Шест српских четвртфинала у пет делова Париза: Сви порази су исти, свака победа је срећна на свој начин

Милановић некада, Јакшић сада. С тим што је Никола Јакшић шутирао из много теже позиције, иако је Милановићев гол неупоредиво битнији. Али Јакшићев гол у новом пословном центру Париза, у новом кварту „La Défense“ за ову нову репрезентацију Србије значи не само полуфинале Олимпијских игара него и потврду да су достојни наследници генерација Игора Милановића, Александра Шапића, Филипа Филиповића.

За моју и за ко зна колико још генерација, урезао се у сећање глас Милорада Ђурковића, који је у стилу јужноамеричких фудбалских коментатора славио гол Игора Милановића: „Југославија је првак свијета“. Први пут. Било је то пре 38 година.

Не знам да ли је Горан Степић у еуфорији надмашио Милорада Ђурковића али знам да сам ја срећан, какав сам после ватерпола био још само у Токију после победе над Шпанијом и, добро,  када је Бечеј постао првак Европе, изашао из највеће европске дворане и налетео на Ратка Рудића и Миливоја Бебића.

Они су се задржали да наздраве за једнако неочекивану победу Хрватске, а мени је било драго да видим бркове који су поред базена освојили толико титула, па и ту прву, светску, из 1986, али и Бебића, јер се сећам очевих прича да смо постали светски прваци а да нам није играо најбољи стрелац јер је тада из ПОШК-а отишао у иностранство. А за репрезентацију су играли, наравно, само играчи из домаће лиге.

Одбрана Париза

Ватерполо се до сада играо у Сен Денију; преко пута фудбалског Стадиона „Француска“ је Акватик центар који је за ватерполо утакмице пригоднији него ултрамодерни „Дефенс“. У Сен Денију, недалеко од Акватик центра, на Сени је направљена занимљива фан зона, ту се одржавају концерти, једе се „стрит фуд“ из најразличитијих земаља, кулира се у лигештулима или једноставно, као у бројним француским парковима, само се лежи на трави.

У „Ла дефенсу“ је, другачије. Западно од централних париских арондисмана направљен је град за себе, највећи пословни кварт у Европи кога окружују модерни солитери и шопинг молови и где дневно на посао долази 180 хиљада. Ла Дефенс не би „бранио“ Париз када он осим ултрамодерних небодера најјачих компанија не би био и музеј на отвореном, и када не би имао своју „Велику капију“ која се гледа са оном познатијом, „Тријумфалном“. Дели их само седам километара.

Тих седам километара било је испуњено људима кад је пре 34 године Жан Мишел Жар правио концерт „Paris Le Défencе“ користећи ове две капије и Ајфелов торањ као места за пројекције. Сматра се да је на том концерту, за Дан Бастиље 1990, било два милиона људи.

Може бити добра симболика да нова ватерполо репрезентација крене баш одавде, из „новог Париза“.  И то оваквим голом Николе Јакшића.

Прво четвртфинале

Било је то шесто српско четвртфинале које сам гледао уживо у Паризу. И трећа победа.

Прво је било 1. августа и било је једнако драматично. Тај дан је заправо био један од „најтежих“ у Паризу. Температура преко 30, спарина, није лако ни за дисање. Само сам чекао да дође поподне да се упутим ка Булоњској шуми. То су плућа Париза, тамо је свежије. У Шеснаестом, врло „шик“ арондисману, осим плућа града налазе се и стране амбасаде, кварт Паси где живе најбогатији Парижани, средиште „Луј Витона“, Балзакова кућа али и Ролан Гарос. Тог дана је Новак играо четвртфинале са Циципасом.

Први сет гледао сам са подијума за музику; нисам успео да нађем боља места али није било ни важно, све било је музика. Новак се поигравао са Циципасом, музичарима нисам сметао, све док се није приближила сет лопта када су ме замолили да се склоним, јер ће камере да снимају бенд који прави атмосферу на терену „Филип Шатрије“.

На половини другог сета ја сам већ на прилично добром месту, а енглеска новинарка ми прича како обожава Новака и како се већ 15 година свађа са свима који га у њеној земљи не воле. Међутим, Новак све више има проблема са коленом, видно се теже креће, губи свој сервис, Циципас води 5:2 у гемовима и мени се у глави враћа филм  из Токија.

Био је то најтежи тениски меч који сам у животу гледао. Ма шта један. Два меча заредом. По невероватној токијској спарини (влажност је у Јапану у јулу огромна), још је то било  време короне, морали смо да носимо и маске, Новак је играо полуфинале са Зверевим. Рутински је добио први сет, али негде на половини другог сета се све окренуло. Време, умор, играо је данима, и по два меча дневно јер је хтео медаљу и у дублу са Нином Стојановић, притисак... А одличан тенисер Зверев кренуо је све да погађа. И све се срушило за највећу звезду Токијске олимпијаде.

Други сет, 40:0 је за Циципаса, сервира, води 5:3 у гемовима. Слутило је да прети јапански сценарио. Међутим, Новак осваја три поена заредом; а онда у ђусу и још два, враћа брејк и почиње да исписује једну од најлепших олимпијских прича у историји.

После таквог меча човек се не части ни „Балзаком“, ни, иако је можда било симболично, „Токијем“ (тако се зове Палата савремене уметности баш у том 16. арондисману), већ „Муратом“. За овај ресторан, истина, пише да је скуп, али такав је крај, вероватно је и мерак на нивоу.

Кад оно „Мурат“ није турски ресторан како би наивни Србин помислио, већ елитни француски ресторан. Налази се у улици „Le boulevard Murat“, дугој скоро два километра, отуд и овакав назив. Али ни булевар и ресторан нису име добили ни по каквом Мурату, већ по Жоашену Мирау (Joachim Murat), Наполеоновом коњичком официру, који је оне године кад су Срби дигли Први устанак против Турака проглашен за маршала, неколико година доцније за краља Напуља, а након Наполеоновог пада стрељан 1815. године.

Друго четвртфинале

У дану када је Новак Ђоковић остварио, како је рекао, највећи спортски успех у каријери, и у најбољем тениском мечу у историји Олимпијских игара победио Алкараза, играло се и четвртфинале у баскету 3x3.

Није лако после Ђоковићевог меча гледати било шта, али рачуница је била да се игра на велелепном Конкорду, највећем париском тргу. Трг се најпре називао Трг Луја XV, по краљу који га је половином 18. века замислио, а затим, након пада Бастиље – Трг револуције. На месту срушеног краљевог споменика који је овде стајао, 1793. постављена је гиљотина на којој ће у наредне две године скончати око хиљаду и сто људи, међу којима краљ Луј XVI, краљица Марија Антоанета, Робеспјер и Дантон. Након уклањања гиљотине с трга, он ће понети данашњи назив „Place de la Concorde“, односно „Трг слоге“.

Данас Тргом доминира Обелиск који је 3000 година стајао на улазу у храм у Луксору, да би га 1833. египатски вицекраљ Египта поклонио Француској, наводно у знак захвалности због Шамполионовог дешифровања египатских хијероглифа помоћу Камена из Розете. На тргу су две фонтане и осам женских статуа, које представљају осам француских градова.

Е на тај Трг постављен је терен за баскет 3x3, нови олимпијски спорт – ово му је тек друга Олимпијада. Репрезентација Србије, односно наш тим који је за све ове године претрпео тек мале измене – „измислио“ је овај спорт. Освојио је све што се може освојити, осим олимпијског злата које му је, чинило се несрећно, измакло у Токију, па је сада била идеална прилика да се и то исправи.

Страхиња Стојачић је у Париз дошао као најбољи баскеташ света, а Васић и Мајсторовић су имали искуство и са прошлих Олимпијских игара. Уочи Париза, од свих наших олимпијаца вероватно бисмо се најпре на њих кладили да ће освојити медаљу.

Међутим, док смо још били опијени Ђоковићевом победом, а информација да су баскеташи изгубили већ добијени меч против Литваније и да ће морати у разигравање још се процесуирала, на Конкорду је почело четвртфинале са Француском. Трибине су се тресле, навијачи су певали као да на кош шутира Ники Батум а не неки за огромну већину навијача непознати момци који су на храброст, борбеност и домаћи терен добили највећег фаворита за злато – баскет репрезентацију Србије. Није добар осећај кад видиш да си бољи а изгубиш, али утеха је да се то, ако се већ морало, десило у спорту који тек треба да добије на значају и популарности.

Треће четвртфинале

Као Новаку и баскеташима, олимпијско злато је било једино што је недостајало и одбојкашицама Србије. Одбојка је вероватно најпопуларнији и најплаћенији женски спорт, а Србија има срећу да има тренутно најбољу одбојкашицу на свету: Тијану Бошковић.

Србија је имала и невероватан континуитет освајања медаља на великим такмичењима: читаву деценију сваке године, на сваком такмичењу на којем су наступале, одбојкашице су освајале медаљу. Зато је и моја процена била: у групи гледам одбојкаше, одбојкашице кад дође борба за медаље.

Први пут сам се тако ка арени „Париз Југ“ упутио на утакмицу одбојкаша против Словеније. „Какве ви то одбојкашице имате?“, упитао је шармантни власник кафане коју смо изабрали за предах. „Зашто?“ „Јуче ми хиљаде људи пролазе поред кафане, сви разочарани и сви причају како је много јака Србија и како Француска није имала шансе ни у једном сету.“ „Да, ми имамо најбољу одбојкашицу на свету“, пуцали смо од поноса док смо уживали у Фоа гра, најбољој француској гушчијој паштети.

Цео тај крај, 15. арондисман, делује као добро место за гастрономију. Како да нас не одушеви власник овдашњег ресторана који нам на питање „Знате ли шта је ово?“, покаже флашу квалитетне српске ракије из своје понуде. Овде смо запазили и мароканске и перуанске ресторане, а неки посетиоци другачијег укуса да прекрати време пре би се одлучили за оближњи Пастеров или Поштански музеј, најбољи на на свету, или за шетњу кроз неки од паркова којима овај арондисман обилује.

Напослетку, четвртфинале са Италијом био је класик женске одбојке, који је само дошао рунду или две прерано. И све је деловало како се само пожелети може, а онда је, у првом сету при нашој контри и вођству од три поена, селектор Србије Гвидети затражио челенџ. Да, видео-провера је уведена у свим спортовима, а један ипак испараван упијач Италије потпуно је преокренуо сет, а затим и меч.

Овај челенџ може да буде метафора вероватног лошег одабира селектора, али у женској одбојци још дуго ћемо имати Тијану Бошковић око које би могла да се гради озбиљна репрезентација.

Четврто четвртфинале

У женској кошарци ствари су сасвим другачије. Имамо изузетну селекторку: Марину Маљковић која ни из чега већ годинама прави играчице и резултате. Женска кошарка у Србији практично не постоји; Марина је овога пута по кошаркашице ишла у Америку, Португалију и Грчку да би од тамошњих Српкиња пробрала оне које могу да се уклопе са преосталима у репрезентацији. И победила је Кину. И Порторико. И ушла, трећи пут заредом међу осам најбољих на свету, на Олимпијским играма.

После Ђоковићевог финала многи су се пријављивали да су им кренуле сузе и да су плакали заједно са Новаком. После убедљивог пораза од Аустралије у четвртфиналу, сузе свих наших кошаркашица које нису могле да се смире јер су изгубиле олимпијско четвртфинале од јаче екипе, најбоље су објасниле колико им је стало и колико су уложиле у све што су урадиле.

У Берсију на Амере

После првог дела у Лилу, кошарка се игра у париској дворани „Берси“. Хала се налази у источном делу Париза и најбоље је до ње стићи преко Железничке станице „Лион“. Заправо, најлепше, јер је „Gare de Lion“ француски Биг Бен, бисер архитектуре, направљен кад и Ајфелов торањ за Велику изложбу 1900. године. У то време најбољи сајмови вина прављени су баш у Берсију.

Иначе, у кварту Берси налази се и гроб Маркиза де Лафајета, француског генерала који се борио у америчком Рату за независност, због чега се на његовом гробу вијори застава Сједињених Америчких Држава.

Кошарка је један од најатрактивнијих спортова на Олимпијским играма, а четвртфинале Србија-Аустралија показало је шта све ова игра може да понуди. Или, ако сте навијач једне од ове две репрезентације, колико живаца може да вам узме.

Напослетку, Србија је својим другим узастопним пласманом у две године међу четири најбоље екипе на свету потврдила континуитет успеха. Јокић је у последњих 90 секунди продужетка показао зашто је најбољи кошаркаш на свету, а повратак из минуса од 24 поена говори доста тога и о карактеру екипе.

Срећа на лицима наших играча после 45 минута утакмице са Аустралијом може да се пореди једино са оном после полуфиналне победе у Манили, прошле године.

Најјача држава на свету, занимљиво, противник је Србије у два преостала полуфинала: у кошарци и ватерполу. Америка не може да преброји своја олимпијска четвртфинала. Србија је у Паризу избројала шест. Три која смо изгубили делују скоро па идентично, три која смо победили свако је било драматично и срећно на свој начин.