Душан Дуда Маравић, господин фудбалер, играчина и пријатељ

Уметност није такмичење, али уметници воле да побеђују. О томе највише могу да кажу они писци, позоришни или филмски редитељи, сликари и вајари, глумци, играчи, композитори, музичари и сви други који никада нису добили неку награду. Они који су награђени макар једном знају да је тај осећај леп, али прецењен – ни принети свечаној церемонији доделе медаља на неком спортском такмичењу, где се, на врхунцу узбуђења, интонира химна земље шампиона, који често не може да задржи сузе. Па пева и плаче.

Истина, у Штокхолму су Андрићу у част одсвирали „Марш на Дрину“ и „Кад ја пођох на Бентбашу“, али ни наш једини нобеловац није био у прилици да, као Ноле, или као ватерполисти, са златном медаљом на грудима из свег гласа пева нашу химну док се наша застава поносно вијори на врху средишњег јарбола.

Сада већ давне 2016. имао сам срећу да „победим“ у књижевној дисциплини приповетка и „освојим“ награду која носи управо Андрићево име. На свечаној додели признања која је као и сваке године уприличена у здању Задужбине Иве Андрића, на дан рођења нашег највећег писца, међу окупљеним навијачима се нашао и некадашњи фудбалер „Црвене звезде“ и репрезентативац Југославије Душан Маравић. За разлику од свих нас, он је знао какав је то осећај бити на победничком постољу. На Летњим олимпијским играма које су 1960. одржане у Риму он је са Милутином Шошкићем, Миланом Галићем и осталим нашим играчима освојио злато.

Име и презиме из спортских бајки

Познавали смо се тек неколико месеци, али сам са пуним правом, срца испуњеног поносом и радошћу, могао да кажем да је Душан мој истински пријатељ.

Почетком тог лета јавио сам се на позив са непознатог броја и Душан се представио својим увек пријатним и одмереним, некако предратним гласом. Рекао је како он и његов другар Мирољуб Стојковић воле да читају моје текстове у „Политикином“ културном додатку, а онда ме позвао на промоцију њиховог речника „Енглеско-српски језик фудбала“.

Био је то један од оних тренутака који вам значе много више од било каквог званичног признања. Књижевност ме, ето, спојила са човеком који је и у мојој „Звезди“ и у нашој репрезентацији играо са Шекуларцем, а потом био један од важнијих функционера ФИФЕ! Ако будем имао среће, помислио сам тада, кроз неколико дана ћу бити у прилици да се рукујем и разговарам са једним од јунака мога дечаштва.

Име и презиме из својеврсних спортских бајки које је мој покојни отац тако лепо умео да прича претвориће се у човека који не само да заиста постоји него жели и да ме упозна. Једна од силуета фудбалера са црно-белих снимака из филмских журнала која је све ово време живела у мојој машти крочиће из легенде у мој живот! А приде ћу упознати и Мирољуба, иначе лекара, који је једно време уређивао „Звездину ревију“, која ми је у она времена значила више од „Политикиног забавника“. Ко никада није макар окрзнут магичном моћи фудбала тешко ће моћи да разуме размере моје среће и силину узбуђења.

Промоција је одржана у здању старога ДИФ-а у Делиградској улици а међу бројним спортским радницима који су јој присуствовали био је и кошаркаш Жарко Варајић, члан петорке сарајевске „Босне“ која је крајем седамдесетих освојила титулу првака Европе. Аутори необичног речника су седели наспрам до краја испуњеног аудиторијума и када се званична говоранција завршила, настала је уобичајена весела гужва у којој сам успео да приђем Душану и да га поздравим. Дао ми је примерак фудбалског речника и ја сам отишао кући. Али он ми се јавио истог послеподнева, објаснивши да су он и Мирољуб намеравали да после завршетка промоције одемо негде на ручак и да се, како је рекао, испричамо лепо, као људи.

И тако се родило наше другарство.

Започели смо га тако што смо се сва тројица нашли пред западном трибином Маракане, одакле смо се Душановим колима одвезли на ручак. Тог лета смо се неколико пута видели утроје, после су долазили на промоције мојих нових књига. А када се Мирољуб преселио у Аранђеловац, сретали смо се само Душан и ја. Телефонирао ми је редовно, кад год би прочитао неки мој текст. Увек бисмо причали о ономе о чему сам у тексту писао, а онда прешли на „Звезду“. Последњи пут смо се чули пре месец, два. „Поздрави женицу“, рекао је на крају и тог последње разговора, баш као што је то редовно чинио и раније.

Такав је био мој пријатељ. Умео је да препозна место у разговору када се може тепати, али и када се не може а не опсовати. Већ од првих наших сусрета имао сам утисак да Душан Маравић прича онако како је играо фудбал. Вазда достојанствен, урођено уљудан, свестан себе у времену и простору. Много година након што је престао да игра фудбал и време и простор су се променили, али он је и даље носио ту златну олимпијску медаљу онако како би то једино и требало да се ради: као да све што је постигао пре свега припада целокупном друштву, а да је он тек један његов део. Вредан не у смислу вредности, већ вредноће!

Филмска животна прича

Вероватно га зато никада током наших лепих разговора и нисам гњавио толиким питањима о тим минулим фудбалским временима. Причао ми је о ономе о чему му се причало. Био је учесник и сведок многих важних утакмица, после „Звезде“ играо је за париски „Расинг“, потом у Венецуели, где је после једно време радио и као тренер. Али он је са једнаком топлином и трезвеношћу говорио о времену које је провео у „Радничком“ из Бајмока, суботичком „Спартаку“, „Звезди“ и клубовима за које је играо у иностранству. И свака његова прича била је пре свега животно искуство, сваки описани тренутак доживљен на фудбалском терену или ван њега прилика да се сагледа сопствено биће. Фудбалски речено, Душан Маравић је својим причама елегантно, мајсторски умео да дода лопту своме саговорнику и омогући му да несметано пошаље лопту у мрежу.

Али уз мноштво прича о Шекију, Рајку Митићу, Шолету и осталим великанима нашег некадашњег фудбала, Душан ми је причао и о околностима под којима се, пореклом Личанин, родио у Француској!

Његов отац је био тамо у печалби, или како се то касније говорило, „на привременом раду у иностранству“. Тако се Душан родио у туђини, само пола године пре него што ће Немачка напасти Пољску и отпочети Други светски рат. А када је рат почео и када је у Хитлеровом блицкригу освојена и Француска, Маравићев отац решава да се пресели управо у Немачку, где је радио, чини ми се, у некој фабрици све до 1945.

Прича о фудбалеру, будућем освајачу златне олимпијске медаље а касније функционеру ФИФЕ, човеку који је говорио неколико светских језика и обишао целу планету, била је, дакле, филмска много пре првог судијског звиждука.

У корену те приче, која је заправо прича о свим оним фудбалским мајсторима о којима ми је тако лепо и уверљиво знао да прича мој покојни отац, почива нешто много сложеније и далекосежније од спорта, игре. Дружећи се са Душаном, помно слушајући оно што ми је причао, од првог тренутка ми је било јасно да имам лепу и ретку прилику да из близине наслутим суштину те мени тако важне лепоте.

Реч је о осећању припадности једном колективитету који је до темеља здробљен током ратова деведесетих. Реч је о готово урођеној свести о улози свога бића у нечем што је лепо, али и веома озбиљно.

Припадност смислу

Јер, примити Нобелову награду за књижевност 1961. и освојити олимпијско злато годину дана раније било је пре свега питање једне темељите, и те како смислене, одмерене а опет страствене културе. И сваки њен протагониста, било да је уметник или спортиста, имао је у себи тај осећај неке нарочите, тешко објашњиве, али тако лако пријемчиве припадности. Припадности смислу.

О томе је сведочила и Душанова прича о часовима књижевности у суботичкој економској школи, о којима је причао као што је причао о утакмицама, нарочито о вечитим дербијима у којима је играо. „Партизан“ јесте био спортски ривал, али су на терену фудбал играли људи од интегритета, који су се међусобно поштовали, а често били и пријатељи, као што је Душан био пријатељ са Иваном Голцем.

Неколико година пре него што ћу упознати Душана Маравића имао сам прилику да на једној необичној књижевној промоцији водим разговор са Милутином Шошкићем. Био је то најлепши разговор о књижевности у ком је на моја питања одговарао тек наизглед један фудбалски голман, а у суштини човек највише културе. Широких погледа, духовит, ниједног трена не истичући себе.

Такав осећај сам имао и када год бих разговарао са Душаном Маравићем. Играчином кога никада нисам гледао уживо, на терену, нити на неком ТВ снимку, али играчином и у овом, неком сасвим другом (не)времену. Играчином који је у нашим сусретима и телефонским разговорима био исти као играчине из фудбалских бајки мога оца.

Дакле, пре свега човек. И то наш. На победничком постољу, са златом на грудима, док чека да груне наша химна и да се наша застава подигне високо, највише, све до неба.

Од 6. јануара 2025. та застава се вије и за Душана Маравића.