Четири златне године колумбијског фудбала: Пиратска Елдорадо супер-лига у сенци грађанског рата

Све је почело као неки роман Агате Кристи – убиством. Али, за разлику од дела британске ауторке, крај је био предвидив. Али не мари. Током неколико сезона средином двадесетог века најбољи фудбал на планети игран је у – Колумбији.

Петог и шестог децембра 1928. у граду Сијенага, колумбијска војска је како би зауставила штрајк радника америчке компаније „United Fruit Company“, убила, како енциклопедије наводе, „између 13 и 2000 људи“. Овај догађај ће Гарсија Маркес касније упечатљиво описати у роману Сто година самоће, а млади адвокат Хорхе Елијесер Гаитан ће тада, држећи ватрене говоре против Компаније банана и њених колумбијских заштитника, стећи велику популарност у земљи, постати херој радничког покрета и започети политичку каријеру.

Као лидер Либералне партије, која је свој програм заснивала на идејама либералног социјализма. „El Caudillo del Pueblo“, како су Гаитана називали, четрдесетих година је виђен као будући председник Колумбије. Но, пре него што је могао да учествује на изборима на којима је био велики фаворит, убијен је у Боготи 9. априла 1948. године.

Истог дана уследили су општи нереди у земљи које се делила на оне који су били блиски либералној, односно левој, и оне који су имали афинитет према конзервативној, односно десној опцији. Немири у којима је спаљен већи део центра колумбијске престонице, познати под називом „El Bogotazo“, означили су тек почетак десетогодишњег периода колумбијске историје лапидарно названог „La Violencia“ („Насиље“).

А онда је дошао фудбал. Прва утакмица колумбијске професионалне лиге, основане, што се  није крило, како би се примирило грађанство, одиграна је тачно 126 дана након убиства Елијесера Гаитана. 

Рађање „Димајора“

Фудбала у Колумбији је, наравно, било и раније, али много мање него у већем делу овог континента. Као и у осталим земљама Јужне Америке, фудбал је и овде стигао најпре у лучке градове, прво у Баранкиљу, карипски град, и ту је дуго остао. Осим енглеских морнара играли су га британски инжењери, радници на изградњи железница…

Током двадесетих и тридесетих година клубови су затим ницали и у другим градовима, али је, због специфичне топографије Колумбије, у планинама испресецаној земљи уједначен фудбалски развој био немогућ. До данас, национални тим Колумбије свој прави дом има управо у Баранкиљи, а не у престоници Боготи.

Прво првенство Јужне Америке „Копа Америка“ одиграно је у Аргентини већ 1916. године (први Европски шампионат чекао је 1960. годину), али Колумбија није имала фудбалски савез све до 1924. Међутим, и са њим Колумбија није имала ништа ни приближно организованом фудбалу. Није постојала национална лига, а регионалне лиге, веома различитог квалитета, биле су у константном нескладу са савезом.

Колумбија тек 1936. године постаје део „Конмебола“, јужноамеричке фудбалске конфедерације (од десет садашњих чланица, само је Венецуела ушла касније), а на првом турниру „Копа Америка“ на којој је учествовала, 1945. године, стигла је до једне победе на шест мечева.

Све се променило са Гаитановим убиством и потребом оних који су владали да некако уједине људе и пацификују их. Фудбал се показао као решење… И то какво.

„Димајор“, назив под којим је колумбијска професионална национална лига била позната, брзо је ушао у несагласје са Фудбалским савезом Колумбије. Био је то сукоб тако велики да је довео до искључења „Димајора“ из ма какве везе са Савезом, а, тиме, и његовог искључења из Фифе. Лига је тако постала слободни ентитет, подређен никоме и, важније, никаквим прописима.

Захваљујући чињеници да је колумбијска лига изван Фифе, власти су финансирале довођење најбољих јужноамеричких фудбалера у земљу. Колумбијске клубове називали су отимачима и пиратима. Незасити су свакако били. 

Лов на фудбалере

У то време у Аргентини је био у току штрајк фудбалера…

Клуб Миљонариос из Боготе, близак конзервативцима (отуд и плави дресови), први је схватио каква прилика се пружа. Послали су свог тренера, Аргентинца Карлоса Алдабеа, у Буенос Ајрес, са идејом да из Ривер Плејта доведе никога другог до Адолфа Педернеру, најбољег играча најбољег тима света четрдесетих година.

Екипа Ривер Плејта, позната као „La Maquina“, била је идеал ионако до изнемоглости идеализованог начина играња фудбала који се у Аргентини звао „La Nuestra“ („Наша игра“). Ренато Чезарини, повратник из Италије, био је први тренер овог тима, али Карлос Пеусеље, који је дошао касније, најјасније је изрекао кредо ове екипе: „Неки играчи би ушли, неки други би изашли. Сви би нападали, сви би се бранили. На табли и на терену наша формација није била 1-2-3-5 („пирамида”, основни фудбалски облик деценијама). Ми смо користили формацију 1-10.“

Педернера је прихватио да дође у Колумбију. За њега, као ни за било кога другог ко ће касније стићи, није плаћено никакво обештећење.

Клуб Депортиво Кали је послао мали авион у Перу у коме је при повратку било 14 фудбалера, углавном перуанских репрезентативаца. Са Перуанцима који су пристигли у клуб Индепентијенте Медељин, читав национални тим ове земље играо је у Колумбији. До 1950. године и цела репрезентација Парагваја је играла у Колумбији.

Из Аргентине у Миљонариос стигао је репрезентативац Нестор Роси, а Ектор Ријал, који ће касније освојити пет титула шампиона Европе са Реал Мадридом, постао је нови играч Индепентијентеа Санта Фе.

У исти клуб из Аргентине стигао је и Рене Понтони, најбољи фудбалер Сан Лоренца из Боеда када је овај, током европске турнеје 1946. године победио националне тимове Португалије и Шпаније (првима је Сан Лоренцо дао десет голова, другима седам).

Из Бразила је у Колумбију, баш у Баранкиљу, стигао Елено де Фреитас, један од најталентованијих, а сасвим сигурно најтрагичнији фудбалер кога је Бразил имао. Нападач Ботафога из Рио де Жанеира, о чијем умећу су писали, подједнако усхићени, и Едуардо Галеано и Габријел Гарсија Маркес, био је зависник од практично свега од чега се може бити зависник. Волео је друштво жена и, наводно, док је играо у Боки Јуниорс, био је љубавник Еве Перон. Скидао је шортс пред противничким навијачима као одговор на њихова скандирања. „Био је много више него нападач. Био је стална прилика да људи о њему говоре лоше“, рекао је о њему Маркес. Преминуо је у установи за ментално оболеле, у којој је знао да једе исечке из новина са чланцима који су помињали његове голове. Имао је свега 39 година.

У Индепендијенте Санта Фе, клуб који је био велики ривал Миљонариоса, стигао је чак и Чарли Митен, фудбалер тамо неког Манчестер Јунајтеда.

Али највећи од свих, не само у Колумбији и Јужној Америци, већ и на свету, тада и током много година након тога, био је Алфредо Ди Стефано. Имао је 23 године када је напустио Ривер Плејт и стигао у Миљонариос.

Забава је могла да почне…

Крај златне ере

Али, била је то „забава“ у једном веома рестриктивном смислу. Фудбал који се играо у Колумбији јесте био предиван, али се играо у периоду након Гаитановог убиства, када су симпатизери Либералне партије бојкотовали изборе, узели оружје и организовали се по принципима герилске борбе. У десетогодишњем грађанском рату који је уследио процењује се да је погинуло око 200.000 људи.

А за све то време игран је фудбал. Најлепши на свету.

Миљонариос је освојио титулу 1951. године, победивши у 28 од 34 утакмица које је одиграо. Њихов стил био је базиран на идејама „Ла Макине”, а у њиховој изведби добио је име „La Ballet Azul“, односно „Плави балет“. Миљонариос је био најбољи фудбалски тим на планети.

Али ништа од овога није могло да траје предуго…

Исте, 1951. године, јужноамеричке земље чији је фудбал највише трпео одласком фудбалера у Колумбију агитовале су код својих влада како би извршиле притисак на колумбијског председника Лауреана Гомеса, конзервативца и симпатизера генерала Франсиска Франка, који се противио општем праву гласа сматрајући да је оно „противуречно са хијерархијском природом друштва“. Овај напор је успео, Колумбијци су попустили и договор је склопљен. У октобру 1951. Колумбија се вратила у Фифу, а 11 година потом играће у Чилеу на свом првом Мундијалу.

План је укључивао и то да играчи морају да се врате до 1954. године и да је сваки наредни долазак фудбалера морао да буде у складу са Фифиним прописима, међутим колумбијски клубови нису били принуђени да се лише фудбалера које су већ имали. У тим околностима, Миљонариос је наставио да доминира и освојио је националне титуле 1952. и 1953. године. И глас се прочуо… 

Случај Алфреда Ди Стефанa

Године 1952. Реал Мадрид је организовао турнир да обележи пола века од оснивања. Један од позваних тимова био је Миљонариос. Колумбијски тим је победио Реал са 4:2 у мечу за пехар, уз дивну партију Ди Стефана.

Реал Мадрид је пожелео да доведе Ди Стефана. Исто је пало на ум и Барселони, која је отпочела преговоре – али са погрешним клубом, односно са Ривер Плејтом. Са њима су се договорили, али изасланик каталонског клуба није имао исти успех када је отпутовао у Колумбију. Реал је одмах отишао у Миљонариос и такође је имао договор.

Дакле, имали сте једног фудбалера (истина, не „обичног“ фудбалер) и четири клуба који су на њега, у већој или мањој мери, полагали право. На крају, чак уз мешање генерала Франка, донето је решење да Ди Стефано игра наизменице, сезону за сезоном, у Барселони и Реал Мадриду.

На крају, Ди Стефано је ипак играо само за ове друге, а његов долазак означио је у шпанском фудбалу коначан трансфер моћи у бели Мадрид.

Са Ди Стефановим одласком у Шпанију, иако не само зато, нестала је и сва силина колумбијске „Димајор“ лиге. Влада је престала да финансира клубове. Број клубова се драстично смањио, а много утакмица је отказивано јер екипе просто нису имале довољан број фудбалера.

Напослетку, фудбал је необична ствар, истовремено и панацеја и змијско уље – ипак не може да замаскира проблеме једног друштва. Постоје колумбијски историчари који тврде да се управо крај моћи ове и овакве колумбијске лиге подударио са новим порастом насиља и убистава у овој земљи.

Следећи узлет колумбијски клупски фудбал имаће тридесетак година касније, али и тада, макар делимице, као оруђе за туђе сврхе. Нарко картели из осамдесетих година су користили новац и моћ да подигну клубове за које су навијали. Атлетико Насионал је постао шампион Јужне Америке 1989. године, али ни тај тим, па чак ни изврсна репрезентација Колумбије током деведесетих година, нису у пуном смислу успели да засене фудбал који је у овој земљи бљеснуо током кратке колумбијске „Елдорадо пиратске супер-лиге“…