Век од рођења кошаркаша Вилмоша Лоција: Први спортиста са 100 наступа за репрезентацију Југославије štampaj

Пре тачно сто година рођен је славни кошаркаш Вилмош Лоци, први спортиста у Југославији који је сакупио стотину наступа за државну репрезентацију. За њега је легендарни Бора Станковић, дугогодишњи генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА), рекао да је „својом виртуозном игром допринео напретку европске кошарке“.

Хвалили су га и наши најпознатији тренери, попут Александра Николића и Ранка Жеравице, који су оценили да је Вилмош Лоци био један од најбољих југословенских кошаркаша средином прошлог века и да би места имао и у неким потоњим трофејним генерацијама.

Почетак у родном граду

Лоци је свет угледао 19. јануара 1925. у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину). Иако су му и мајка и отац били етнички Мађари, увек се изјашњавао као Југословен. Кошарку је, као тинејџер, почео да игра у зрењанинском радничком насељу Шећерани, одакле је прешао у озбиљнији градски клуб – Пролетер. Било је то 1946. године, када и почиње његова права каријера, током које је описиван и као „занесењак игром“.

Од првих дана, његова игра се разликовала од модела тада доста неразвијене кошарке не само у Зрењанину, него и у читавој Југославији: тежио је виртуозности и брзини што је зачињавао брзометним и прецизним шутирањем. Они који су га гледали касније су налазили да му је сличан био Љубодраг Симоновић Дуци, такође бек-шутер и репрезентативац високе класе, један из генерације која је 1970. у Љубљани освојила прву титулу светског шампиона за нашу тадашњу земљу, СФРЈ.

У Лоцијево време кошарка се играла на отвореном, на земљаној подлози или на шљаци, а потом и на бетону. Тренинзи нису били свакодневни, али то није важило за њега, јер је на личном усавршавању радио и кад су његови саиграчи одмарали. Био је висок 183 центиметра – данас би се рекло „свега 183 центиметра“ – али је тај „мањак“ у „игри високих“ надокнађивао великим одразом.

У лето 1948. из Пролетера је прешао у београдски Партизан вучен, пре свега, жељом да са новим клубом освоји шампионску титулу. Убрзо потом постао је репрезентативац, а 1950, на првом кошаркашком Светском првенству у Буенос Ајресу, био је један од главних „шрафова“ у нашем државном тиму. Југославија је на том првенству била последња, десета, али и сам одлазак у Аргентину био је успех. 

Стрелац првог коша у историји светских кошаркашких првенстава био је играч-селектор Југославије Небојша Поповић, и то из слободног бацања, на утакмици коју је Југославија изгубила од Перуа (27:33). Наш најефикаснији играч на турниру био је Лоци са 31 поеном.

Пошто није успео да са Партизаном буде првак Југославије решио је да се врати у родни град, упркос понуди Црвене звезде, тада доминантне  у југословенској кошарци, да обуче њен дрес. Његов повратак дао је снажан импулс кошарци у граду на Бегеју, где је најпопуларнији спорт био фудбал, а кошарка, управо због тога, имала врло уску базу.

У неколико наредних година његово место у државном тиму било је „зацементирано“. Играо је на европским првенствима 1953. у Москви, 1955. у Будимпешти и 1957. у Софији, као и на СП 1954. у Рио де Жанеиру. Од 1953. до 1957. био је капитен репрезентације и, по многим мишљењима, њен најбољи играч, готово редовно и први кошгетер.

Једина титула

У сезони 1955/56. зрењанински Пролетер, предвођен Лоцијем, освојио је своју прву и једину титулу првака државе. Момци из града на Бегеју прекинули су тако десетогодишњу владавину Црвене звезде, у којој су током прве послератне деценије играли истакнути репрезентативци – Срђан Калембер, Небојша Поповић, Александар Гец, Ладислав Демшар, Милорад Соколовић...

Од тог доба до данас Пролетер је, уз београдске великане Партизан, Црвену звезду и Раднички, остао једини тим из Србије који је био шампион Југославије. Његову славну петорку, уз „прву виолину“ Вилмоша Лоција, чинили су Милутин Миња, Љубомир Катић, Лајош Енглер и Душан Радојчић. Та петорка је једно време била и прва  постава државног тима.

„Та једина титула представљала је врхунац и најлепши тренутак моје каријере“, често је говорио Лоци, који је у јуришу на југословенски трон већ био почео да „троши“ четврту деценију живота. Играо је лако и, писали су новинари, некако господски, а правим господином сматран је и у приватном животу јер се у јавности увек појављивао у оделу, са краватом и пленио озбиљношћу и џентлменством.

Кад је његов Пролетер 1960. године испао из друштва најбољих клубова у Југославији, Вилмош Лоци је објавио крај своје богате каријере. Имао је тада 35 година. Иако су и стручњаци, имајући у виду његове изванредне физичке особине, веровали да би још могао да игра на високом нивоу, није променио одлуку. Остао је, међутим, у матичном клубу, али као тренер. Уз екипу је био и седамдесетих година прошлог века када се Пролетер вратио у прву југословенску лигу носећи име Комбинат, по свом спонзору Комбинату „Серво Михаљ“.

Годину дана након што је Лоци окончао играчку каријеру, репрезентација Југославија је у Београду стигла до свог првог одличја на Првенству Европе. Реч је о сребрној медаљи освојеној у конкуренцији 19 националних селекција Старог континента. Под вођством легендарног селектора Александра Николића, тај успех остварила је екипа у којој су били Радивој Кораћ, Иво Данеу, Немања Ђурић, Миодраг Николић, Слободан Гордић, Звонко Петричевић, Марјан Кандус, Миха Локар, Жељко Троскот, Сретен Драгојловић и Витал Ајзелт. Некима од њих, како су сами истицали, узор је био Вилмош Лоци.

Са тог турнира, одиграног под куполом Београдског сајма, у сећању Лоцију, као специјалном госту, али и многобројним гледаоцима, остало је да је најбољи стрелац и МВП био Радивој Кораћ Жућко, да се међу навијачима југословенске репрезентације истицао глумац Велимир Бата Живојиновић. Tитула, њихова шеста по реду, припала je тада неприкосновеној селекцији СССР-а која је у финалу победила Југославију са 63:50.

Тренер код Бокасе

После неколико година рада у Пролетеру, Лоци се отиснуо далеко од Зрењанина: прво у Уједињене Арапске Емирате, а потом у Централноафричку Републику, на чијем је челу био контроверзни диктатор Жан Бадел Бокаса, или цар Бокаса, који је припадао двема религијама, хришћанству и исламу.

Кошарка је у тим земљама била тек у повоју, али Вилмошу Лоцију то није сметало да се младим играчима посвети са пуно пажње и љубави. Изабрани тим Централноафричке Републике успео је да одведе на Светско првенство 1974. у Порторику, што је народ у тој земљи прославио као догађај од изузетне важности. Због тога га је примио и цар Бокаса, који је његов рад наградио високим државним одликовањем.

„Није ме појео, него ми је дао орден, а то није мала ствар“, шалио се касније Лоци у дружењима са својим пријатељима у Зрењанину, који после та два „излета“ није напуштао до краја живота (за Бокасу су поједини светски медији писали да је канибал, али та оптужба је одбачена на суђењу које је одржано после његовог пада са власти).

Лоци је био максимално посвећен породици, а у зрелијим годинама уживао је у игрању шаха који га је привлачио од раних година. Умро је 12. јула 1991. године у Зрењанину, где је и сахрањен. На вечном опроштају с њим велики број Зрењанинаца је још једном потврдио огромно поштовање за тог спортског аса и племенитог човека.

У легенду су га испратиле и речи Небојше Поповића, некадашњег Лоцијевог саиграча из репрезентације и дугогодишњег функционера КСЈ, да је био „један од богова југословенске кошарке“. 

У Зрењанину сећање на Вилмоша Лоција одржава и његова биста у Алеји великана тог града и Баната, где су трајна знамења подигнута у част укупно 15 личности међу којима cу и Михајло Пупин, научник, Александар Сандић, њижевник и секретар Вука Караџића, славни сликари Урош Предић и Константин Данило, глумац Тоша Јовановић...