Шпанска фудбалска култура, изливена из сирове љубави према игри: Пиринејске вере и завере

Алехандро Финистере је лежао у болничком кревету, у који су га послале повреде задобијене током гранатирања Мадрида крајем 1936. године. Оне ће га онемогућити, као и многе око њега у болници на Монтсерату у Каталонији, да икада више заигра фудбал.

Рођен као Алехандро Кампос Рамирезу у Фистери у Галицији, син телеграфисте на светионику (отуд презиме – Finnis Terae на латинском значи „крај света“), одрастао је у Ла Коруњи. Са 15 година отишао је у Мадрид, где га је почетак Грађанског рата затекао као уредника – а и уличног продавца – једног књижевног часописа.

Био је песник, а у рату је постао један од бардова републиканских бораца. По окончању Шпанског грађанског и Другог светског рата живео је у Еквадору, а онда у Гватемали, једној од последњих земаља на свету која је и даље признавала Шпанску републику.

Почетком педесетих година, плашећи се пуча (испоставиће се оправдано), амбасадор Републике у Гватемали даo је Финистереу поверљиве папире, са идејом да их овај однесе у Мексико Сити. Ухваћен од стране агената генерала Франка, стављен је на авион за Мадрид. Током лета обавио је сапун сребрним папиром и, витлајући њиме себе представио као „шпанског изгнаника, решеног да детонира бомбу у авиону“. Перформанс је био довољно уверљив, те је авион слетео у Панаму. У Шпанију се Финистере вратио тек после Франкове смрти.

Али, да се вратимо у 1936. годину, он је био само младић који више не може да игра фудбал. Али... Алехандро Финистере је био тај који је измислио futbolín, стони фудбал, онај на какав се данас може налетети широм света. 

Ова вињета о једном човеку који није био ни фудбалер ни тренер, може бити и довољна за све што треба знати о шпанском фудбалу. То је у овом веку далеко најразвијенија фудбалска култура на свету. Њу су с једне стране обликовали ратови, регионални идентитети, централистичке тежње и унутрашњи отпори, али је с друге стране шпански фудбал изливен из сирове љубави према игри.

Све то садржи прича о Алехандру Финистереу.

Корени шпанског спорта

У 19. веку Шпанија није имала развијене урбане елите нити праву грађанску класу која је била носилац и разносилац фудбала широм континента. Култура спорта или спортских игара није била део шпанске традиције.

Земљопоседници су се бавили ловом, пучанство је имало прилику да ужива у кориди. То је било толико наглашено да је краљ Алфонсо XIII морао да шаље експедицију у Шведску, како би Шпанци тамо изучавали методе Пера Хенрика Линга, једног од зачетника гимнастичког покрета, зачетог у Немачкој по начелима Фридриха Лудвига Јана и отелотвореног под именом Turnen. Овај, веома националистички оријентисан вид физичке културе имао је свој облик и у соколским друштвима, међу словенским народима Аустроугарске.

То је био друштвени миље у коме је фудбал омаловажаван, као стриктно британски производ. За овај спорт су у Немачкој испрва користили паушалне изразе Fussball ohne Aufnahme и Fussball mit Aufnahme („фудбал без подизања лопте“ (руком), и „фудбал са подизањем лопте“).

Када је коначно доспео у Шпанију, фудбал је морао да очара Шпанце брзо и дубоко, како би уопште опстао. Јасно је да је у томе успео.

Постоји теза, веома поткрепљена, да успех фудбала (association фудбала) у некој средини и његов глобални опсег и популарност нису толико везани за начин на који се игра, већ на начин на који се њиме управља.

За разлику од ригидно аристократских начела рагби јуниона, или у великој мери културе радника о ниже средње класе рагби лига након 1895. године, те националних фудбала у Аустралији, Ирској, Сједињеним Америчким Државама и Канади, association фудбал је носила космополитски оријентисана европска средња класа. Тако су, рецимо, инжењери или лекари били веома заступљени међу раним фудбалским ентузијастима.

Сама ФИФА је основана 1904. године у Паризу са јасном идејом пропагирања глобалног фудбалског покрета. Шпанија је била један од оснивача, али је, с обзиром да јединствени Фудбалски савез Шпаније није постојао све до 1913. године, представник шпанског фудбала у овој организацији био је заправо представник Мадрида.

Шпанија први пут изводи национални тим на терен тек 1920. године на Олимпијским играма у Антверпену.

Британске претече

Но, вратимо се на почетак. У 19. веку, након Карлистичких ратова (Guerras Carlistas), вођених од 1833. до 1876. између фракција друштва поцепаних по практично истим шавовима као и 1936, Шпанијa је била осиромашена и изнурена земља и, као таква, веома повољно је продала британским улагачима руднике бакра недалеко од андалузијског града Уелве.

Британски пословни подухват обезбеђивали су британски гарнизони. Један од војника, капетан В.Ф. Адамс, описује како су, током једног марша 1874. године, он и његови другови играли фудбал против радника који су градили пругу од Уелве до рудника, шездесетак километара северно од града. Била је то прва фудбалска утакмица одиграна на Пиренејском полуострву.

Постоје индиције, којима различити аутори придају више или мање пажње, да је фудбал игран и пре овог меча. По неким наводима, извесни Шкот по имену Мекеј, запослен као доктор у компанији задужен за здравље радника, био је први који је организовао фудбалске утакмице, и то између запослених у руднику код Уелве и суседног рудника, у коме су радили углавном Шкоти. Ови мечеви, наводно, играни су још 1873. године. Иницијално, дакле, фудбал је у Шпанији био подухват Британаца намерених да обогате свој друштвени живот.

Фудбал у Шпанији, у првим извештајима називан и даље „foot-ball“, није добио организовану форму још 15 година. Вилијам Сундхајм, Англо-Немац, један од људи најзаслужнијих за куповину рудника, иницирао је састанак на којем је 1889. године основан Рекреативо Уелвa, први шпански фудбалски клуб.

Три месеца после оснивања, Рекреативо је у Севиљи одиграо први званични меч у Шпанији, против тима састављеног од радника у Севиљском водоводу. Од двадесет једног фудбалера на терену у Севиљи тек двојица су били Шпанци, обојица из Уелве.

Меч су регистровале и локалне новине, представљајући узгред и нову игру, „чију особеност чини то да се лопта удара ногом уместо руком или палицом, а у изванредним ситуацијама чак и раменом или главом“.

Севиљска британска колонија однела је победу резултатом 2:0. Проћи ће 17 година пре него што овај град добије клуб, који ће основати богати шпански земљопоседници.

Иако најстарији клуб у земљи, Рекреативо није превише знаменит фудбалски ентитет у Шпанији. Такви ће се појавити десетак година доцније.

Баскијска школа

Билбао, у Бискајском заливу вечито окренут Атлантику, а не Медитерану, веома је везан за Енглеску. У овај град долазили су рудари из Сандерленда и бродоградитељи из Саутемптона и Портсмута. Богатија локална омладина, махом после школовања у Енглеској, окупљена у еминентном вежбалишту Zamacois, играла је 1894. године пар мечева са придошлицама из Британије, које је лако губила.

Четири године потом основан је Билбао Фудбалски клуб. Он нема директне везе са Атлетиком, који је (јасно англицизованог имена – Athletic) основан 1901. године. Најзаслужнији у подухвату давања коначног вида сада већ замамном фудбалском ентузијазму у Баскији јесте Луис Маркес.

Атлетик је 1913. године изградио стадион Сан Мамес, брзо прозван La Cátedral, први стриктно фудбалски стадион у земљи. Једној од првих утакмица присуствовао је и сам краљ. Први гол на овом стадиону постигао је  Рафаел Морено Аранзади, али сви су га, тада и данас, углавном знали као Пићићија. Најбољи стрелац шпанског првенства данас добија награду која носи име по њему.

Вољен у регији која ће потом постати позната по одличним централним нападачима (Телмо Зараонаиндија, односно Телмо Зара је такође чедо Атлетика), Пићићи је чак насликан на познатој слици баскијског уметника Аурелија Артете насловљеној „Љубав на терену за спорт“. Пићићи је насликан у дресу, заокупљен разговором са младом девојком која ће, узгред, касније постати и његова супруга.

Фудбал је у Баскији постао популаран међу урбаном и образованом вишом средњом класом, али је, као и другде, одмах није попримио облик суда у коме се нашао. Крај 19. века донео је оснивање Баскијске националне партије (БНП). Сабино де Арана, оснивач странке и отац баскијског национализма, како се назива, познат је и као први човек који је употребио израз „Euskadi“ (скуп Баскијаца). 

Ова партија, и идеја за коју се залагала, привлачила је поклонике из исте демографске групе као и Атлетик. Хосе Антонио Агире, први човек аутономне баскијске владе тридесетих година и вођа баскијских борбених јединица током Грађанског рата, био је двадесетих година фудбалер Атлетика.

Када томе додате идеје иза онога што се подразумева као La Cantera, односно играње за Атлетик само оних које порекло веже за Баскију (један од оснивача Атлетика и заменик капитена био је и Алфред „Алфредо“ Милс, Британац, али он је у званичној историји клуба окарактерисан као „como de casa“, односно као локалац), добијате веома јасно идеолошки профилисан клуб.

Ипак, под британским утицајем Атлетик је играо оно што је називано формацијом „1-2-3“, односно фудбал у коме лопта у три додира стиже од голмана до централног нападача. Долазак Фреда Пентланда, Енглеза и селектора Француске на Олимпијским играма у Антверпену, донекле је променио овај приступ и фудбал Атлетика учинио мање директним. Но, овај спектакуларно успешни клуб почео је да игра проактивни фудбал у правом смислу тек нешто мање од века касније, када је у овај део света стигао Аргентинац Марсело Бијелса.

Медитерански штим

Нешто слично, виђено је у Барселони. Фудбалски клуб Барселона није први каталонски клуб. Та титула припада тиму из Коста Браве по имену Паламос, коју су основали 1898. године момци школовани у Енглеској, решени да наставе да играју спорт у коме су уживали.

Ханс Гампер је Швајцарац који је учествовао у оснивању Фудбалског клуба Цирих, а онда, са своје 22 године, 1899. стигао у Барселону. Намера му је била да одатле настави пут у западну Африку, где би покренуо посао у трговини шећером. Није најјасније шта га је натерало да се задржи у Каталонији, али је остао у Барселони и веома брзо покушао да нађе дружину за играње фудбала.

Заједно са Волтером Вајлдом и браћом Вити, Артуром и Ернестом, 29. новембра 1899. Гампер је основао Фудбалски клуб Барселона. 

Годину дана касније, Анхел Родригес, студент инжењерства, решио је да на ноге постави „Шпанско друштво за фудбал“ (Sociedad Española de Foot-ball), клуб који данас знамо као Еспањол, са намером, како стоји у оснивачком документу, да се „такмичи са странцима из Барселоне“.

Борбене линије су почеле да се повлаче, посебно у тренутку када је Еспањол тражио и добио краљевско покровитељство, а себи заденуо префикс „Реал“…

Симбол Каталоније

Каталонски национализам, који као и баскијски у овом периоду има веома десну оријентацију (ЕТА, као лево оријентисана парамилитантна формација појављује се доста касније), свој политички израз добија са оснивањем Регионалистичке лиге Каталоније. То се дешава 1898. године, након понижавајућег пораза Шпаније у рату против Сједињених Америчких Држава, у којем је изгубила Кубу и Филипине, последње делове некадашње империје. За каталонске индустријалце ово је значило и губитак тржишта за њихове производе, али и симптом слома ауторитета или легитимитета централистичке власти.

ФК Барселона није, као Атлетик, одмах постала чинилац политичке борбе. Порекло њених боја је доста оспоравано и претпоставке иду од тога да су оне изабране јер су то боје школе Мерчант Тејлорс, Енглеске јавне школе у коју су ишла браћа Вити, па све до идеје да су црвена и плава боје Барселониног дреса зато што су то биле боје Робеспјерових санкилотских присталица током и након Француске револуције.

Наранџаста и жута, боје каталонске заставе, као и крст Светог Жордија, патрона града, доћи ће коју годину касније.

Тренутак када је ФК Барселона и први пут постала симбол каталонске идентитетске борбе, јесте добротворни меч одигран 1925. године, од кога је приход требало да иде хору Орфео Катала, који је играо значајну улогу у оживљавању каталонског културног наслеђа још од 19. века. Диктатор Мануел Примо де Ривера, „Франко пре Франка“, који је владао Шпанијом од 1923. до 1930, већ је био почео са политиком затварања регионалних влада и дискриминације регионалних језика, и дозволио је да се утакмица одигра, али без ма какве повезаности са поменутим хором. То, наравно, није тако могло да прође у Барселони…

Као знак пркоса, оснивач Орфео хора се појавио на утакмици, заједно са још неким првацима каталонске политичке борбе. Витијеви, још увек присутни у клубу, позвали су оркестар британске морнарице са брода који се у затекао барселонској луци, да на полувремену меча. наступи. 

Британски музичари, не превише упућени у детаље локалне политике, помислили су да би било лепо да одсвирају и химну Шпаније. Изненађени звиждуцима, прекинули су свирање на пола и, након пар тренутака, почели са извођењем химне земље из које долазе, што је чак дочекано са одобравањем окупљених.

Шпанске власти су брзо реаговале. Забрањено је ма какво деловање клуба на пола године, док је Хансу Гамперу сугерисано да напусти земљу што је он, плашећи се за безбедност породице, и учинио.

Друга половина двадесетих година је ипак берићетан период овог клуба, са Жозепом Самитијером, Рикардом Замором и Паулином Алкантаром као водећим фудбалерима. Прво фудбалско такмичење у Шпанији је уприличино 1902. године као Куп поводом прославе крунисања Алфонса XIII, али је Прво национално првенство одржано тек 1929. године и први шпански шампион била је Барселона.

Успон Реал Мадрида

Баскија, Каталонија, али где је Мадрид? 

Реал Мадрид је изданак клуба симпатичног имена Sky Football Club. Њега су основали студенти елитне школе Institución Libre de Enseñanza крајем 19. века. Први међу њима био је извесни Луис Бремехиљо. Године 1900. клуб се рачва на тзв. Нови фудбалски клуб (New Foot-ball Club) и Фудбалски клуб Мадрид који ће 1920. године постати Реал Мадрид.

Фудбалер Реала Сантијаго Бернабеу био је међу онима који су, буквално, својим рукама изградили први стадион Мадрида, који је тек 1924. године заменио чувени Ћамартин. Дрвена конструкција овог стадиона послужиће као потпала током одбране Мадрида од Франкових снага током Шпанског грађанског рата.

Након Другог светског рата у Шпанији, свугде осим у Мадриду и околини, укоренило се уверење да је генерал Франко био кључна личност која је омогућила Реалу, до тада клубу који вероватно није био највећи ни у свом граду, да постане највећи на свету.

Реал Мадрид је тако постао симбол, див-јунак кастиљанског централизма, у блажој верзији, или као јуноша Каудиљовог фашизма, према нешто грубљим тумачењима.

Франко је знао да различитим поводима даје различита признања играчима Реала, и слику фудбалера са симболима yugo y flechas („јарам и стреле“, симболи Франковог реда) није лако заборавити. Сантијаго Бернабеу заиста јесте у 40. години приступио Франковим оружаним снагама, за шта је касније добио и орден. 

Барнабеу, који је постао председник клуба 1944. године, крајем шездесетих година је рекао како је фудбал „учинио велику услугу домовини“, што је увек тумачено како је фудбал успео да пацификује и омами шпанско грађанство, које иначе не би трпело деценије диктатуре.

У осиромашеној земљи након рата, која, због својих веза са Хитлеровом Немачком (пре рата доста отвореним, током рата обавијеним у плашт „неутралности“) није била укључена у Маршалов план, успеси Реал Мадрида, верује се, свакако су пријали пучанству. Но, тешко је замислити ситуацију у којој би ово имало пресудан утицај на прихватање или неприхватање политичке стварности.

Уосталом, Мадрид је пао на самом крају Грађанског рата 1939. године, а и они који су га бранили од Франкових фаланги били су уско везани за Реал Мадрид.

Предратни председник ФК Барселоне био је лево оријентисани политичар Жозеп Сунјол, кога су убили Франкови војници. Али и председник Реала Антонио Ортега био је војни командант републиканских снага и бранилац Мадрида, и био је убијен у Франковом поратном заточеништву. Рафаел Санчес Гера, још један републикански председник Реал Мадрида, одбио је да се повуче пре него што ће Националисти умарширати у град. Био је заробљен и мучен, али је напослетку успео да побегне у Париз.

Све то на страну, Реал Мадрид је клуб који је деценијама играо спектакуларан фудбал. Током периода познатог као Movida Madrileña, у годинама културног и друштвеног препорода након смрти диктатора 1975, као својеврсни израз мадридског духа играо је вероватно највољенији тим Реал Мадрида, култни La Quinta del Buitre.

Био је то тим у коме није било баш ничег Франковог, а његови најважнији играчи били су момци који су фудбалски едуковани управо у Реаловој школи. Поред Емилија Бутрагења (са надимком Буитре, на шпанском Лешинар), чувену петорку су чинили још Санчиз, Мичел, Мигуел Пардеза и Мартин Васкез.

Музика у фудбалу

Тешко је и набројати друге шпанске клубове, представнике других регија и са њима повезаних политичких и културних тежњи. Али то и није пресудно када је реч о шпанском фудбалу. Он јесте обликован превирањима и сукобима, али то не утиче на то како се у Шпанији приступа фудбалској игри као таквој.

На фудбал у Шпанији јесу утицали ратови и политика, он се овде не игра уз корачнице – јер то се коси са самом природом ове игре – већ уз сасвим друге врсте музике и сасвим другачије емотивне пароксизме. А јако, јако важно је каква музика прати фудбал и са каквим изразом лица играчи излазе на терен. У шпанском начину играња фудбала нема ничег милитантног.

У шпанској фудбалској школи, њеном доминантном моделу према коме се фудбал игра најмање четврт века, постоји много принципа. Један од интересантнијих је чувена „la pausa“, тренутак у коме играч стаје са лоптом, не помера се и, тако миран, чека ривала. Он жели да га натера да трепне, да крене у притисак и тиме отвори простор који ће он или његови саиграчи искористити.

Играње фудбала, онако како то раде Шпанци, како су то радили деценијама и како то раде сада, када су поново шампиони Европе, није могуће без дозе спокоја.

Када данас ходате улицама Севиље, а свако ко има прилику морао би макар једном у животу да прошета Севиљом, у излозима, на балконима, прозорима, где год погледате видећете заставе два фудбалска клуба, Реал Бетиса и Севиље.

Међутим, овај призор није наметљив, нема у њему никаквог шепурења. То је тек показивање једне веома јаке привржености, наклон главом у пролазу вишедеценијских пријатеља. Овај призор није наметљив зато што манифестује присност дуготрајне и устаљене емоције.

То је нешто што се може, у различитим формама, видети свугде у Шпанији, не само у граду у коме је одиграна играна прва званична утакмица. Шпанци јесу талентовани, али оно што их издваја јесте разумевање да је фудбал нешто што се (и) изучавањем може унапредити, и тиме надоградити таленат. Толико тога је у приступу, у ставу…

И због тога о шпанском фудбалу можете да сазнате гледајући Родрија или некада Ћавија Ернандеса, гледајући тимове које воде Пеп Гвардиола или Ћаби Алонсо, али и само слушајући причу о Алехандру Финистереу, који, ето, чак није могао ни да заигра фудбал…