Порок Плаве чигре, Робија, Кројфа и Марадоне: Фудбалери који нису могли без цигар(ет)а

Познато је да је Данило Киш (1935-1989), један од наших највећих писаца био страствени пушач. „За цигарету је био везан као Антеј за земљу. Стајала му је међу прстима као природни део тела, налик на кандило у поповској руци или перо у Његошевој шаци“, написао је једном његов књижевни сабрат Радослав Братић, такође велики никотински зависник.

Мање је, међутим, познато да је Киш у пушењу, на известан начин,  имао узора, а то је био славни фудбалер Партизана и репрезентативац Југославије Милош Милутиновић, „Плава чигра“, са којим је аутор „Пешчаника“, „Гробнице за Бориса Давидовича“, „Раних јада“ и других дела био пријатељ.

О вези те две звезде, књижевне и фудбалске, једном је говорио  песник Божидар Шујица, знанац обојице. Било је то на промоцији књиге „Венац од трња за Данила Киша“ аутора Миливоја Павловића, а оно што је казано остало је записано и у монографији „Браћа Милутиновић“, коју је написао новинар Момчило Јокић.

Пушачка елеганција „Плаве чигре“

Киша је, према Шујициним речима, фасцинирала „кореографија“ Милошевог пушачког ритуала – од узимања цигарете, преко начина на који је избацивао колутове дима, до припаљивања нове жаром оне тек догореле међу његовим уснама. Велики писац, који се нагледао знаних и незнаних пушача по свету, и многе „пресликао“ у своја дела је, према Шујицином казивању, налазио да је Милош Милутиновић  у свом стилу пушења био уникатан, непоновљив – наизглед исти, а опет увек другачији, занимљив за око.  

Имао сам част да будем сведок те Милошеве пушачке елеганције током с њим одиграних неколико партија шаха који је, рекао бих, играо једнако страсно као фудбал у ком је, средином прошлог века, сматран једним од најбољих играча на свету. Милошев син Урош ми је говорио да је његов отац, и у време највеће играчке славе, упорно одбијао да макар смањи дневну „норму“ цигарета. У томе је непоколебљив остао и после операције на плућима, доживљене у младим годинама.

Упркос одавно раширеним тврдњама медицинске струке о штетном утицају дувана на спортисте, и забранама пушења за такмичаре, у нашем и светском фудбалу увек је било – има их и данас – никотинских зависника. Међу њима су и неки од најславнијих асова планете.  

Моца, Милошев наследник у пушењу

Двадесетак година после повлачења Милоша Милутиновића са зеленог правоугаоника у његовом Партизану се појавио још један велики пушач, уједно и велики играч: Момчило Моца Вукотић. О Моцином прекомерном дувањењу причали су сви, али нико није могао да га одврати од тог порока. И као активан играч и као тренер цигарете је таманио без задршке. Кад је, од канцера, умро у 72. години, многи су говорили да га је  „убио дуван“.

Моца је почео да пуши у 18. години у чему је наследио оца Александра који је, како је причао, цигарету у устима имао током читавог дана, „чак и кад се бријао“.

У сезони 1982/83, кад је Партизан, после четири „сушне“ сезоне поново постао шампион Југославије, „црно-беле“ су предводила два заклета пушача: Милош као тренер и Моца“ као најбољи играч и капитен. За разлику од неких својих претходника, Милутиновић се није бавио протеривањем дуванског дима из свлачионице.

Постигнути резултат на терену оправдао је такав његов став иако није био у складу са мишљењем да дуван и спорт не могу заједно. Милош и Моца као да су се држали изреке да они који немају мана не могу имати ни врлина.

Паун и Роби

Бивши југословенски репрезентативци Благоје Пауновић Паун и Роберт Роби Просинечки, први партизановац а други звездаш, на дуван су гледали попут Милоша и Моце – сматрали су да им не спутава играчки учинак.

Њихови фудбалски домети су им давали за право. Пауновић је 1968, на финалном турниру Првенства Европе, био проглашен за најбољег центархалфа на Старом континенту, док је Просинечки био један од кључних играча у саставу Црвене звезде, европског и светског првака, а потом и ас Реал Мадрида и Барселоне.

По завршетку играчких каријера обојица су постали тренери и – остали пушачи. Роби је још у том послу чију стресност, како често истиче правдајући свој порок, гаси честим паљењем цигарете, а Паун се у легенду преселио 2014.

Као тренер, а због дувана, Пауновић је утакмицу најчешће водио чучећи поред настрешнице изнад клупе за резервне играче и стручни штаб, с обавезном цигаретом међу пожутелим прстима. Чинио је то да не би, како се говорило у шали која није била само доскочица, својим „фурњањем“ заклањао поглед на терен.   

 „Случај“ Кројф

И Холанђанин Јохан Кроф (1947-2017), један од најбољих фудбалера света свих времена, био је страстан пушач. Некад најбољи репрезентативац „земље лала“ и троструког европског првака Ајакса, потом и звезда Барселоне, у три године проглашен за најбољег у Европи, важио је, својевремено, за „најјачу“ рекламу произвођачима цигарета и убедљив доказ да дуван није погубан за спортисте.

Јер, многи клинци су желели да буду „као Кројф“. Бунтовник по природи, он је раним опредељењем да постане пушач рушио правило да су цигарете, које је сматрао уживањем, само за одрасле.

Сам је често понављао да му цигарете уопште не сметају и упорно одбацивао савете да „баци дуван“. Остало је да се приповеда да је често пушио у полувремену утакмица, и да је то учинио и у финалном мечу на Светском првенству 1974. у (тадашњој) Западној Немачкој, када је Холандија поражена (1:2) од најбоље селекције земље домаћина.

Упркос том болном поразу, и упркос пушењу у паузи између два полувремена, Јохан Кројф је био најбољи играч завршног меча, као и читавог турнира.

Да заувек „угаси цигарету“ пристао је тек у 44. години кад му је, после срчаног удара, уграђен двоструки бајпас. Ипак, 2016. му је дијагностификован рак на плућима, од чега је и умро годину дана касније.

„Јохан Кројф је више од било кога другог у историји допринео лепоти фудбалске игре“, рекао је за њега чувени енглески репрезентативац Гари Линекер. Наш Драган Џајић га је описао као најбољег играча Европе свих времена.

Јашинов „убиствени коктел“

Рус Лав Јашин (1929-1990), и даље с ореолом најбољег чувара фудбалске мреже икада, никада није „бежао“ ни од дувана ни од алкохола. Напротив.

Често је цитирана његова изјава: „Пред сваку утакмицу 'дрмнем' вотку, да ми размрда мишиће, и попушим цигарету да смирим живце.“ Тих размрдавања и смиривања имао је више током дана и током читаве каријере, дуге и блиставе.

Био је изузетно чврсте грађе, висок и неустрашив. Због атрактивних одбрана „подједнако су га волели Исток и Запад“, а до данас је једини голман који је освојио „Златну лопту“, награду париског дневника „Франс фудбал“ за најбољег фудбалера године. Јединствен је остао и по томе што је одбранио више пенала него било који његов колега међу стативама –  преко 150.

Лав Јашин је умро 1990. од тумора у стомака, а пред крај живота имао је и других здравствених проблема. Пет година пре смрти ампутирана му је нога због обољења крвних судова, што су лекари видели као последицу вишедеценијског пушења.

Бест, Марадона, Зидан, Бекам...

Најпознатија фотографија америчког филмског глумца Џејмса Дина из средине прошлог века је она на којој је идол тадашње младе генерације, са цигаретом међу уснама. У сличној пози фоторепортери су „хватали“ и многе светске фудбалске звезде, међу којима и Зинедина Зидана, Дејвида Бекама, Џорџа Беста, Фабијана Бартеза, Ђанлуиђија Буфона, Дмитрија Бербатова, Нејмара, Месија... Неки од њих су с цигаретом били усликавани и у време када су предводили антипушачке кампање.

Дијего Марадона је, још за играчких дана, знао да осване у новинама са припаљеним томпусом међу зубима.

Вејн Руни, некадашњи репрезентативац Енглеске и звезда Манчестер јунајтеда, знао је жестоко да полемише са онима који су му пушење узимали за грех. „Пустите ме да играм, и гледајте само оно што радим на терену“, поручивао је неуморни и пргави нападач и голгетер.

Попут тврдоглавих фудбалера-пушача, који негирају штетност никотина, тврдоглави су и медицински експерти који, већ деценијама, упорно понављају да су негативне последице пушења вишеструке и да оно сигурно „ломи“ и најјаче организме спортиста. Први, најчешће, истичу личну увереност да им дуван не може ништа – неки налазе и да је лек за опасни стрес ком су често изложени – на шта други контрирају статистикама о  узрочницима болести, међу којима никотину припада епитет великог зла за здравље људи.

Оно што се чини извесним је да ће се ова „утакмица доказивања“ наставити, што значи да је тешко замислити ситуацију у којој ће фудбал играти само фудбалери непушачи.