Сунце после победе над Литванијом: Филипински орлови једу мајмуне, српски једу паркет и не плаше се никога

Хоће ли у овом граду сунце икад засјати како треба? Чувено питање Павла Вуисића из „Сјећаш ли се Доли Бел“ понављали смо сви ми који смо се у сезони тајфуна нашли на Филипинима, у Манили. И засијало је. Јутро након велике победе Србије над Литванијом Манила се први пут, у пет дана колико сам ту, пробудила сунчана.

Све је лепше, дан после. И џипнији, тај тужни градски превоз у Манили, нека врста мешавине џипа и коњске запреге, изгледају лепо и романтично по филипинском сунцу. Или смо само ми и даље срећни због победе?

Имала је Србија великих победа у претходној деценији, али ово је свакако једна од највећих; упоредива са оном против Француске 2014, Аустралије 2016, или је можда најсличнија победи против Русије 2017. године.

Све те победе донеле су најмање сребрну медаљу; ова још не гарантује медаљу, али је из много разлога једнако битна. Јер, 2014 када смо у савршеном мечу победили много јачу Француску, градио се један тим; када 2016. Аустралији нисмо дали ни грам наде, тај тим је већ три године играо заједно појачан, нa пример, Николом Јокићем који је слободним бацањима решио четвртфинале са Хрватском. Годину дана касније и са Шведом у животној форми, Русија је била немоћна против Ђорђевићеве Србије која је млела све пред собом док је имала довољно здравих играча да састави смислену петорку.

Али сад је другачије, јер се репрезентација разграђивала. Оно што је почело несрећним поразом у Берлину против Италије, настављено је на оној утакмици у сауни против Белгије у Нишу, а кулминирало је овог лета када је код многих репрезентативаца упитан био само тајминг отказа селектору Пешићу. И све се само намештало да се сруши. 

Филипинске природне лепоте

Мене је утакмица са Италијом затекла негде на 12 хиљада метара изнад Индије. У авиону, на вајберу и воцапу од пријатеља читао сам пренос распада репрезентације Србије уживо. Они духовитији су ми предлагали да нема разлога да напуштам аеродром у Манили већ да се одмах упутим на неко од егзотичних филипинских острва.

Борокај, на пример, проглашаван је другом најбољом острвском дестинацијом на свету. Нигде песак није тако бео а вода плава као на овом острву до којег се из Маниле лети 45 минута, за тек нешто више еура за повратну карту. Или острво Цебу. Цебу је рај за рониоце, са фасцинантим подводним светом. Ово је и једно од острва на којима се може видети тарзијер, филипински мајмун кога је тешко уочити јер уме да се мимикријски залепи за дрво. Острво Цебу је познато и по најспектакуларнијим водопадима на Филипинима и – што је најбитније – септембар је сезона тајфуна а положај Цебуа је такав да га тајфуни заобилазе.

Ми смо ишли путем којим туристи ређе иду, у Манилу у сезони тајфуна. Шта може да крене наопако што већ није? Уосталом, српска репрезентација носи надимак „орлови“; или се бар новинари труде да тај надимак заживи. У Манили смо већ били шампиони света пре четири и по деценије, а национални симбол Филипина је орао. И то не било какав орао него орао који једе мајмуне.

Овај филипински орао је једна од најређих и најфасцинантнијих птица на свету; локални становници га зову и ибон (краљ), баног (змај) или једноставно – филипински орао. То му је и званични назив од 1978. од кад се званично, због неке врсте коректности, не користи дотадашњи назив: „орао који једе мајмуне“.

Е, а наши орлови, после свих жаба које су прогутали током лета, прогутали су и највећу – прво када им је саиграч завршио без бубрега а онда када се вратио кошмар звани Италија. Али ово не би били Филипини када се све не би сложило баш онако како и кад је требало.

Шифра: Светислав Пешић

„Сви за једног, један за сви“, написао је пред четвртфинале са Литванијом на табли најбољи стратег у историји Пирота, човек кога ни европска титула са Немачком, ни европска и светска са Србијом (и Црном Гором) није спасила подсмеха и неповерења.

Ова утакмица била је његов докторат, 20 година после добијања оних основих, највећих диплома. Јер, Литванија је кренула, баш као два дана раније против Америке, да сипа тројке са свих страна а да Валенчијунас све испред себе уноси у кош. И шта је урадио Пешић? Направио је тактику у којима се на тројке Литванаца одговара сигурним поенима најбољих играча Богдановића и Милутинова из рекета и спремао је толико потцењивану другу петорку наше репрезентације да кад уђу – поједу паркет.

И појели су га; то је тако изгледало да смо ми који смо били близу паркета заиста тражили зубе Алексе Аврамовића испред наше клупе. Невероватан је притисак на лопту правио Алекса; чудесно је играо одбрану а у нападу, свестан да не сме да дрибла Јокобаитиса и друге литванске плејеве брзих руку, имао је брзине и снаге да их претрчи.

Са једнаком енергијом одиграо је Давидовац, иако он то, за разлику од Алексе, не показује ниједним гестом; иако није природна четворка, тукао се са много јачим Литванцима за сваку лопту и она је углавном завршавала у његовим рукама. Добрићева одбрана од почетка је била таква да овај играч гвоздене снаге није имао снаге за шут, а и Гудурић је коначно показао да у петорци ратника он може и мора да буде креативни лидер.

Наравно, херој из другог плана је Филип Петрушев. Пре утакмице питао сам једног од упућених може ли таленат Петрушева против снаге Мотијунаса и Валенчијунаса? Могу да напишем само да сада знам да је и њему драго што није био у праву и што је Петрушев показао да може и сме против свакога.

И онда двојица најбитнијих. Први, Богдан Богдановић, одиграо је такво прво полувреме да је Литванцима почео да се привиђа Ђорђевић из Атине 1995, а онда је био довољно велики да се потпуно стави у функцију тима који је без њега јео паркет. Други. Стефан Јовић, који је показао да нико не сме да потцени таквог играча и да му иде испод блока. Јовићу је ово треће Светско првенство, на претходна два нам је био један од најбитнијих играча, а сада је буквално играч од кога све зависи. И кад он игра овако добро, Србија све може.

Србија, утисак је, сад све може. И ништа не мора.

А прошло лето у Арени, да бисмо уопште дошли на Филипине, морали смо да победимо Грчку. Био је то спектакуларан меч; можда и најбољи кошаркашки репрезентативни меч у овом веку у Београду, дуел два најбоља играча на планети. Због „Сомбор шафла“ Јокића у одлучујућим тренуцима смо победили и практично тако обезбедили ову Манилу. Дакле, без неких који сада нису ту, а тада су били као што су Јокић, Мицић, Калинић, Недовић, Лучић и Јарамаз, Србија не би играла ово Светско првенство. Већина њих ће нам бити потребна на Олимпијским играма у Паризу; многи су били потребни и сада, али нису дошли.

То је већ њихов избор. Или, што би рекао Павле Вуисић у другом Кустуричином филму: „Други јебу, а ти се Музафере купај!“