Сећање на најболнији пораз Партизана: Како је Сокол Кушта утишао Стадион ЈНА, а Фљамуртари отишао даље

Фудбалери Партизана су овог лета још једном остали без играња у Европи, али његови навијачи ову елиминацију нису схватили као бруку, јер је садашњи тим црно-белих, врло млад по годинама и наглашено даровит по потенцијалу, показао да су пред њим бољи дани. Зато испадање у двомечу са  шкотском Хибернијаном (уз пораз 0:2 у Београду и победу у гостима 2:3, после продужетака) темпераментни „гробари“ нису уписали на листу срамних пораза свог клуба. Као „заувек најсрамнији“ и даље је неуспех у дуелу са албанским Фљамуртаријем у Купу УЕФА 1987. године.

Тада је један гол гостију из Валоне на Стадиону ЈНА спречио фаворизовани Партизан да „прескочи“ прво коло и настави такмичење у другом по вредности европском такмичењу. Иако су црно-бели у међувремену трпели и теже и убедљивије поразе, Фљамуртари је и даље симбол свих њихових пораза чему су узрок били претерано потцењивање албанског фудбала и добро познати ванспортски разлози, односно давно поремећени односи српског и албанског народа.

Опасно потцењивање

Пораз од Фљамуртарија може се посматрати и као бумеранг Партизану и његовим навијачима, који су албански клуб потцењивали упркос запаженим резултатима које је он остваривао у Европи. Годину дана раније, клуб из Валоне је био тешки бој са шпанским великаном Барселоном. У Валони је било 1:1 (гости су изједначили пред крај утакмице), а у Барселони 0:0, што је домаћина, с обзиром на гол у гостима, прогурало у наставак такмичења. Све то су касније растужени „гробари“ занемарили и због чињенице да су црно-бели тада имали један од бољих састава у својој историји.

Битно је знати и да је Партизан тог лета, као и претходног, уместо у Куп европских шампиона (КЕШ) морао у Куп УЕФА, друго такмичење по квалитету европске Куће фудбала, јер му је Фудбалски савез Југославије, односно његов председник Славко Шајбер, одузео две титуле првака због одбијања црно-белих да поново одиграју утакмицу коју су челници националног савеза прогласили намештеном.

Суд је, касније, црно-белима вратио обе шампионске титуле, али Европа није могла да чека пресуду у балканској фудбалској свађи, па је Партизан, оба пута, уместо на велику позорницу (КЕШ) морао на „камерну сцену“ (Куп УЕФА).

Жреб за наступ у европској конкуренцији у сезони 1987/88. обрадовао је све у клубу, као и навијаче. За првог ривала Партизан је добио Фљамуртари из Валоне, уз то и погодност да реванш меч игра на свом стадиону. „Формалност“, тврдили су самозвани фудбалски знаци и кафански експерти, испаљујући при томе заједљиве коментаре на рачун фудбала у „Енвер Хоџином царству бункера и беде“.

Медији су били мање еуфорични, али су се и њихови написи и коментари завршавали наглашено оптимистичким закључком да је Партизан велики фаворит, и да не треба да брине за пролаз даље.

Пораз у Валони

Због свега тога, црно-бели су пут Валоне кренули малтене као на излет. У експедицији је било и више угледних симпатизера клуба, микс политичара, естрадних звезда и других јавних личности. Био је и тада врло популарни Милован Илић Минимакс, велики „гробар“ који је, после богате вечере коју су им приредили домаћини, изненађен „царском трпезом“, у свом стилу приметио: „Ови ће сад, после оволиког трошка, месец дана морати да гладују.“

Вечера је окончана у пријатној атмосфери, а непријатности за Партизан и партизановце стигле су сутрадан. На утакмици.

Пред 12.000 ватрених навијача Фљамуртари је, од самог почетка, почео да притиска црно-беле и ствара шансе. Изненађени и конфузни гости никако нису успевали да оправдају улогу фаворита. Њихове ретке и јалове контраударе домаћа одбрана је рутински одбијала. Немоћ Партизана крунисана је аутоголом који је, већ у 12. минуту, постигао бек Ђорђевић. Вођство домаћина потпуно је охладило београдски тим, док су трибине прокључале.

Тренер Фахрудин Јусуфи је, нервирајући се и трчећи поред аут линије, покушавао да подигне адреналин својим момцима, али у томе није успео: Партизан је постајао све инфериорнији. Та његова немоћ отворила је простор за други гол домаћина. У 82. минуту, кад је голман Омеровић поново савладан, постало је јасно да је ђаво однео шалу.

Нико, међутим, ни тада није сумњао да ће реванш у Београду ставити ствари на своје место, а Партизан послати у друго коло. У очекивању узвратне утакмице углавном се говорило о слабом дану „црно-белих“, „што се дешава“, док је Фљамуртари виђен као тим који ће се на Стадиону ЈНА опростити од Европе.

Оптимизам „гробара“ додатно је појачала одлука тренера Фахрудина Јусуфија да у тим врати „несташног“ Милка Ђуровског, најубојитијег нападача црно-белих, ког у Валони није било због несугласица са шефом струке. Тврдња да су Ђуровског у екипу вратили Партизанови генерали, а не принципијелни „Јулка“, касније је добила потврду.

Куштин пројектил

На травњак Стадиона ЈНА истрчао је, по именима, заиста моћан Партизан: Омеровић, Клинчарски, Ђорђевић, Катанец, Вермезовић, Радановић, Смајић, Стевановић, Вокри, Ђуровски и Вучићевић – више од половине југословенски репрезентативци. У њима је било опреза, али не и страха, као ни сумње да ће остварити победу довољно убедљиву да оду у друго коло и сачекају неког бољег ривала од албанског представника.

Партизанов почетак је, упркос громогласној подршци са трибина – јер је и ово био један од мечева који је, из познатих разлога смештених у сферу политике, био „више од игре“ – изгледао доста траљаво. Било је напада и шанси, али не и голова. Први је пао тек у 44. минуту, и то из пенала који је реализовао Горан Стевановић. Претходно су Албанци, у свом шеснаестерцу, срушили „нашег“ Албанца – Фадиља Вокрија, црно-белу „деветку“.

Петнаестак минута касније, Вокри је „подигао“ на 2:0, чиме је предност гостију била анулирана. Остало је било доста минута за још један гол и Партизанов пролаз у друго коло. При томе се, наравно, нико на стадиону није надао голу већ прилично грогираног госта, који би могао да поквари црно-белу фешту под сјајем београдских звезда. Укључујући и играче Фљамуртарија, који су се панично бранили, и њиховог тренера који је био без вере да би његови савети могли да зауставе Партизанов започети „тајфун“.

А онда се, ипак, догодило оно „немогуће“. У 76. минуту, нападач албанског представника Сокол Кушта је тако снажно ударио по лопти да се чинило да је она из топа избачена. Зарила се у сам леви горњи угао гола Фахрудина Омеровића који се, у делићу секунде, од голмана мачијих рефлекса претворио, као и сви на стадиону, у немог и немоћног посматрача.

На трибинама је настао мук какав, ни пре ни после, није регистрован на Стадиону ЈНА. (Можда му је раван био сам онај давни са „Маракане“ у Рио де Жанеиру када је Уругвај, у финалу Светског првенства 1950, савладао домаћи и фаворизовани Бразил). Због тадашњег правила да гол постигнут у гостима вреди као два, нико више није веровао у могућност хепиенда за Партизан, иако је до последњег судијиног звиждука било остало четврт сата.

Мада се могло бар покушати, београдски тим није имао снаге да то учини, као што ни његови навијачи више нису имали енергије потребне да га покрене. И једни и други били су психички сломљени. Преостали минути су брзо пролетели, а иза њих је остала туга која и данас притиска симпатизере црно-белих. Чак и оне који су о томе како је Кушта „матирао“ Омеровића само слушали од очева и дедова.

Доживљај бруке код „гробара“, најватренијих као и оних умеренијих, није нимало умањило сазнање да је Фљамуртари тек у трећем колу тог такмичења баш скупо продао кожу у одмеравању снага са Барселоном, за коју су тада играли, Линекер, Зубизарета, Шустер... На препуном Камп ноу је, после бруталне судијске крађе, на крају поражен 4:1, а код куће је победио са 1:0 још једним феноменалним голом Сокола Куште.

Свађа у кући

У тражењу разлога за тај, за навијаче Партизана и данас најболнији пораз, иако је сам резултат био мање поразан од многих каснијих, посебно се истиче сукоб тренера Јусуфија и Милка Ђуровског због ког убојити стрелац није ни путовао у Валону, а у Београду је замењен већ у 35. минуту.

Ђуровски је после тренерове одлуке да га повуче са терена, уместо на клупу, одмах отишао на туширање па одатле – кући. Резултат је сазнао накнадно, а за пораз је окривио Јусуфија и то баш због одлуке да њега замени. „Јусуфи је хтео да ме понизи и то му се вратило као бумеранг“, рекао је даровити, али и хировити голгетер који је, две године раније, своју својеглавост показао преласком из Црвене звезде у Партизан.

Јусуфи није желео ширу полемику о овом случају. Тек много касније, казао је да се Ђуровски „понашао као размажено дете“, што он није желео да толерише, и да је упитно да ли би Партизан победио Фљамуртари и да је Милко остао у игри до краја.

Убрзо после елиминације од Фљамуртарија, моћни Партизан је, као потврду да једно зло никад не иде само, доживео нови шок: у домаћем Купу је елиминисан од друголигаша Искре из Бугојна. Милко Ђуровски је убрзо отишао на одслужење војног рока, а дошло је и до смене тренера Јусуфија.

У том првенству шампион је постала Црвена звезда, што је био још један тежак ударац присталицама црно-белих. „Не могу да се сетим да ли смо плакали после елиминације од Фљамуртарија, али памтим да је свима било јако, јако тешко, јер смо играли добро у нашем првенству и веровали да можемо направити добар резултат и у Европи“, причао је и недавно Горан Стевановић.

Данас је разлика у квалитету између нашег и албанског фудбала знатно мања него 1987. године, што намеће неповољан и опомињући закључак за српски фудбал: они су, у међувремену, напредовали брже од нас. Нису нас претекли, али је ситуација сада таква да наша репрезентација и наши клубови више не могу да иду у Албанију као на излет. А није тако требало да иде ни Партизан те ’87.