Како су два бегунца из нацистичког логора утемељила савремену фудбалску цивилизацију: Дунавска највиша тренерска школа

Северно од Будимпеште, једног децембарског дана (или ноћи, детаљи су магловити) 1944. године, двојица мађарских Јевреја, фудбалских тренера, који ће касније обележити историју фудбала, ковали су план. Али он се није тицао фудбала. Бела Гутман и Ерно Егри Ербштајн планирали су бег из логора пре него што их нацисти укрцају у воз за Аушвиц где их je чекала сигурна смрт. И успели су да побегну.

Након рата, Ербштајн је постао тренер једног од највећих тимова које је Италија икада дала, великог Торина – Il Grande Torino, како је овај клуб тада и од тада називан – чији низ успеха је прекинут авионском несрећом на брду Суперга 1949. године. Бела Гутман је два пута био шампион Европе са Бенфиком из Лисабона и са великим успехом је радио у клубовима широм планете, поставши прототип, мустра по којој су сви каснији тренери изливени. Обојица су кренула са обала Дунава.

Дунавска школа

Као месопотамска река Тигар, на чијим обалама су људи први пут обрађивали земљу и закотрљали точак, тако је Дунав био место на коме је између два светска рата настала не сâма фудбалска игра, већ фудбалска цивилизација какву данас познајемо. 

„Дунавска фудбалска школа”, са средиштима у Бечу, Прагу и Будимпешти у првим деценијама 20. века, прелила се великом силином на остатак света, па и на фудбал какав се играо у земљама Јужних Словена. Први фудбалски учитељи и на овим просторима били су Аустријанци, Мађари и Чеси. Иљеш Шпиц је најважнији тренер ране историје Партизана; Мартон Букови (креатор основне идеје у игри „оне“ селекције Мађарске) радио је у загребачком Грађанском пре рата, у истом клубу после рата пошто је овај понео име Динамо; у Хајдуку, пре него што ће тренер постати Лука Калитерна, радило је туце углавном чешких тренера.

Али то није било само овде. Карл Хуменбергер, Аустријанац који је преко Јозефа Блума повезан са Џимијем Хоганом, својеврсним „фудбалским Аврамом“, како га називају, подучавао је и Ринуса Михелса у Ајаксу. Да не говоримо о томе да је Ханс Пресер са аустријским Рапидом први користио формацију са четири дефанзивца, као и то да је 1-4-3-3 систем и пресинг у Холандији са Адо Ден Хагом и Фејенордом користио Ернст Хапел, а да је тек онда то видео и применио и сам Михелс. Изидор Дори Куршнер се сматра оцем фудбала у – пазите сада! – Бразилу.

Фудбал Централне Европе – фудбал чија смо поносна периферија и ми сами – данас више не постоји на простору на коме је настао, али зато чини ткиво свих фудбалских култура које су касније из њега изникле.

Под сенком нацизма

Али овај фудбал, који је умногоме био утемељен и зависио је од јеврејске урбане интелигенције, изгледао је угашен у једном тренутку, није тешко претпоставити у ком. Аншлус, нацистичка освајања и успон сурогатских фашистичких режима у Европи учинили су немогућим не само играње фудбала.

У Италији је фудбал у једном тренутку преименован у „калчо”, јер се фашистичким властима није свидео англофони израз football, па су га заменили називом ренесансне фирентинске игре с лоптом. 

И мађарски Јеврејин Ерно Егри Ербштајн је радио у овој земљи пре рата, све док му то расна политика у фашизмом затрованом  друштву није онемогућила. Из Торина се вратио у домовину, али ствари за њега нису постале лакше.

Марта 1944. нацисти су окупирали Мађаску и започели Холокауст и у овој земљи, хватајући и шаљући већину тамошњих Јевреја у логоре смрти. Породица Ербштајн се раздвојила. Супруга и ћерке сакриле су се у једном католичком манастиру који је, као ватиканска енклава, требало да представља најмање несигурно место за њих. Ербштајн се најпре крио у Ујпешту, а онда је послат у радни логор у близини Будимпеште.

Децембра 1944, док се Црвена армија приближавала Будимпешти, управници логора су почели грозничаво да довршавају свој задатак и депортације затвореника у логор смрти Аушвиц постале су учесталије. Пре него што је дошао ред на Ербштајна, он je побегао. Али, не сâм…

Међу петорицом завереника који су планирали бег из логора нашао се и Бела Гутман, који је уочи рата водио Ујпешт. О бекству  ће Гутман касније испричати:

„Наш надређени у логору је у француској Легији странаца научио како да мучи људе. Када је био расположен, терао нас је да носимо камење и вичемо: ’ми смо говна!’ Пре него што је дошао ред да наша група буде одведена на воз и послата у Немачку, нас петорица смо искочили кроз прозор на првом спрату и побегли… Данима пре тога смо проучавали околину, пратили када се смењују стражари и омекшали смо земљу да при скоку са висине не сломимо зглобове… ”

Након што су бекством избегли сигурну смрт, Гутман и Ербштајн се разилазе. Ербштајн се вратио у Пешту, где се придружио породици која је имала кривотворене документе, и остатак рата провео сакривен на тавану. 

Последњи свети ритуал

С доласком мира, вратио се и фудбал. Ербштајн се вратио у Италију, у Торино.

Након рата, у изможденој Италији настала су два моћна покрета, један уметнички и један спортски. Италијански неореализам, са Фелинијем, Де Сиком, Висконтијем, Роселинијем, Антонионијем, Десантисом и другима, један је од врхунаца филмске уметности уопште. Други је био успон фудбала, „последњег светог ритуала”, како га је звао Пјер Паоло Пазолини.

Филм и фудбал су се срели у последњој сцени Де Сикиних „Крадљиваца бицикала”, у којој, док маса навијача напушта фудбалски стадион у Риму, главни јунак покушава да украде један од паркираних бицикала.

Фудбал је у поратној Италији доносио радост, а нико више и јасније од екипе Торина. Њихов низ освајања титула прекинут је маја 1949. године, када је авион у коме су били његови играчи ударио у зид Базилике на брду Суперга. Сви путници су погинули, укључујући 18 фудбалера Торина и њиховог тренера Егрија Ербштајна. 

Последњи дуел који је овај тим одиграо јесте пријатељски сусрет против екипе Бенфике у Лисабону. Управо овде путеви Ербштајна и Гутмана су се последњи пут укрстили. 

Проклетство Беле Гутмана 

Бела Гутман, из породице учитеља плеса, био је вагабунд духом много пре него што је постао вагабунд стопалима. Када је, као репрезентативац Мађарске на Олимпијским играма у Паризу 1924. године, схватио да је хотел у коме су одсели одабран због близине Монмартра у чијим чарима би уживала делегација која се придружила фудбалерима, са неколицином саиграча се дао у лов на пацове, које је потом реповима везао за кваке соба оних који су му се замерили.

Никада после више није играо за репрезентацију. Али јесте играо за бечку Хакоу, екипу наглашеног јеврејског идентитета, првог шампиона професионалне лиге Аустрије. Играо је потом неколико година у Сједињеним Америчким Државама, а онда се вратио у Хакоу као тренер.

Водио је затим највеће тимове Бразила, Аргентине и Уругваја (дакле највеће клубове западне хемисфере), радио у Италији, Холандији, на Кипру, био шампион Португалије са Портом, а онда и са Бенфиком.

Изнад свега, овај последњи чистокрвни представник тренера бечких кафеа, играјући проактивни и одистински нападачки фудбал (не постоји ништа у фудбалу што је чешће злоупотребљавано или погрешно схваћено него проста синтагма „нападачки фудбал”), освојио је 1961. године Куп шампиона са Бенфиком, што је био први пут да ико ко није Реал Мадрид освоји овај трофеј.

Повукао се из лисабонског клуба следеће године, после друге узастопне европске титуле јер није добио бонус за нови трофеј. И тако је отпочело „проклетство Беле Гутмана“… 

Сваки спорт заправо има једно такво проклетство. У бејзболу је то „Бамбиново проклетство”: када је Бејб Рут 1920. отишао из бостонских Ред Сокса у њујоршке Јенкије, отпочела је хегемонија ових других, а потпуно одсуство успеха ових првих, да би Ред Сокси коначно поново освојили титулу тек 2004. године. Од одласка Гутмана, Бенфика је играла пет европских финала у којима је поражена.

Тренер у кавезу с лавовима 

Важност Беле Гутмана за фудбал не почива на томе што је „измислио фудбал у Бразилу” - што га, наравно, није спречавало да о томе на сав глас говори. Оно што он јесте недвосмислено први успео јесте да је тренерски посао разумео на начин који је остао релевантан до данас:

„Тренер је као кротитељ лавова. Он доминира животињама у чијем кавезу се налази, све док се односи према њима са самопoуздањем и без страха. Али у тренутку када сâм осети несигурност у своју хипнотичку енергију и прва назнака страха се појави у његовим очима, он је изгубљен.”

Ова његова изјава би морала да стоји као преамбула у сваком фудбалском уџбенику.

Гутман је као играч или тренер 23 пута прешао националне границе. Са 75 година коначно се смирио – у Бечу.

Истина је да се фудбал много изменио од 1962, када је Гутман напустио Лисабон. Шездесете године донеле су прве успехе италијанских клубова у Купу шампиона, Милан и Интер су били шампиони Европе по два пута, али то је сада био фудбал далеко од оног династије којој су припадали Ербштајн и Гутман. Био је то сада „катеначо” (још један несхваћени фудбалски термин), какав су пропагирали Нерео Роко и Еленио Ерера, једна сасвим другачија, свакако циничнија врста фудбалских архонта…