Мале земље, велико срце: Барселона некада, Париз сада, Београд никада?

Краљевина Југославија се не би распала у крви да је Београд добио Олимпијске игре 1948. године. Заправо да је Други светски рат закаснио бар десет година. Те 1936, када је пријатељ Пјер де Кубертена Ужичанин Светомир Ђукић заједно са Фрањом Бучаром кандидовао Београд за домаћина Игара 1948, олимпијска бакља је на путу за Берлин прошла кроз Београд а на Теразијама ју је дочекао градоначелник Београда Влада Илић.

Међутим, неке друге бакље из Берлина запалиле су свет; Лондон који је требало да буде домаћин 1944. добио је Олимпијаду 1948, а разрушени Београд после промене друштвеног уређења свакако није имао шансе, иако би сваком посетиоцу једног од најбољих музеја о Другом светском рату у Дому инвалида у Паризу било јасно да земља чији је главни град Београд заслужила догађај који ће је променити. Уосталом, три пута више је у Другом светском рату страдало Срба и других југословенских народа него Француза.

Велики олимпијски стадион на Калемегдану тако никада није саграђен, али Југославија је полако постaјала светска спортска сила. И то прво у спортовима у којима одавно то нисмо. У фудбалу, атлетици и гимнастици.

Република Југославија боље је стајала геополитички него Краљевина, а све то и симболички најбоље се видело кроз кошарку. Ту су заправо постoјале прво само две земље: Америка и Совјетски Савез а онда, од 1968. и оних слободних бацања Владимира Цветковића – и Југославија.

Цвеле је заједно са Рајком Митићем носио олимпијску бакљу када је поново на путу за Немачку, овај пут за Минхен 1972, други пут пролазила кроз Београд. 

Играј и победи...

Прве Олимпијске игре које памтим су оне у Сеулу 1988. Требало је да у спортском смислу то буде врхунац великог успона једне земље која је у скоро свим колективним спортовима већ дала или ће тек дати клупске шампионе Европе. Међутим, освојена су „само“ три злата: Горан Максимовић, Јасна Шекарић и ватерполо репрезентација.

Кошаркашка репрезентација је изгубила финале од Совјетског Савеза. Заправо била је то лабудова песма једне велике кошаркашке силе. Тада су последњи пут за Совјетски Савез заједно играли и Литванци и Руси и Украјинци.

Већ тада се знало да једини ривал на свету Америци остаје Југославија. Али знало се и да то замишљено финале снова неће бити у Београду 1992. године.

Београд се, наиме, по други пут кандидовао за домаћина Олимпијских игара 1992. године. После успешне Зимске олимпијаде у Сарајеву Република Југославија помислила је да може да организује и „праве“, летње Олимпијске игре. Био би то печат успеха те земље настале после Другог светског рата. Те 1986. конкуренти су били Барселона, Париз, Бризбејн и Амстердам. Добила је Барселона. Да ли би се Република Југославија распала у крви да је тада Олимпијске игре добио Београд?

...Донеси кући злато што се злати

Париз је добио 2024, Бризбејн 2032, а већина вероватно сматра да Београд никада више неће бити главни град тако битне државе да може да организује Олимпијске игре. Али...

То наравно не значи да српски спортисти на Олимпијским играма данас поново не постижу чудесне резултате. Чудесне с обзиром на величину земље коју представљају. На спектакуларном отварању Олимпијских игара у Паризу, на Сени смо виђали и представнике много већих земаља од Србије који су могли да се сместе на прамац брода.

Србија је у Париз дошла са чак 112 представника међу којима су и неки од најбољих спортиста у овом веку, чак шест репрезентација у екипним спортовима.

На првој конференцији за медије у главном париском олимпијском медија центру једно поред другог седели су најбољи спортиста и најбоља спортисткиња Србије. Једино што недостаје најбољем тенисеру света свих времена Новаку Ђоковићу и најбољој одбојкашици на свету (можда ускоро и свих времена) Тијани Бошковић је – златна олимпијска медаља.

Док су двоје великана светског спорта говорили за српске медије, 200 километара северније, у Лилу, најбољи кошаркаш света Никола Јокић са репрезентацијом Србије припрема се за прву утакмицу са Сједињеним Америчким Државама. Због тога, али и саботажа на пругама између Лила и Париза, Јокић није српским бродом пловио Сеном на отварању, што не значи да га Париз и друга фаза не чека већ за осам дана. Тај финални турнир у Берсију требало би да буде највећа посластица ових Олимпијских игара.

Велики народи своју моћ доказују организовањем Олимпијских игара. То су првим отварањем на реци показали Французи, то су показали и Јапанци пре три године у време епидемије короне, то су посебно показали Кинези пре 16 година спектакуларним отварањем Олимпијских игара у Пекингу.

Неки од наших олимпијаца несумњиво већ заслужују да се на неком следећем отварању Олимпијаде појаве као носиоци бакље али би олимпијска медаља за Србију у Паризу била можда још вреднија. Јер мале земље своју снагу и виталност могу да докажу победама на спортском терену.