Једини фудбалер који је играo за репрезентације три земље: Ладислав Кубала, легенда Барселоне

Кад је Фудбалски клуб Барселона, основан 1899, славио стоти рођендан,  навијачи су за најбољег фудбалера у његовом првом веку прогласили голгетера Ладислава Кубалу (1927-2002), назвавши га „херојем Барселоне“. На почасно место стављен је испред великог броја Барсиних, уједно и светских звезда међу којима су и Јохан Кројф, Дијего Марадона, Бразилац Роналдо...

ФИФА га је постхумно одликовала због „изузетног доприноса фудбалу током дуге каријере“. Кубала је то високо признање заслужио играма за Барселону и још десетак тимова, али и, што је посебно занимљиво, репрезентације три земље (!) – по чему је јединствен у свету.

Одликовали су га ретка снага и брзина (у раној младости се бавио и боксом), врхунска фудбалска техника и голгетерска спретност. Красили су га и мајсторство у извођењу слободних удараца и способност да свој божански дар за игру и огромни его увек подреди екипи.

По многима, међу којима је и Алфредо Ди Стефано, Кубала је један од највећих фудбалера икада. „Његова игра је била чиста, кристална, истинско уживање за публику“, рекао је Аргентинац који се прославио у дресу Реал Мадрида баш у годинама када је и Кубала био на играчком врхунцу. Предвођена Кубалом, Барселона је била први тим који је избацио Реал из Купа европских шампиона после пет узастопних година владавине „краљевског клуба“ у том такмичењу, установљеном 1955.

Био је Кубала и велики боем, у чијим су животу важно место имале три ставке: проводи, алкохол и жене, али тај убиствени „коктел“ није убио његову фудбалску генијалност. Кубалина фудбалска каријера, као и његов живот, била је врло бурна. Она је задивљујући и очаравајући роман о једном храбром авантуристи, пун напетости и драме.

Почетак у родној Будимпешти

Почео је да игра у Будимпешти, где је и рођен, као син мађарског Словака Пала Кубале, зидара, и мајке Ане Стеч, фабричке раднице, у чијим венама је било мађарске, пољске и словачке крви. Ваљда због те мешавине, њихов Ладислав, ког су звали и „Ласло“ и „Лаци“, увек се изјашњавао као – космополита.

Први клуб за који је наступио као седамнаестогодишњак био је нижеразредни Ганз ТЕ, из ког је врло брзо, као „дечко који обећава“ прешао у Ференцварош. Наредне године се преселио у Чехословачку где је две сезоне био првотимац Слована из Братиславе. Потом се вратио у Будимпешту и непуну годину носио дрес Вашаша.

У зиму 1949. je тајно, пробијајући се кроз снежне сметове, са групом Мађара прешао с једне стране хладноратовске Гвоздене завесе на другу: из Мађарске је стигао у Аустрију, а одатле убрзо у Италију. У сећању је понео тешке ратне године, али и најдраже голове и најважније утакмице, међу којима је било и шест наступа за репрезентацију Чехословачке, за коју је постигао четири гола, и три за репрезентацију Мађарске.

Право играња за прву земљу стекао је по пореклу родитеља, а за другу – рођењем. Касније је, као играч Барселоне, добио и пасош Шпаније, па је од 1953. до 1961. имао и 19 наступа за „црвену фурију“ у којима је 11 пута био стрелац.

Чудесно спасење  

У Италији је заиграо за А лигаша Про патрију, чијег је председника најпре задивио жонглирањем. Кад је 400 пута ударио лопту, не дозволивши јој да падне на земљу, одушевљени газда је скинуо скупоцени сат са руке и поклонио му га. Била је то прва Кубалина премија добијена у новом свету.

Брзо је запао за око и тада моћном Торину, једном од најјачих клубова света тог времена („Il Grande Torino“). Кад су га позвали да их појача у мечу против Бенфике у Лисабону, позив је прихватио са великим задовољством. На пут ипак није кренуо јер су му, буквално пред полетање авиона, јавили да је у Италију, тајном избегличком стазом, стигла његова супруга са њиховим тешко болесним сином Бранком. Кубалина одлука да остане уз породицу убрзо се показала најзначајнијом у његовом животу: авион Торина је, на  повратку из Португала, ударио у брдо, при чему нико од путника у њему није преживео.

Тај срећни избор убрзо је помрачила одлука ФИФА да му, на захтев Мађарске која га је оптужила за бекство из земље и избегавање војне обавезе, забрани играње у лигама и такмичењима под њеном јурисдикцијом. Тада се прикључио тиму избеглица са европског Истока у коме је, осим Мађара, било и Чеха, Руса и Хрвата.

Клуб се звао „Хунгарија“, а тренер је био Кубалин шурак Фердинанд Даучик, раније селектор Чехословачке. Пошто се њихов камп налазио у близини филмског центра Чинечита (италијанског пандана Холивуду) у близини Рима, о том чудном клубу је направљен и филм. Звао се: „Кубала: Звезде у потрази за миром“.

Одлазак у Шпанију

Судбински значајно за Кубалину каријеру било је гостовање те шарене дружине политичких емиграната са комунистичког Истока, спретних са фудбалском лоптом, у Франковој фашистичкој Шпанији, где је играла против државног тима, Реал Мадрида и још неких екипа.

Реалов богати газда Сантјаго Бернабеу, који је пратио меч свог клуба са Хунгаријом, одушевљен Кубалиним мајсторијама одмах је наложио да се он доведе у Мадрид. У том тренутку он није знао да је око на „мишићавог плавог Мађара“ већ бацила и ривалска Барселона, која га је убрзо и присвојила. До данас је остало неразјашњено како је Кубала, у јуну 1950, потписао за клуб из Каталоније, а не за великана из шпанске престонице. Једна од верзија је да је то учинио потпуно пијан, а друга да је одлучило то што је Барселона прихватила његов услов да за тренера доведе његовог шурака Даучика.

Кубала је за нови клуб почео да игра тек десетак месеци касније, кад је истекла казна ФИФА по захтеву Мађарске. Његова прва сезона у Барселони, 1951/52,  обележена је освајањем свих пет трофеја у шпанском фудбалу. На 19 одиграних утакмица постигао је 26 голова и приказао дотад на Иберијском полуострву невиђено играчко умеће. Те сезоне поставио је још необорени рекорд шпанског фудбала – седам голова не једној првенственој утакмици, у победи Барселоне над Хихоном од 9:0.

Тада је почело време „Кубаломаније“ које ће потрајати све до 1961, када је „Мађар са три пасоша“ окончао каријеру у Барселони, после чега је наступао за Еспањол, Цирих и Торонто, бавећи се тамо, паралелно, и тренерским послом.

Прва звезда Барсе

У бордо-плавом дресу каталонског великана, Кубала је освојио четири титуле првака Шпаније, пет националних купова и два Купа сајамских градова. Тим успесима је, што је њеним навијачима било најважније, Барса прекинула дугу владавину највећег ривала, Реал Мадрида.

Читаву деценију Кубала је био прва звезда тима за који је одиграо 345 утакмица и постигао 280 голова. Стално бујање  „Кубаломаније“ натерало је челнике клуба да изграде нови, већи стадион, јер је постојећи, са 60.000 седишта, постао претесан за све који су желели да уживају у његовим чаробним партијама. Године 1957. никао је велелепни „Камп ноу“ који може да прими 99.354 гледаоца, и данас највећи стадион у Европи.

Кубалин фудбалски вез у дресу Барселоне и шпанске репрезентације је са посебном пажњом и сетом праћен у Мађарској која је педесетих година прошлог века имала најјачи државни тим на планети, чувену „Лаку коњицу“ предвођену Пушкашом, Кочишом и Цибором. „А да имамо још и Лација, ниједан ривал нам не би ништа могао бар још десет година“, вајкали су се мађарски заљубљеници у фудбалску уметност.

Њихова „Лака коњица“ је, после освојене златне олимпијске медаље у Хелсинкију (1952) остала непоражена на чак 32 утакмице. Зато су Мађари важили за главног фаворита за освајање „златне богиње“ на Светском првенству у Швајцарској 1954.

Од старта Мондијала мељући све пред собом, најбоља мађарска селекција је лако стигла до финала, одиграног у Берну. Цео фудбалски свет је рачунао да ће јој сигурно припасти и велики пехар намењен победнику, јер их је у финалу очекивала селекција Западне Немачке коју су, у групи, „почистили“ са 8:3.

Није, међутим, било како се предвиђало: упорни Немци су, након вођства Мађара од 2:0, успели да преокрену на 3:2 и пригрле трофеј. После тог финала, названог „Бернско чудо“, многи познаваоци фудбала су закључили да изненађења сигурно не би било да је у мађарском саставу био и Ладислав Кубала.

Никад на светском првенству

Кубала никада није зажалио што тада није био у репрезентацији земље у којој је рођен, и за коју је наступао на почетку каријере. Жао му је, међутим, било што се у Швајцарској није нашао у дресу Шпаније, коју је после три меча у квалификацијама избацила Турска, и то „новчићем“.

Нову шансу да заигра у завршници СП имао је 1962, али му се ни тада није дало да оствари велику жељу: повредио се пред одлазак Шпаније у Чиле, због чега је, баш као и Ди Стефано, морао да остане код куће. „А да су отишли, ми бисмо већ тада освојили титулу светских шампиона“, неугасла је јадиковка Шпанаца чија је репрезентација само једном постала планетарни првак – 2010. у  Јужној Африци.

Кубала је два пута играо за тим Европе. У мечу селекције Старог континента против Енглеза (1953) био је јунак меча завршеног резултатом 4:4. Саиграчи су му тада били и четворица Југословена: Бернард Вукас, Владимир Беара, Бранко Зебец и Златко Чајковски.

Сукоб са Херером 

Пред крај каријере Кубала је, први пут од доласка у Шпанију, осетио тврдоћу клупе за резервне играче, иако је и у тим данима био прва звезда Барселоне. Храброст да га, повремено, склања из стартног састава имао је тренер Хеленио Херера, творац фудбалског „катанаћа“, освајач титуле првака Европе са миланским Интером и шампион Шпаније са Атлетиком.

Тај крути Аргентинац, инсистирањем на гвозденој дисциплини, одбио је да толерише Кубалино често предавање „слатком животу“, уз уживање у алкохолу и цигаретама, иако то, по суду многих у клубу и око њега, није имало негативан одраз на његову игру.

Сви ранији Барсини тренери, управе, новинари и навијачи имали су, наиме, пуно разумевања за Лацијеве „несташлуке“, али тврдоглави Аргентинац није желео да следи тај курс. У фудбалским круговима се од почетка знало да ће у „дуелу“ Херера – Кубала дебљи крај, ипак, извући тренер, само се чекало кад ће до тога доћи.

Расплет је стигао кад је Реал у полуфиналу КЕШ-а (1960), које је Кубала гледао за клупе за резерве, елиминисао Барселону. Херера је после тог „класика“ и доживљеног физичког напада на улици, спаковао кофере и напустио Каталонију. Милост гневних Барсиних тифоза нису му донеле заслуге за две шампионске титуле њиховог клуба.

Кубала је пуни повратак у ранији статус најбољег, најстандарднијег, највољенијег и, наравно, најплаћенијег играча посебно обележио голом Реалу у КЕШ (1961), којим је Барселона спречила „краљевски клуб“ да се у том такмичењу, основаном 1955, домогне и шестог финала након тријумфа у свих пет претходних.

Барса и њена прва звезда нису, међутим, имали среће у финалном окршају КЕШ-а, одиграном у Берну, у ком су се намерили на Бенфику. Кубала је два пута погодио стативу, а трофеј је отишао у Лисабон. Било је 3:2 за шампиона Португалије. После тога „Велики Ласло“ је постао тренер, кога другог него своје Барселоне.

Како је Звезда растужила Кубалу...  

Кубалу су у новој улози међу првима ван Шпаније гледали љубитељи фудбала у Београду. Жреб за тадашњи Куп сајамских градова је удесио да он, почетком 1962, предводи славни  каталонски клуб у дуелу са нашом Црвеном звездом. Био је то, уједно, и први сусрет тих ривала уопште.

Шпанци су оба пута били доминантни, победили су са 2:0 у нашем главном граду и са 4:1 у Барселони. Црвено-белима се прилика за реванш указала већ на јесен исте године, у истом такмичењу, и они су је у потпуности искористили – елиминисали су великог ривала и фаворита.

У првом мечу, на Стадиону ЈНА (сада Стадион Партизана), Црвена звезда је победила са 3:2, иако су гости водили са 2:0. Куриозитет тог меча је да су два гола за победника дала Звездина појачања из ОФК Београда, Јосип Скоблар и Спасоје Самарџић, док је трећи гол постигао Раде Огњеновић.

Пошто је у реваншу, на Камп ноуу, славила Барселона са 1:0, (тадашња) правила су налагала играње „мајсторице“. Голом Боре Костића из пенала, двадесет минута пре краја меча, Звезда је растужила Кубалу, елиминисавши његов тим.

Наредне Кубалине тренерске „станице“ били су Еспањол, Цирих, Торонто и Кордоба, преко којих је (1969) стигао до места селектора Шпаније. Иако је „црвену фурију“ предводио пуних 11 година, није забележио значајнији успех. Највећи домет му је представљало одвођење шпанског националном тима на СП 1978, и то после 12 година одсуства Шпаније са највеће смотре планетарног фудбала. Ни на ЕУРУ '80 његови изабраници нису обрадовали нацију – елиминисани су на старту.

... а како Југославија и Каталински

Наши љубитељи фудбала још боље се сећају Кубалиног неуспеха у покушају да Шпанију одведе на Мундијал у Немачкој 1974, а разлог је чињеница да је „црвену фурију“ елиминисала репрезентација Југославије.

Реч је о незаборавној „мајсторици“ одиграној на Валд стадиону у Франкфурту 13. фебруара 1974, пред 63.000 гледалаца, од од којих су 40.000 били „Југовићи“, гастарбајтери у Немачкој и Западној Европи, „појачани“ земљацима из свих некадашњих република. Југославија је славила са 1:0, голом Јосипа Каталинског у 13 минуту.

У фудбалској Ју-митологији тај гол популарног Шкије, стаменог центархалфа сарајевског Жељезничара, и даље заузима истакнуто место. То је, верује се, гол који је преко телевизије видело највише Југословена од постанка земље.

Осим гола Каталинског који је, после центаршута Буљана са десне стране, прво главом угрозио шпански гол, а онда лопту одбијену од вратара Ирибара десницом, у паду, закуцао у мрежу Шпаније, сећам се и неких на брзину склепаних фудбалских „бећараца“ које смо, као клинци, певали и дуго после тог историјског меча. Један је био посвећен шпанском селектору: „Ој, Кубала, Кубала, окани се фудбала/попиј један виски, части Каталински.“

А неки старији Југовићи су, кобајаги, сажаљевали Кубалу речима да није могао сам против наших пет селектора. Репрезентацију Југославије у том историјском мечу предводила је петочлана комисија у којој су били Миљан Миљанић, Милан Рибар, Сулејман Ребац, Томислав Ивић и Милован Ћирић.

Кубала се, као тренер, Барселони вратио и 1980, а убрзо потом се преселио у Саудијску Арабију, што је протумачено као знак његовог неверовања да ће у тренерском послу бити макар приближно успешан као фудбалер. Враћао се у шпанску ЛА лигу још два-три пута, а 1995. се отиснуо у Парагвај, где је и окончао каријеру стратега са клупе.       

Ладислав Кубала је умро 2002. године. Његове бисте испред стадиона Камп ноу у Барселони и стадиона Вашаша у Будимпешти вечно су подсећање на тог великог аса светског фудбала.