Шта се кува у Централној Азији, меком трбуху и Русије и Кине: MI6 у Казахстану, Ненси Пелоси у Јерменији štampaj

Уочи самита Шангајске организације за сарадњу у Самарканду средином септембра, кинески председник Си Ђинпинг обавио је своје прво инострано путовање после двогодишње паузе због короне. Али, није отишао у Русију и у Ташкент, већ у Казахстан. У високој политици се ништа не ради тек тако. Дакле, постојала је важна потреба за овом посетом.

Централна Азија је плоча на којој лежи Русија. То су некадашње совјетске републике које су остале у веома блиским економским и политичком односима с Русијом. Сада је уочљиво комешање у готово свим државама региона, а неке од њих су у отвореним сукобима који се нижу један на други, све до Авганистана.

Није Збигњев Бжежински Кавказ и Централну Азију назвао без разлога „азијским Балканом". Азербејџан и Грузија су обновили сукоб, Казахстан је од немира почетком године у веома осетљивом стању, а Киргистан и Туркменистан су се опет сукобили пре две недеље. У позадини трају ирански немири са великим утицајем на регион. Оволико нестабилности у региону који је сам по себи нестабилан, није забележено од када су све ове државе стекле независност.

Најважнији разлог је очигледан - Русија је готово сасвим престала да игра значајну улогу у стабилности централноазијског региона, пошто је фокусирана на украјинску кризу. Окретање ка „другом фронту" само би је омело у постизању примарних циљева, а не би много донело ни решавању регионалних проблема. Празан простор који је за собом оставила Русија настоје да искористе други фактори, а најочигледнији су они који верују а преко Централне Азије могу да створе довољан притисак да Русија промени своје понашање у Украјини.

Централноазијска плоча

Централна Азија је у овој ситуацији у веома тешком положају јер све санкције које су умерене према Русији, аутоматски погађају и овај регион због природе веза које регион има са Русијом. Али оно што је интересантно јесте да су сви лидери заузели мало другачије приступе у одговору на руску акцију.

Туркмени и Таџици нису ништа посебно рекли. Руководства ове две земље су релативно равнодушна према сукобу у Украјини, избегавајући да критикују и Русију и Украјину. Казахстанци су покушали да се дистанцирају на интересантан начин, трудећи се испрва да буду прилично активни када је с једне стране било покушаја да их увуку у дебату, посебно из неких руских медија, али су се на време повукли.

У Казахстану су одржани јавни протести које су власти дозволиле. Очигледно, ово показује одређени ниво прећутне подршке украјинске стране. Влада је упутила и хуманитарну помоћ Украјини. Осим тога, већ су демонстрирали неке од ефеката санкција обустављањем летова Ер Астане за Русију, што је озбиљна мера. Али Казахстанци такође комуницирају са Русијом и уздржавају се од гласања у Генералној скупштини УН.

Казахстан покушава да нађе равнотежу где, с једне стране, наставља да одржава односе са Русијом, али с друге стране покушава да очува контакт са обе стране. Недавне изјаве заменика министра спољних послова Василенка да не жели да се земља заглави иза нове гвоздене завесе са Русијом и да би да остане отворена према Западу, на неки начин су најјаснији израз забринутости у Централној Азији због тога што ће бити затворена од Русије, и истовремено покушавајући да се буде прагматичан и да се искористи ситуација.

Узбекистанци покушавају да ураде нешто слично, али то раде суптилније. Министар спољних послова Камилов је јасно оцртао границе на којима земља неће подржати Русију у признавању отцепљених области Доњецка и Луганска.

Киргизи више нагињу ка отклону од Кремља, иако је то компликовано протестима који су организовани у земљи. Међутим, Киргистан је увек био прилично близак Москви. То у извесној мери вероватно одражава преовлађујућа осећања која у већини ових земаља постоје према Русији: нека врста страха, али истовремено и признање важности односа који одржавају са Москвом.

Понашање Казахстана је најпозитивније оцењено на Западу, рачунајући и то да је председник Токајев директно саопштио руском председнику неслагање са војном акцијом у Украјини.  Претпоставља се да ће их Узбекистанци у томе пратити.

Отуда, процењује се да посета кинеског председника Сија Казахстану има оправдање и велику геополитичку логику. Први утисак је да се са стрепњом очекују догађаји који следе, а који су узнемирили пре свих Русију и Кину. Руски медији су констатовали да казахстански лидер, „судећи према распореду пријема, у октобру има читав пакет сусрета са ликовима чији су животи обележени државним ударима, обојеним револуцијама, устанцима и побунама и 'овенчани' брдом лешева, рекама крви, ужасом, тугом и патњом милиона".

MI-6 у Казахстану

Руски медији не околишају да их највише жуља предвиђена посета Казахстану шефа британске обавештајне службе MI-6 Ричарда Мура, па чак то илуструју податком да га колеге у служби зову „господин Трбосек". А пре њега, Казахстан би требало да посети и нова британска премијерка Лиз Трус, „патолошки русофоб, спремна да 'обогати' човечанство још једном нуклеарном Хирошимом", како је описују руски коментатори.

Руски медији од пре неки дан оптужују MI6 да је пренео обавештајне податке канцеларији Зеленског да ће Кремљ поставити постепени ултиматум Украјини након што укључи нове регионе у састав Русије. Тај извештај наводно тврди да, уколико оружане снаге Украјине не зауставе непријатељства, онда ће у року од две недеље цела енергетска инфраструктура Украјине бити онеспособљена; друга фаза ће бити удари тактичким нуклеарним оружјем.

Казахстан наиме је врло згодна тампон зона између два „међународна изопштеника" - Русије и Кине. Казахстан има огромне копнене границе и с једном и другом земљом. Са те територије може лако да се покрене лук нестабилности истовремено у обе суперсиле. У Русији се сматра да су немири у Казахстану почетком године требало да скрену пажњу Русије са Украјине како би се Русија заглавила у неком „степском рату", али руска војска се после брзе интервенције у којој је помогла председнику Токајеву, повукла из земље у року од три дана.

Руска јавност сада је незадовољна како се казахстанско руководство односи према Русији. Изазов је почео готово одмах, када је Токајев на место министра информисања именовао Аскара Умарова, који, најблаже речено, не негује топла осећања према Москви.

Русија и Кина посебно су забринуте због присуства у региону великој броја радикалних исламских бораца са стажом у Исламској држави, Ираку и Сирији. Процењује се да их у Централној Азији има 18.000, а да су неки од њих активно учествовали у јануарским догађајима у Казахстану. За Кину је све то деликатно и осетљиво јер се Ујгурска област директно граничи и наслања на Казахстан.

Одмах по одласку кинеског председника из Самарканда, казахстанска страна је направила симболично некооперативни гест према Москви - одбила је да извезе санкционисани асортиман робе у Русију. Према речима казахстанског министра спољних послова Мукхтара Тлеубердија, „споразуми не важе без дозволе америчких званичника. Циљ је да не паднемо у секундарне санкције." Он је рекао да је земља спремна да разговара о свему, али тек после консултација са Стејт департментом.

Званични представник Министарства спољних послова Казахстана Ајбек Смадијаров, коментаришући референдуме о приступању Русији рекао је да Казахстан по овом питању „полази од принципа територијалног интегритета држава".

„Што се тиче самопроглашених држава Луганске и Доњецке Народне Републике, и војних управа Запорошке и Херсонске области и њихових референдума о придруживању Русији, Казахстан полази од принципа територијалног интегритета држава, њихове суверене једнакости и мирног суживота", саопштио је Смадијаров, подсетивши да је председник Казахстана „у више наврата, укључујући и у свом недавном обраћању са говорнице УН, јасно истицао важност непоколебљивог поштовања принципа међународног права, који се заснива на Повељи ове светске организације.

„Повеља говори о одговорности држава чланица УН за одржавање мира и поштовање територијалног интегритета држава. Поново потврђујемо нашу спремност да пружимо сву могућу помоћ успостављању политичког дијалога", рекао је представник казахстанског Министарства иностраних послова.

Истовремено, напоменуо је, Казахстан најважнијим задатком сматра „одржавање стабилности и на регионалном и на глобалном нивоу". 

Папа у Астани

Осим политичке, Казахстан је и верска раскрсница, па његов медијаторски капацитет није ништа мањи од стратешког и геополитичког.

Недавно је, наиме, од 13. до 15. септембра у овој земљи боравио и папа Фрања који је присуствовао 7. Конгресу  вођа светских и традиционалних религија који је окупио 100 делегација из 50 држава. Ова апостолска посета поглавара Католичке цркве била је друга у историји: Јован Павле II је пре скоро двадесетак година, 2001, посетио кључну земљу централноазијског региона. Непосредно пре почетка конгреса, обраћајући се представницима казахстанског руководства, цивилног друштва и дипломатског кора, папа Фрања је приметио да је република „раскрсница важних геополитичких чворова", те да јој у том погледу „припада фундаментална улога у решавању конфликата". Он је захвалио Астани на сталној спремности да уједини сукобљене стране и промовише идеју дијалога.

Главни догађај ове посете требало је да буде сусрет папе са патријархом московским и целе Русије Кирилом, који је, иначе, у јулу на инсистирање Мађарске, можда и због ових планова, скинут са листе особа под санкцијама.

Познато је да је папа планирао своје посете Москви и Кијеву, али до њих из разних разлога није дошло. У том контексту посебно упечатљиво изгледа његова посета Казахстану, који се тешко може назвати католичком земљом.

Католицизам у Казахстану, међутим, има дугу историју. У Централној Азији има више од 350.000 католика, од којих трећина живи у Казахстану. Овде су завршили током година Другог светског рата, када су Немци из европског дела Русије прогнани у Казахстан и Киргистан, а овде су били депортовани и Литванци и етнички Пољаци из Западне Украјине. Сада на казахстанском тлу постоји 20 католичких цркава, више од 250 парохија, а Прва виша богословија ради већ неколико година. Овде нема сукоба ни са локалним православним хришћанима ни са муслиманима, кажу сами католици.

Ове године навршава се тридесет година од успостављања дипломатских односа између Казахстана и Ватикана. Казахстан је постао прва од земаља тадашње Заједнице Независних Држава која је успоставила званичне односе са Ватиканом. Прва посета папе Јована Павла II догодила се након драматичних терористичких напада у Њујорку у септембру 2001. године, што јој је дало посебан значај.

Можда није случајно што су уочи ове посете западни медији, позивајући се на изворе у Ватикану, пренели да Вашингтон неће покренути војну операцију у Авганистану до краја папине посете Казахстану. У Астани су тада предузете мере безбедности без преседана: доведено је преко 10.000 полицајаца и војника. У град, у коме је живело око 400.0000 људи, стигло је око 100.000 ходочасника из земаља Централне Азије. Главни догађај била је миса на отвореном, а богослужењу је присуствовало око 50.000 хиљада људи, а још око 20.000 није стигло.

Руски медији су тада нагласили да је Руска православна црква изразила уздржано незадовољство овом посетом, пошто Казахстан сматра територијом сопствених интереса. Штавише, до тада није било дошло до ниједне посете руског патријарха Астани, упркос пријатељским односима са руководством Казахстана. Као резултат тога, патријарх дуго времена није присуствовао ни на Конгресу светских религија који се одржава у Астани.

Сусрет папе Фрања и патријарха Кирила

Папа Фрања је најавио своју намеру да разговара са поглаваром Руске православне цркве  још почетком априла, када је постало очигледно да Москва и Кијев неће да се помире. За ове сврхе, преостало је само пронаћи неутралну територију: у почетку је то био Јерусалим, али је касније избор пао на главни град Казахстана.

Папа је посетио руску амбасаду у Ватикану следећег дана након што је почела инвазија на Украјину. Он је 25. фебруара, супротно протоколу, лично стигао у руску амбасаду у Ватикану, иако папе обично примају амбасадоре и шефове држава. Папа се у амбасади задржао око пола сата, али је садржај његовог разговора са руским амбасадором остао непознат.

Папа Фрања је раније упозорио на „рат у равницама источне Европе". Он је изразио жаљење што се човечанство, постигавши успехе у науци, филозофији и другим областима, повлачи у питањима мира, преферирајући рат. Почетком јула портпарол руског председника Дмитриј Песков рекао је да „Кремљ није упознат са било каквим садржајним контактима у вези са посетом папе Москви, јер таква посета треба да буде разрађена на највишем нивоу".

Папа Фрања је раније рекао да би желео да посети Москву и Кијев убрзо након свог путовања у Канаду крајем јула, док је председавајући Светске уније старовераца Леонид Севастјанов, који одржава контакт са папом, својевремено напоменуо да би папа Фрања могао да дође у Русију у септембру ове године  Касније је Севастјанов појаснио да ће понтификс у Русију доћи, највероватније током 2023. „Папа не улази у преговоре када треба да посети Русију - то је пре свега питање унутрашње политике", рекао је он. Према речима Севастјанова, папа жели да посети Русију и допринесе преговарачком процесу између Москве и Кијева.

Овога пута, папа Фрања се у Астани срео само са новим шефом Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополитом Антонијем (Севрјуком). „Након мог недавног ступања на дужност, састали смо се у августу ове године у Ватикану, сада је то наш други састанак за месец дана, а то је била иницијатива папе Фрање. Имали смо прилику да разменимо мишљења о разним питањима", рекао је митрополит Антоније.

Током свог говора поводом папине посете, казахстански председник Токајев није се освртао директно на Украјину, али је она лако могла да се препозна у његовим формулацијама.  Он је истакао да, док свет постаје све турбулентнији у периоду након пандемије, расте потреба за новим приступима „како би се ојачао међуцивилизацијски дијалог и поверење на глобалном нивоу".

Он је указао да је позадина историјске посете папе Централној Азији јачање негативних трендова у геополитичкој ситуацији. С тим у вези, како је нагласио Токајев, од поглавара Свете столице могу доћи позитивни импулси који би помогли постизању мира и међусобног разумевања. 

Криза на јужном Кавказу

Догађаји на јерменско-азербејџанској граници су се последњих година развијали невероватном брзином. У првим данима самита шефова држава Шангајске организације за сарадњу у Самарканду, почело је да се пуца на граници, а азербејџанске трупе су у неком тренутку заузеле око десет квадратних километара територије Јерменије. Јерменски председник је одмах позвао трупе ОДКБ у помоћ, а у основи, наравно, Русију.

Сама идеја да се уђе у хронични сукоб није се свидела свим чланицама ОДКБ-а, јер то би значило прелазак сукоба на међудржавни ниво великих размера: на дневном реду би се појавила и могућност рата Јерменије са Азербејџаном и Турском.

Русија, будући у рату са Украјином, а да има прилично добре партнерске односе са Азербејџаном и Турском, није у томе видела смисао. ОДКБ је одлучила да пошаље специјалну комисију за постизање решења дипломатским путем. Јерменски премијер Никол Пашињан је очекивао другачију реакцију, па се одлучио да се окрене на другу страну и позвао у посету Ненси Пелоси.

Азербејџану се пребацивало да одавно размишља о сукобу с Јерменијом како би ушао на спорну граничну територију Зангезур, важну за изградњу коридора ка Нахчивану, аутономној републици физички одвојеној од остатка територије Азербејџана, док су Јермени тврдоглаво одбијали да испоштују услове примирја, страхујући да ће тиме Нагорно Карабах бити потпуно одсечен од Јерменије.

У јерменском случају, Турска је играла на обе карте, пошто је послала трупе до границе са Нахчиваном с којим се граничи. Чини се да је Ердоган знао или је нагађао да чланице ОДКБ-а неће хтети да се мешају у овај сукоб и можда претпостављао да ће Пашињан да одбаци дипломатску мисију и окрене се америчкој страни. Ердоганова калкулација била је потпуно оправдана.

Заузета Украјином, Русија је објективно ослабила своје присуство на Јужном Кавказу. Односи Русије и Турске су компликовани и остаће такви за још догледно време. Биће, наравно, елемената сарадње, као и елемената такмичења и ривалства. Две земље имају много заједничких интереса и у економији и политици. Русија и Турска су партнери у низу великих међународних пројеката, док и даље имају много неслагања поводом регионалних питања, као што су Сирија и руско-украјински сукоб, а ни ставови о Либији и Јужном Кавказу баш се не поклапају. Ове несугласице, међутим, не спречавају наставак интеракције, а обе стране имају прилику да се договоре чак и о оним питањима по којима се њихови интереси објективно разилазе.

Пелоси у Јеревану

Слика Јеревана окићеног америчким заставама није сигурно измамила одушевљење Кремља, а на дан посете Ненси Пелоси у Јеревану одржан је митинг за иступање Јерменије из ОДКБ-а и уније са Русијом. Јерменске власти нису желеле ничим да провоцирају гошћу, па су за ову прилику све портрете руског председника Путина уклониле са билборда у центру града и на путу од аеродрома до центра.

За Русију ово је више од провокације - не то што је Пелосијева дошла у посету, него још више држање јерменског премијера, који је хвалио спремност америчке владе да подржи „демократски програм" Јерменије. Пелосијева није остала равнодушна према домаћинима, па је забележено да је заплакала приликом обиласка споменика у знак сећања на жртве геноцида над Јерменима.

За разлику од ранијих случајева, када је Русија радо стајала на страни оних за које је мислила да су јој савезници или да је реч о за њу важном интересном подручју, чини се да у Москви у овом случају превладавају тонови који указују да је Јерменију потребно оставити самој себи. Али пре тога, упозорава се да се Јерменија увлачи у „Велики рат" на Кавказу у коме ће остати усамљена пред вишеструко снажнијим противницима, и да ће бити подељена на интересне зоне између Турске и Ирана. За разлику од Јерменије, Русија има кооперативне односе са обе ове државе.

Западу је потребно да потпале кавкаско подножје Русије како би је разапели на два фронта, а Јерменија је у томе жртва која у ватри тог рата, „има све шансе да нестане с мапе света", како се наводи.

На ту могућност у Русији се сада гледа готово равнодушно. „Ако Јерменија нестане, хоће ли то бити велики шок за Русију?", пита се коментатор Максут Нурпејисов, а затим одговара примером Грузије која је нестала с хоризонта дипломатских односа Русије: „Грузијци се пред нашим очима претварају у нацију у расејању. Народ без државе - као Курди или Асирци. Тако ће и Јермени једним делом доћи у Краснодарску област где ће понављати своје старе замерке против Русије која их је некада спасла. Русија ће за грађане 'бивше Јерменије' постати крива - јер их је напустила онда када се то од ње тражило."