Кошаркашки Минотаур: Зашто је Никола Јокић најбољи на свету и како је од Србије направио „златно грумење“

Париз је град који препознаје генијалност.

Тако је било и када је организовао Олимпијске игре 1900. године. Тада је у Париз дошао млади шпански сликар Пабло Пикасо.

Дане и ноћи проводио је сликајући на Монмартру, тада углавном цртајући арлекине и циркузанте, и борио се да преживи. Дружио се са неколицином шпанских пријатеља, углавном сликарима, и дамама из бордела на Пигалу. Париз је био уметнички центар света; младић из Малаге је знао да је то место за њега, неколико пута је већ долазио и са 19 се преселио желећи да постане – Пикасо.

Када сам дошао у Париз прво где сам отишао је Пикасов музеј у кварту Маре. Да пробам да препознам генијалност. Не на сликарском платну. 

Оно што је био Париз почетком 20. века, од средине а поготово на крају века постаје Америка. Њујорк, Лос Анђелес, ко шта воли. А ко воли да ужива у Америци, тако ми је бар објаснио мој пријатељ Златко чим сам слетео на Флориду, најбоља америчка држава је Колорадо. Најлепша природа, Стеновите планине, Аспен за скијање, прелепи градови, најбољи људи. Није џаба тамо Буена виста, од тамо се најбоље види све.  Не зову џаба Денвер „Mile High City“ – „Град који је миљу изнад“. Нивоа мора и нивоа Америке.

Десет година је прошло као трен

У кошарци је, без обзира што смо у Паризу били на три минута од тога да докажемо да то није тако, Америка центар света. А када је имао 19 година, Николу Јокића изабрао је баш Денвер. Када је мали клуб из Колорада у другој рунди драфта бирао не толико познатог Србина, на телевизији су ишле рекламе за „Тако бел“, ланац америчке брзе хране.

Ја сам тог лета, 2014, био у Шпанији. Прво у Гранади, близу Пикасове Малаге а онда и у Мадриду где сам се у Музеју Краљице Софије дивио Пикасовој „Герници“. Никад сате нисам провео испред једне слике као тад. Остао сам опчињен.

Једнако су ме опчинили и кошаркаши Србије који су стигли до финала Светског првенства. Ја сам, наравно, у Шпанију 2014. и дошао због кошарке, гледао три пораза у Гранади, али дочекао и три победе у Мадриду и финале са америчким Тимом снова. Стеф Кари, Клеј Томпсон, Ентони Дејвис и екипа тако су изгледали да нова репрезентација Србије није имала шансе да буде равноправна више од неколико минута.

Тада је Александар Ђорђевић са Србијом направио чудо; Теодосић је инаугурисан у великог играча, први пут се на великом такмичењу, и то у првој петорци, појавио Богдан Богдановић, а у последњој сечи Сале се ипак одлучио за искусног Бирчевића уместо за некога од талената на позицији четири. Најближи томе био је Лука Митровић, а размишљало се и о још једном дечку којег је баш из Лукиног Новог Сада Мишко Ражнатовић због невероватних бројки које је прочитао у „Журналу“ довео у Мегу. Николи Јокићу.

Али пошто је изабран на НБА драфту, одлука је била да остане годину дана у Меги, да се спрема за Америку, а испоставило се и да је Бирчевић био користан у Мадриду.

Поново измислити сликарство

„Ако бисте на мапи означили све руте којима сам прошао и повезали их линијом – врло могуће да бисте угледали Минотаура“, говорио је Пикасо. Био је опседнут биковима; уосталом у његовој Андалузији корида је свечаност, а у том сиромашном, пољопривредном делу Шпаније увек је владао култ бикова. Ипак, да би успео Пикасо је морао да оде из Малаге. Прво у Барселону а онда у Париз.

Жермен је било уметничко име једне од првих жена која је пратила по Паризу Казагемаса и Пикаса, два млада шпанска сликара, и позирала им. Када се Жермен уда за богатог Француза, Казагемас узима револвер и пуца себи у слепоочницу. Пикасо је очајан и почиње његова плава, меланхолична фаза.

Пикасо је тад тек један од талентованих сликара у Паризу. Пријатељује са најразличитијим уметницима, између осталог и са Србима: Растком Петровићем и Александром Дероком. Писац и брат наше славне сликарке Надежде Петровић о свом пријатељу писао је у „Времену“. „Он је као пре две године, пре пет, пре шест, показивао своје слике, невероватне лирске замисли у боји, увек нове, неочекиване, скоро олимпијске. Он је једини који тиме подсећа, својом ведрином, својом слободом, прецизношћу на Старе Грке.“

Али онда су дошле „Госпођице из Авињона“. Имао је 26 година када је насликао слику која је  променила сликарство какво је до тада постојало. Измислио је кубизам. Ружичаста фаза Пабла Пикаса.

Ружичаста фаза Николе Јокића

Јокићева Малага је Сомбор. Као што је Малага у ћошку Шпаније, на југоистоку земље, тако је Сомбор у ћошку Србије, на њеном северозападу. Оно што су у Малаги бикови, у Сомбору су коњи. За Николу Јокића је хиподром свечаност; неколико сати након што је примио олимпијску медаљу он је већ био на сомборском хиподрому. У том некада богатом, после деведесетих доста осиромашеном крају Војводине, увек је постојао култ коња.

Да би успео, Јокић је морао да оде прво у Нови Сад, а онда у Београд, у Мегу. У тој ружичастој фази био је најкориснији играч Јадранске лиге. Онда је, 2015, дечко из Панонске равнице отишао у Колорадо, у Денвер. Ни у једној опцији сценарио Дарка Миличића, кума његовог брата који је био много већи таленат него Никола, није могао да се деси. Никола Јокић би у сваком сценарио био одличан евролигашки, можда и добар НБА кошаркаш.

Али не би у Колораду живели људи који најбоље виде све, да у Нагетсима нису схватили да имају „грумен злата“ који може да закотрља све и да направи лавину која у кошарци још није виђена. Направили су игру која се базира на момку из Сомбора који, иако је прошао све физичке тестове у Денверу, и даље изгледа као да више времена проводи у „Тако белу“, уз хамбургере и кока колу, него у теретани.

Центар који је уједно и плејмејкер; најјачи човек који има најмекшу руку и најкреативније асистенције. Кошаркаш који види све на терену иако му је позиција испод обруча одакле нема најбољи поглед. То у кошарци није могуће. Није било до појаве Николе Јокића у Денверу.

Имао је 26 година када је први пут проглашен за најкориснијег играча НБА лиге. У преводу, за најбољег кошаркаша на свету. Добро, Јокић све то може, зато што игра у малом клубу, били су коментари стручњака. Он то не би могао у клубу који може да освоји НБА лигу. Две године касније „мали“ Денвер освојио је НБА лигу. Никола Јокић је променио кошарку. 

Николин кубизам

Цинични навијач репрезентације Србије до овог Париза је могао да тврди да је Јокићева плава, меланхолична фаза – репрезентација Србије. Зато што после освајања НБА титуле прошлог лета није дошао да у Манили на Светском првенству игра за Србију. Или што није као Дончић, директно из НБА плеј офа долетео на прошле олимпијске квалификације да помогне Србији да се пласира у Токио.  

Кад већ није у Мадриду 2014, Јокић је за Србију дебитовао на Олимпијским играма у Рију 2016. И када се ломило, у најбитнијем мечу, у четвртфиналу против Хрватске, одлучио је најмлађи. Јокић. На њега се ишло да шутира слободна бацања и он је хладнокрвно Србију послао у борбу за медаље а Хрватима узео до сада последњу наду да могу некад нешто да ураде у кошарци.

Први пут сам га уживо у репрезентативном дресу гледао у Вухану, неколико месеци пред корону, на Светском првенству у Кини када смо играли битан меч против Шпаније који је одлучивао противника у четвртфиналу.  Јокић није играо на својој позицији, није, искрено речено, био ни на својој килажи, али било му је превише стало. Напослетку је искључен, а Србија је изгубила.

Толико бесног видео сам само Јокића сениора, Николиног оца, када је Никола промашио два бацања у најбољој утакмици овог века одиграној у Београду. Биле су то квалификације за Светско првенство, играле су Србија и Грчка, и два најбоља играча на свету један против другог. Јанис Адетокумбо и Никола Јокић. Напослетку, тај меч је решио „Sombor shuffle“ Николе Јокића којим је Србија победила Грчку. То је била  кључна победа за пласман на Светско првенство у Манили, а испоставиће се и на Олимпијске игре у Паризу.

Центар око кога се све окреће

А шта је „Сомбор шафл“? Нови шут који је измислио управо Никола Јокић. Његов „кубизам“. Дирк Новицки, један од најбољих шутера у историји кошарке каже да он то не би могао да уради.

Пикасо 1912. напушта Монмартр и прелази на Монпарнас. „Пикасо је сунце“, написала је угледна критичарка Жанин Варнод. Око тог „Сунца“ вртело се на Монпарнасу све. Тако креативан човек водио је најкреативнији и најнеобузданији могући живот. Мењао је све. И себе и сликарство и свет око себе. Кад је почео Први светски рат, био је то крај кубизма. Отишао је у Рим, да прави сценографију за руски балет. Из Рима се у Париз вратио са руском балерином Олгом Кокловом, али у Паризу тада упознаје Мари Терез и почиње период који се у његовом стваралаштву назива „еротска година“. У време када у Шпанији почиње грађански рат, у једном париском бистроу упознаје Теодору Марковић, тј. сликарку Дору Мар.

,,Забадала је џепни ножић између раширених прстију на руци у дрвени сто. Понекад би мало промашила и кап крви би се појавила међу везеним ружама на њеним црним рукавицама. Када је Пикасо то угледао, толико га је фасцинирала да је узео њену крваву рукавицу за успомену”, записао је новинар Жан Пол Креспел. У Пикасовом музеју у кварту Мари најдуже сам гледао у портрет Доре Мар.

Као најбољи кошаркаш на свету, Никола Јокић сваког лета одлази на рафтинг на Бастахе, место изнад Фоче у Републици Српској, да ужива у природи и дружењу али и да плива у прехладној Тари (ни лети температура не прелази 12 степени), и да акробатски скаче са највиших стена између Шћепан поља и места где Тара и Пива праве Дрину.

Најкреативнији кошаркаш на свету очигледно има и најкреативније могуће начине како да се опусти. Не користи друштвене мреже и избегавањем интервјуа покушава да смањи популарност. Све супротно ономе што би се очекивало од некога ко је у ово време на врху.

Сомбор шафл у Граду светлости

У дану када је Србија освојила медаљу и у време када Јокић без мајице у дерту пева „псовали су нама попа а ми њима фратра“, у хотелу у Берсију упознајем Џејсона, „физија“ Денвера који је и до сада био са репрезентацијом Србије за време такмичења, а овај пут је хтео да буде део српске екипе од почетка припрема до краја такмичења. Нагетси воде рачуна о свом „златном грумену“ који је на овим Олимпијским играма и дефинитивно показао да је најбољи кошаркаш на свету.

Ко не мисли тако, нека само погледа шта је урадио у 90 секунди продужетка са Аустралијом: блокада, украдена лопта, избачена лопта са обруча и два погођена шута. Један његов „Сомбор шафл“ у Паризу. Други пут је одлучио четвртфинале Олимпијских игара.

Америка, тамо где је кошарка настала и где је кошарка национални спорт, сакупила је све најбоље што има, највеће звезде ове и претходне деценије и дошла да освоји Олимпијске игре. Са играчима је дошло још 400 људи; укупно су на име трошкова издвојили 15 милиона долара.

Србија се после утакмице са Америком у хотел враћала аутобусом, тек мало бољим од градског, где су на улазу од селектора Пешића надаље сви возачу показивали акредитације. Али Србија је дошла са Николом Јокићем, најбољим играчем на свету и са још 11 момака који су, онако као што је Јокић променио кошарку решили да промене однос снага у свету.

Када сам се у Мадриду пре 10 година дивио „Герници“, Србија је против Америке са Каријем, Ирвингом, Дејвисом и Харденом издржала неколико минута. Сада у Паризу неколико минута је недостајало до победе Србије над Америком. Америком, не само са тим Каријем и Дејвисом од пре 10 лета него и са Дурантом, Леброном Џејмсом, Ентонијем Едвардсом и свим НБА суперзвездама. Та Америка била је лошији ривал 37 минута и само су један шут који није ушао, срећа, можда и фасцинираност недораслих ФИБА судија НБА звездама допринели да се не деси вероватно и највећа победа у историји кошарке.

Србија је на том мечу играла са два тренера, једним на клупи, Светиславом Пешићем, и једним на терену, Николом Јокићем. Никола је пре меча посебно припремао наше дефанзивце како да бране одређене играче, нашим младим центрима објашњавао је како да се попут Гордона у Денверу постављају пред Леброном Џејмсом. Наравно, знао је да он мора да игра све време и да у сваком тренутку пре свега мора да види где се налази Богдан. Јокић је довео Србију надомак олимпијског злата.

Најлепша прича Олимпијских игара

Пикасово животно дело је „Герника“. Док је Франко био жив, Пикасо није дозвољавао да се „Герника“ пребаци у Шпанију. Један високи немачки официр једанпут је у Паризу одушевљено упитао аутора: „Јесте Ви све ово направили?“ Пикасо је одговорио: „Нисам. Ви сте.“

Пола века касније, да је неко у Паризу, у некој паузи у трећој и четвртој четвртини полуфинала, кад се у очима америчких кошаркаша први пут видео страх, упитао Јокића да ли је он ово направио, одговорио би: „Нисам. Ми смо.“

Јокић је, као што то у Денверу ради, од свих око себе и у репрезентацији Србије направио боље играче. Толико боље да могу да играју против најбољих играча века. И да 37 од 40 минута буду бољи.

И зато су српски кошаркаши и за америчког и за немачког селектора, и за све који воле и разумеју кошарку широм света, а посебно за нас, навијаче Србије – најлепша прича Олимпијских игара.

Ако бисте на мапи кошаркашког терена тачно означили руте куда се кретао Никола Јокић и све то спојили линијом вероватно бисте добили Минотаура.

Париз је препознао генијалност.