После сто година Немачка је отпустила селектора фудбалске репрезентације: Ханс Дитер Флик и његових десет претходника

У континенталну Европи фудбал је најпре стигао у Скандинавију, у Данску и Шведску, и оно што се некада називало Ниским Земљама, у Холандију или Белгију. Али тек када се нешто касније пробио до централне Европе, почео је да надилази англофони пастиш и да се развија независно.

У монархији Хабзбурговаца (и земљама из ње изниклим) фудбал је искључиво био урбани феномен – играо се до изнемоглости у Прагу, Будимпешти и, посебно, Бечу. Тамо га је себи присвојила друштвена скупина која је имала посебну склоност ка расправљању и промишљању, интелигенција која је дискутовала о уметности, политици и, од тог часа – о фудбалу. Фудбалска теорија, уопште начин на који данас размишљамо о фудбалу и како се према њему опходимо, настао је у кафеима Беча у време belle epoque-a.

Најлепши израз овог фудбала, у коме су позоришни критичари били подједнако валидни чиниоци колико и сами тренери – толико да су многи играчи пуштани на терен после њиховог инсистирања – био је чувени аустријски Wunderteam, национална селекција која је играла тридесетих година 20. века.

Њихова слава и корпус фудбалских идеја у међуратном периоду прешли су даље на Запад, најпре у Италију, која је постала двоструки шампион света тридесетих година. Па, где је овде Немачка? У овом периоду, практично нигде… 

Заобилазни пут фудбала до Немачке

Можда је претерано рећи да је фудбал почео у Немачкој шкрипећи и запињући, али свакако није био ни близу онога што се играло земљама такозване „Дунавске школе“ које смо помињали.

За првог селектора Немачке 1926. године изабран је Ото Нерц. Он је био један од раних присталица W-M формације која је настала у Енглеској, али мало шта друго је било модерно у приступу његове екипе. Идеје „Дунавске школе“ живеле су у тиму Шалкеа, који је водио Аустријанац Густав Визер, који је играо фудбал познат као „крајсел“ (чигра), са чувеним Ернстом Куцором и Фрицом Сепаном. Аустријанац Рихард Кон донео је 1932. и прву титулу минхенском Бајерну.

Али у фудбалском смислу Немачка је била као какав градић у близини метрополиса, обасјан и заслепљен његовим светлима, без прилике али и потребе да упали своје светиљке. То никада није пут ка успеху.

Мундијал 1934. године Немачка је завршила као трећа, али нико се није усудио да то припише ма чему другом осим сплету околности. На Олимпијским играма у Берлину 1936. године Немачка је у четвртфиналу изгубила од Норвешке 2:0. Био је то једини фудбалски меч коме је Адолф Хитлер икада присуствовао.

Рађање немачке фудбалске школе

Али ствари су се након рата промениле. Године 1954. репрезентација поратне девастиране Немачка освојила је Мундијал одржан у Швајцарској, једној од ретких земаља којој је преостало довољно адекватне инфраструктуре да организује једно овакво такмичење. У финалу Немачка је са 3:2 победила Мађарску, најбољу екипу која је на планети до тада шутала лопту.

Овај тријумф, осим што је помогао да скрхано друштво подигне главу (iако формално установљена пет година раније, историчар Јоахим Вест је рекао да је Мундијал у Швајцарској био тренутак када је Савезна Република Немачка заиста рођена), титула светског шампиона је учинила да читава парадигма немачког репрезентативног фудбала добије јасну форму.

Селектор Немачке тада био је Сеп Хербергер, претходно помоћник предратног селектора Ота Нерца. Између њих није било другог селектора немачке репрезентације. Хербергеров помоћник био је Хелмут Шон, који је био селектор Немачке када је освојила Мундијал 1974. године. Јуп Дервал, наредни немачки селектор, претходно асистент код Шона, довео је Немачку до титуле европског шампиона 1980. године…

Дуго је ова функција у Немачкој имала практично наследни, регални карактер. А ово, уз силне успехе екипе коју у домовини зову просто Die Mannschaft, чини да не би било неумесно и да је Немачка одлучила да игра у љубичастим дресовима.

Укупно једанаест селектора су водили немачку фудбалску репрезентацију у последњих 100 година. Једанаести је био Ханс Дитер Флик, претходно помоћник десетом селектору Јоакиму Леву, који је, пак, био помоћни тренер у стручном штабу деветог селектора Јиргена Клинсмана…

Ниједан од њих никада није отпуштен. Све до сада. 

Ново време, нова и тактика

Када кажемо да је немачки фудбал дошао себи у Швајцарској 1954. године, ту мислимо и на чињеницу да је прихваћено да постоји недвосмислена и директна веза између квалитетног рада и успеха – и од тада нико никада у ово није посумњао, а и зашто би…

Сеп Хербергер јесте имао у екипи Фрица Валтера, принца ондашњег немачког фудбала, али он је пре свега био тренер са веома напредним идејама за оно време. Говорио је оно што говоримо и данас, а то је да фудбалска тактика, поред осталог, за циљ има да смањи енергетску потрошњу сопствене екипе а да повећа енергетску потрошњу противника.

Тактика се временом мењала и прилагођавала. Тако након пораза од Енглеске у финалу Мундијала 1966. године Немачка постепено одустаје од 4-2-4 система и прелази у свој, недвосмислено традиционални 1-3-3-3 систем, са маркацијом човек-човека и либером, али либером у холандском стилу.

Велику помоћ у развоју немачког фудбала дали су и југословенски тренери. Златко Чајковски је променио позицију на којој је играо Бекенбауер, повукао га и од њега направио образац сваког наредног либера, не само у Немачкој, већ уопште.

Бранко Зебец, који је са Хамбургером 1980. играо финале Купа шампиона (у финалу је изгубио 0:1 од Нотингем Фореста) користио је неку врсту протопресинга, а екипу је постављао у један од ранијих примера 3-4-1-2 система, који ће од краја осамдесетих постати есенцијално немачки. 

Тотални фудбал на начин немачки

Немачки фудбал је постао сулудо успешан. А када би и нешто прекинуло низ тријумфа, сваки и најмањи перципирани неуспех или потешкоћа коришћени су као лансирна рампа за промену концепта. Нико, никада и ни са чим сличним није то радио као Немци.

Постоји апокрифна, али и веома илустративна прича о томе како је настала немачка верзија тоталног фудбала. Током Светског првенства у Мексику 1970. године, у сунцем и врелином презасићеном Леону, фудбалери Немачке су спајали додавања и конструисали своја кретања како би што раније стигли до дела терена који је био у хладу, а онда се ту и довољно дуго задржали. Овај шампионат Немачка, са селектором Хелмутом Шоном, окончаће у полуфиналу, поразом у мечу са Италијом која важи за најбољу фудбалску утакмицу одиграну у 20. веку.

Две године касније Немачка ће, предвођена истим селектором, освојити Европско првенство, са екипом која се сматра најбољом коју је икада имала. 

Das Reboot

Прву велику кризу Немачка је имала после освајања Европског првенства 1996. године. Фудбал се жестоко променио у другој половини ове деценије, Немачка није. Испадање у четвртфиналу Мундијала 1998. године од Хрватске, после пораза од 3:0, пратило је заустављање у групној фази континенталног шампионата 2000. године.

Немачка је била организатор Светског првенства 2006. године и нешто је морало да се промени. Напослетку, променило се практично све.

Немачка је међу последњима престала да игра одбрану човек-човека. Била је неспремна да прихвати оно што је Европа тако јасно видела у ултрасистематизованом Милану Арига Сакија. Осим зонске одбране и проактивнијег фудбала, у Немачкој су изнова изградили систем за производњу фудбалера који ће играти тај нови фудбал, користећи комплексан систем тренинг центара и униформисаних принципа у раду, што је за последицу имало да ниједно талентовано дете у Немачкој није могло да прође непримећено. То су звали das reboot… Рестарт. 

Притом – што је можда најимпресивније од свега –у намери да се промени Немачку нису омели ни успеси који сасвим јасно нису били последице уведених промена. Тако је Немачка играла финале Светског првенства 2002. године, када је селектор био Руди Фелер, али је овај турнир био посматран као сиренина песма, нешто што јесте лепо али и нешто што ваља пренебрегнути и оставити иза себе.

Пораз од Јапана

Уследила је нова криза. Серија бледих издања на три велика такмичења са два различита селектора и, коначно, веома слабе партије на шампионату у Катару и после њега, учинили су чуваре капија немачког фудбала веома нервозним.

Напослетку, у суботу је стигао и убедљив пораз од Јапана 4:1 – и то од Јапана чији је фудбал практично основао Детмар Крамер, легендарни тренер минхенског Бајерна и један од интересантнијих тактичких пионира овог доба. Овај пораз на домаћем терену учинио се довољним поводом или узроком, како вам је воља, за преседан: Ханс Дитер Флик, шампион Европе са Бајерном као и Крамер, отпуштен је. Први пут у немачкој историји отпуштен је један селектор фудбалске репрезентације.

И сада, мање од годину дана од почетка шампионата Европе који се игра управо у Немачкој, ово делује као потез очајника. Устајање од стола покераша који већ дуго игра са слабим картама.

Али ово је Немачка. Одлуке ће бити донете, потези ће бити повучени и неки фудбалери ће изаћи на терен у белим дресовима и црним шортсевима. И по својој прилици, биће веома, веома успешни…