, и ту Милутинов мора да покаже да је једнако добар.

Последњи парчић слагалице у првој петорци је Огњен Добрић. Тај момак, оперисан од сујете, идеалан је пети члан петорке у којој остала четворица имају више кредита од њега. Њему није проблем да се залеће на сваку лопту и да мирно, и у последњој секунди ако затреба, као против Бразила, буде прецизан за три поена.

Ових првих пет треба да нам донесе пет првих победа. Као прошле године. У прве три: Кину, Порторико и Јужни Судан нико не сумња. Онда следе Доминиканска Република и Италија. И за те две, а поготово за две следеће утакмице у којима ћемо, ако будемо побеђивали, избећи Америку, требаће нам и нашпанована друга петорка. И то пре свега тандем на позицијама један и два: Аврамовић–Гудурић који један другог морају да надопуњују и Филип Петрушев који ће очигледно бити прва измена на центарским позицијама. Ова тројица могли би да чине разлику између добре и врхунске репрезентације. Између неуспеха и успеха.

Притом, и много боља репрезентација од Србије не би имала тај луксуз да друго такмичење заредом пропусти да нађе улогу за толико паметног играча као што је Давидовац или да не искористи шутерске способности Вање Маринковића.

То је оно што имамо данас и с чим идемо на Филипине. Да, немамо Јокића, али ни Италијани немају Галинарија, Грцима фали Јанис, Литванцима Сабонис. Црногорци су комплетни и зато их желимо у четвртфиналу. И то није тако нереално, потребно је само да ми коначно победимо ту Италију а они Литванију и Грчку. А и ако не победе, лакше је играти са Грчком без Слукаса, Калатеса и Дорсија него са Немачком, Аустралијом па и Словенијом коју предводи прва звезда турнира Лука Дончић.

Дончић обожава да игра за репрезентацију. Баш као и Богдан. Лепо би било да се сретну. У полуфиналу.