Бејрут, град у коме време не пролази: Од утопије до дистопије у два глупа корака štampaj

Одувек сам се подсмевао оним путницима који после неколико дана „скуже“ неку земљу и одмах су спремни да је опишу. Пут у Либан је и мене довео у искушење да постанем таква врста путника-мислиоца.

Могао бих да тврдим да овај текст није такав, јер годинама размишљам о Леванту. Упоран сам у називању Либана, Сирије и околних земаља Левант, јер је то име старије од западноцентричног – Блиски исток.

Левант је наш регион-рођак, с којим делимо велики део историје, на чије муке и наше муке личе. Иако смо дуже живели у истој држави са Бејрутом него са Загребом, ипак би можда било помало претерано рећи да смо ми најсеверозападнији део Леванта, на шта нас подсећа начин живота.

У том крају света и његовој околини настале су многе најважније тековине људске цивилизације: пољопривреда, најстарији градови, вера у једнога Бога... Феничани, чије је средиште било у данашњем Либану, оставили су нам прво фонетско писмо. Ако следимо Амина Малуфа, можда историја затвара круг и потапа људску цивилизацију на месту где је рођена.

Прва моја искуства с Бејрутом заправо су ојачала мој оптимизам. Сетио сам се анализе фразе „ово нема нигде“ Зорана Ћирјаковића. Та фраза се најчешће користи да се изрази незадовољство околностима нашег живота. Када је град прљав, када је превоз лош, када је управа аљкава, кажемо „ово нема нигде“. У том смислу, посета некадашњем „Паризу Блиског истока“ је лековита.

Слика аеродрома на којем повремено нестаје струје чини да дроњави Сурчин изгледа као оличење сјаја. Онда путник намерник схвата да се нашао у милионском граду у коме скоро да нема семафора, јавног осветљења и јавног превоза, а често ни струје. У граду у коме је тзв. мир буквално био једнако или горе рушилачки од дугогодишњег рата.

Ђубриво које је заборављено у једном силосу чамило шест година проузроковало је пре две године можда и највећу ненуклеарну експлозију у историји. 

Начини урушавања

У Африци и Јужној Америци има распаднутијих велеградова. Већина држава светског Југа нагрижена је корупцијом и пљачком, многе су разорене ратом. Али Киншаса и Порт о Пренс вероватно никада нису доживели благостање. Оно што Бејрут, Либан и цео Левант чини посебно тужним јесте оно што су били и што су могли да буду. Не само ради њих самих, него и као узор за цео свет.

Либан је уз Израел био једина истински демократска држава у том делу света. Онда је грађански рат срушио тај светионик културе, финоће живљења и толеранције.

Што рече Малуф: „Што се тиче цивилизације из које сам потекао, морам додати да иако је њен нестанак сигурно трагедија за оне који су одрасли у њеном окриљу, за остатак света тек је мало мање трагичан. Наиме, и даље сам уверен да би човечанство у целини, са свим својим цивилизацијама – да је плурални Левант успео да опстане, напредује и развија се – умело да избегне застрањивање које у наше време посматрамо.“

Не могу да не мислим на Југославију, ту земљу која је свега осим среће имала, што рече Штулић. Крхка етничка и верска равнотежа је у обе земље уништена грађанским ратом. Многи пореде Либан са Босном, и због сложеног односа између верских заједница проистеклих из милетског система, а и због заглављеног послератног развоја.

Можда постоји један чинилац који је утешан за нас. Распад Југославије је погоршан дубоким ранама из Другог светског рата. Либан је много дуже живео у миру. Иако је у отоманско време било неколико крвавих верских сукоба, ипак је Либан избегао разарања светских ратова. А онда је не само разорен у рату него је наставио да се урушава и у миру. 

Мржња према новом

Добро је позната улога страних сила у либанској трагедији, Сирије, Израела, а у позадини и САД. Мање знамо за домаће подземне силе које су покуљале на почетку трагедије.

Професорка Дима де Клерк, ауторка једне од најуспешнијих књига о либанском грађанском рату, била нам је водич по својој домовини. Причала је о мизонеизму, мржњи према новом и промени, која је подстакла неке заједнице да поремете ломљиви поредак своје земље.

Уплашени новим стварима које су пре свега видели на телевизији, традиционалисти су се латили оружја да одбране старе начине. Рушевина биоскопа „Јаје“ или „Купола“, грађеног у најмодернијем бруталистичком стилу шездесетих година, симболизује пропаст модернизације либанског друштва.

У међувремену, по градовима су заједничке институције изгубиле сваку веродостојност. Истини за вољу, та несрећна држава никада није имала снажне институције. Од оснивања 1943. године звали су је „трговачка република“. Трговачки и други пословни лобији нису желели снажну државу која би ометала њихове делатности. Али се слабост државе погоршала током времена.

Све етничке и верске групе су лакше остваривале своје интересе држећи се својих вођа, него преко заједничких државних органа. Онда је кренуо рат, уз велико учешће страних сила. 

У улици Маарад

Када је рат стао, није стало пропадање. Као симбол пропасти, посебно ме је дотакла судбина улице Маарад, која је грађена као излог просперитетног и западњачког Бејрута. Названа је по Међународном сајму 1921. године. Можда би се могла у преводу звати и Сајамска. Ова улица показује да су Либанци сасвим дословно схватили фразу о Бејруту као Паризу региона.

Са својим аркадама Маарад улица је верно опонашала париску улицу Риволи, а њен најбољи део је трг, на коме је, окружена art deco зградама, никла сахат кула са огромним „ролекс“ сатом.

Данас су сви излози најскупљих радњи у овој улици полупани. Нема шетача ни туриста, а на крајевима улице су војници и барикаде. При свему томе, улица је обновљена после рата деведесетих, али је разорена сталним демонстрацијама од 2005. године надаље.

Људи су протестовали због различитих ствари, од сиријске окупације до поскупљења и корупције. Протести су убили стари трговачки центар. Мале скупе радње нису се више обновиле.

И у овако пропалом Бејруту граде се скупи, помало безлични облакодери уз обалу. Ради њих се уништава више историјских слојева старог града – од отоманских кућа које подсећају на Истанбул и Солун, до модернистичких зграда из двадесетих година што личе на Париз и Мајами.

Послератна обнова града је била корупционашка и профитерска. Зато нема основних градских функција, као што су јавни превоз и осветљење. Богаташи се возе колима, а око њихових зграда светло дају агрегати.

Експлозија 2020. године разоткрила је потпуну неспособност администрације. Шест година је амонијум-нитрат пропадао у складишту у једном силосу, док се није запалио. Власти су игнорисале молбе да се ђубриво премести на неко безбедније место. Још једном се показало да крадљивост није главни недостатак лоших власти. То је неспособност.

Бранко Милановић је писао да корупција не мора увек да шкоди економском расту. Неки аутори наводе за то пример земаља Источне Азије, прилично корумпираних. Експлозија силоса у бејрутској луци оголила је неспособност администрације да препозна „горући“ проблем у веома дословном значењу те речи. 

Уза све те невоље, грађани Бејрута су у великој мери сачували космополитски и толерантни дух града. Сви старији људи говоре француски, а млађи и енглески и француски. По кафићима виђамо саме другарице (или сестре?), без мушке пратње, од којих је једна скроз забрађена, а друга у сеченом шортсу. Пуше наргиле барабар с мушкарцима. Да ли су то остаци боље прошлости?

Колико дуго ће моћи да се очува достојанство у граду у коме универзитетски професор има мање од 100 долара плату, у коме су званичници потпуно дигли руке од општег добра, у коме похлепни богаташи гомилају блага по цену потпуног уништавања градског наслеђа и друштвеног ткива?

Преживљавање Либанаца подсећа на наше деведесетих година. Тако је код њих сиромаштво мало ублажено дознакама дијаспоре, једне од највећих на свету, ако гледамо у односу на број становника у завичају. По најскромнијим проценама, више је Либанаца по свету него у домовини. По неким, вероватно претераним проценама, само у Бразилу је више људи либанског порекла него у домовини. По званичним бразилским проценама „само“ два милиона, што је половина либанског становништва.

Исто или слично расејање погодило је Ирску после Велике глади 1845-1849. године. Век и по касније, ирски исељеници су били главна снага која је Ирску преобразила у једну од најбогатијих држава света. 

Сачувати достојанство

Већ слутите, покушавам да нађем зрак наде за Бејрут и Либан, а мислим на једну другу земљу на брдовитом Балкану. Једна од утеха је светска перспектива. У тој перспективи, Либан уопште није толико сиромашна земља.

Долина Бека, тај плодни рај, пуна је избегличких породица које живе под шаторима направљеним од џакова са UNHCR натписима. По цео дан раде на њивама, возе се на тракторима, одмарају се у прашини између шатора. И пропали Либан је за њих место бољег живота.

Светска перспектива има два краја. Са друге стране, Либанци гледају лагодан живот својих сународника на Западу. Хтедох да напишем „који стално имају струје“, па стадох. Можда и Европљани осете како изгледају рестрикције бејрутског типа. 

Да ли су Бејрут и цео Левант прозор у дистопијску будућност, као што слути Амин Малуф? Он је мислио пре свега на нестанак толеранције и успон разних фундаментализама. Ја сам на његову бригу додао једну нашу, локалну. Још није израчунато да ли је Либан, или постјугословенске државице, више коштало ратовање или пљачкање послератних пословних елита. И у рату и у миру, у оба случаја, најскупљи су били неспособност и глупост. 

Као и код нас, путника намерника и у Бејруту често изненаде достојанство и неки суштински оптимизам људи који трпе невоље и неправде живота. Никада у животу нисам доживео да ми конобар врати бакшиш, сматрајући да је превелики.

Баш то се десило у Бејруту, када нам је млада студенткиња негодујући вратила превисоку напојницу, рекавши да она има свој интегритет. Нисмо хтели да је увредимо надменом великодушношћу, него је у друштву инфлације тешко одредити прави однос цена. После нас је газда кафане частио чинијом грожђа, да се покаже као прави домаћин.

Ни други људи у Бејруту, млади или стари, углавном не изгледају бедно и запуштено. Колико дуго се, у општем пропадању, могу сачувати пристојност и достојанство?

Пишем о Бејруту, а опет мислим о нама. Е, када бих знао шта та фина бејрутска (београдска, сарајевска?) омладина може да уради не би ли, у Бејруту дословно, извукли своје друштво из мрака! Чини ми се да се сећам шале из времена пољске кризе осамдесетих, да неко треба да остане и угаси светло. У Бејруту неко мора да упали светло.

У том смислу, можда су глобализација и миграције подједнако искушење и прилика. Да ли ће у пропалим земљама Леванта, или Балкана, дијаспора помоћи развој као у Ирској? Или ће богати Север одвући сваки таленат, сву снагу? И оставити само шкарт?

Бејрут је у свом пропадању дотакао поноре које ми нисмо. Са стрепњом посматрам како пролази овај драгуљ Леванта. Ако Бејрут опет буде осветљен, са семафорима који раде и градским превозом који постоји, и наше невоље ће изгледати као мале и лако решиве. Навијам за Бејрут.