Пригожинов марш на Москву заустављен је у Минску: Вагнер се повукао, али вагнеризам није štampaj

Пламен „Вагнерове” побуне трајао је тачно 24 часа. Таман толико колико је потребно да не ескалира у националну катастрофу за Русију, како се то чинило на почетку побуне беспрекорно обучених и наоружаних плаћеника које води Јевгениј Пригожин. Пригожин је после драматичних акција своје групе, јутарњег заузимања милионског града Ростов на Дону и започетог марша према Москви наредио својим борцима који су јуче у конвоју напредовали ка руској престоници, да се окрену и врате у своје базе како би се избегло „проливање руске крви“.

Претходно је рекао да је „маршем за правду“ Вагнер намеравао да уклони корумпиране и неспособне руске команданте, које је окривио за неуспех у рату у Украјини.  

У аудио-поруци коју је објавила његова прес служба, Пригожин је рекао да су 23. јуна власти хтели да расформирају групу Вагнер и да су због тога његови борци кренули у „поход правде”. Руске власти су, наиме, у петак 23. јуна увече покренуле истрагу против Пригожина, а у међувремену је покренута и истрага од руске стране тајне службе ФСБ због „оружане побуне“.

„За 24 сата стигли смо на 200 километара од Москве. За ово време нисмо пролили ни једну једину кап крви наших бораца“, навео је Пригожин.

Овако неочекивани расплет омогућио је председник Белорусије Александар Лукашенко. Он је, као „особа са стране”, одиграо кључну улогу у заустављању кризе пре него што би она достигла кулминацију у највероватнијем оружаном сукобу руске војске и „Вагнера” са обострано великим жртвама. Била би то тачка после које не би било повратка и која би покренула буран ковитлац догађаја у чијим таласима би била доведена у питање и сама Русија. Као што смо у јучерашњем тексту навели, искоришћено је оптимално време од 24 часа које је на располагању за разрешење кризних ситуација с најмање штете. Овога пута у томе се успело, мада је било мало оних који су у то веровали.

Пригожин је прихватио предлог Александра Лукашенка да „заустави кретање наоружаних лица компаније Вагнер на територији Русије“ и предузме даље кораке за деескалацију тензија. Осим тога, Пригожин је пристао да се пресели код Лукашенка у Минск, а против њега су обустављени сви започети поступци.

Јуче увече, после постигнутог споразума, портпарол Кремља Дмитриј Песков је изјавио да борци Вагнера неће бити кривично гоњени, а да су се Путин и Лукашенко још ујутру договорили о посредовању Минска за нагодбу, на личну иницијативу председника Белорусије. Имајући у виду да је Путин разговарао с Лукашенком после свог јучерашњег обраћања, јасно је да је свој говор конципирао као тактички потез од кога је такорећи одмах одустао и прихватио разговоре о нагодби. Вероватно је да ни Лукашенко овоме није пришао празних шака, него да је већ имао неке назнаке од Пригожина, будући да се знају већ 20 година. Тако може да се објасни чињеница која је зачудила и фасцинирала свет – да се Вагнерова колона борбених возила и тенкова неометана креће аутопутем, усред бела дана, импресивном брзином за побуњенике. Лукашенко је изјавио да су разговори трајали целог дана и да је нађено решење које је повољно за све стране.

Занимљиво је да је Песков сматрао да је важно да каже да се Путин више неће оглашавати о овој теми. То је личило на саопштење редакције којом се завршава нека започета полемика. У овом случају био је то још један исказ Путинове гаранције да је за њега случај окончан исходом објављеним у медијима. Али, хоће ли Путинове речи бити довољне да њима крене и стварност? 

Шта после?

Руско историјско искуство немира, побуна и преврата је огромно. Периоду од два и по века под монголском влашћу, претходили су кнежевски грађански сукоби, затим долази пољско-литванска интервенција, као и, како их назива руски председник, „монструозно трагични догађаји с почетка двадесетог века – расцеп елита у Руској империји и грађански рат“. Руска црква јуче је афирмисала „апсолутно непроменљив духовни закон: „Свако царство подељено само у себи постаће празно.“ Затварање напуклине која је почела у руском друштву постаје велики изазов за све, тако да је сада превлађујућа упитаност: „Шта ће бити после”? Одговори нису једнозначни.

Митрополит псковски Тихон у свом обраћању јавности издвојио је следеће: „Чувајући своју веру и уверења, оставите по страни свађе и неслоге, ма колико они данас били важни за стране у сукобу. И да се буде у јединству са онима које је Промисао Божији поставио да управљају Русијом. Како год се ова особа звала у историји: велики кнез, цар, председник Државног комитета за одбрану или Врховни командант Оружаних снага СССР-а. Данас овај терет, крст и одговорност носи председник Владимир Путин. Данас је он, без претеривања, историјски избор за све и за свакога”.

„Ова оружана побуна у Русији је добро смишљена акција организована ради преузимања власти“, сматра заменик председника Савета безбедности Руске федерације Дмитриј Медведев. Према његовим речима, покушај државног удара у највећој нуклеарној сили могао би да доведе свет на ивицу уништења. „Нећемо дозволити да се догађаји одвијају по таквом сценарију, ма колико то желели луди криминалци и њихови фанови“, рекао је Медведев. „Сада је најважније да победимо спољашњег и унутрашњег непријатеља, који је гладан да поцепа нашу отаџбину, да сачувамо нашу државу, да се окупимо око председника, врховног команданта оружаних снага земље. Раскол и издаја – пут је до највеће трагедије, универзалне катастрофе. Нећемо то дозволити. Непријатељ ће бити поражен! Победа ће бити наша!“ 

„Покушај да се уздрма руско друштво и запали ватра братоубилачког грађанског рата није успео“. Ово је изјавио доскорашњи шеф руске Обавештајне службе Сергеј Наришкин, сада у улози председника Руског историјског друштва. Он је истакао да је покушај оружане побуне „најстрашнији злочин који се не може оправдати никаквим прошлим заслугама”.

Посланик руске Думе Михаил Шеремет рекао је да је „Русија положила најважнијих испит у последњих 100 година своје историје.“

Било какав разлог за Пригожинову „побуну“, било да је то његова емотивна одлука, план спољних либералних снага с циљем државног удара, или план унутрашњих конзервативних елита, дефинитивно даје Путину безусловни разлог за драстично реформатирање система државне управе за период рата и време конфронтације са НАТО-ом, сматра Владимир Морозов.  

Вагнер и вагнеризам

Путиново јучерашње јутарње обраћање у коме је навео да се побуњеници не могу поштедети било је категорично и није остављало простора за договор. Путин је, међутим, веома брзо одступио од њега. Можда је и сам увидео да је такво његово обраћање било преурањено и исхитрено у неким оценама. Опет, да га није било, питање је да ли би се Лукашенко умешао и да ли би договор био постигнут? Иако се чини да је Путин узмакао, он је довољно мудар да схвати да је свако решење у коме нема проливања крви у унутрашњем сукобу боље решење од демонстративне победе.

Директан сукоб војске и Вагнера или дејства авијације на положаје Вагнера, довео би прво до цепања у војном руководству, а затим до највероватнијег краха целокупне војске. У том тренутку више не би било способности ни за какво војно решење у Украјини. Русија би могла само да размишља о репризи Брест-Литовска.

Такав развој ни сада није искључен, јер догађаји могу да га наметну као једну од нових опција. Вагнер се повукао, али вагнеризам није. Његове ноте одзвањају не само руским положајима на фронту, него и руским градовима. У то нас уверавају видео снимци који круже друштвеним мрежама, а на којима грађани с прозора кличу Вагнеровим војницима. Или, још страшније, радују се обарању два хеликоптера руске војске у којима је страдало 15 војника.

Став војске

Бивши посланик Врховне раде Украјине и бивши председник парламента Новоросије Олег Царев објаснио је да има више разлога за јучерашњу акцију Вагнера, а један од њих је неутрални став војске. „Војска се, уз ретке изузетке, није мешала“, рекао је Царев. Зашто војска није интервенисала? Зато што су „вагнеровци“ њихови саборци. Многи су у прошлости заједно с њима служили и учили, борили се у истој борби.

Други разлог је што је у сукобу између Сергеја Шојгуа и Јевгенија Пригожина војска била на страни Пригожина. „Невероватно, али имам огроман број пријатеља и познаника у војсци, и сви као један дубоко су негативно расположени према министру одбране и његовом најужем кругу“, признао је Царев.

Стога више није толико важно шта је био повод за почетак Пригожиновог  сукоба са Шојгуом. Главно је да исход овог сукоба био победа једне од сила: државе против „сивог система“. Ко победи, постаће политички корисник ове победе. За Шојгуа су то – бирократија и војска. 

Реакција Министарства спољних послова Русије била је пак много мирнија и одмеренија од Путиновог наступа. Лавровљево министарство консататује да је „покушај оружане побуне наишао на оштро неодобравање у нашем друштву“ које „одлучно подржава председника Путина“. Министарство је упозорило западне земље „због било каквих алузија на могуће коришћење унутрашње ситуације у Русији за постизање својих русофобних циљева“, да ће у „најскорије време бити пронађено решење, достојно вековне мудрости руског народа и државе“.

Овакво прилично самоуверено саопштење могло је да проистекне из упућености Сергеја Лаврова у преговоре које је Лукашенко водио с Пригожином и убеђења да ће они бити повољно завршени.

Реакције из света

У свету није било много одушевљења ни радости, бар не јавно испољене, нити симпатија за Пригожина. А и како би и било када се зна да хаос и анархија у највећој нуклеарној сили на свету не може да донесе никоме добро. Као да се хтело рећи: боље уређена Русија у рату, него колапс Русије у миру. Европљани су саопштили да је све то унутрашња ствар Русије, „али да прате ситуацију“. Европска унија, по свему судећи, неће „судански сценарио“ пред својим вратима, док су Американци одржали низ састанака свог безбедносног апарата, али са њих нису издали никакво саопштење, него су се поново окренули расправама о Баједновом импичменту.

Председник Казахстана Касим-Жомарт Токајев рекао је да је ово што се дешава у Русији њена унутрашња ствар. Британски војни званичници описали су јучерашњу кризу као „најзначајнији изазов за руску државу у последње време”, додајући: „У наредним сатима лојалност руских безбедносних снага, а посебно руске Националне гарде, биће кључна за то како ће криза да се разреши.”

Кина ћути, али то је пре специфичност њене дипломатије – да се јако дуго размишља пре него што нешто каже. Пољски председник Анджеј Дуда је наредио да се пољска војска стави у стање високе приправности. Италијанска премијерка Ђорђа Мелони је оценила да је Русија сама крива за стварање такве ситуације. Летонија је престала да издаје било какве визе Русима. Иран је подржао Путина. Турски председник Ердоган рекао је у разговору са Путином да је Турска спремна да допринесе решавању ситуације у Русији. Сви руски медији пренели су и оцене председника Србије Александра Вучића о Вагнеровој побуни.  

Владимир Зеленски је јуче упозорио да ће наставак непријатељстава довести до још већег хаоса у Русији, и додао да су „сви руски бандити, плаћеници и олигарси“ видели како је лако „заузети руске градове“. Саветник Зеленског, Михаил Подољак, рекао је да би Кијев имао користи од „потпуног грађанског рата у Русији“.

Пригожин против Шојгуа

Оно што већина поставља као питање јесте како је и зашто Кремљ дозволио да проблем с Вагнером и Пригожином ескалира до ове мере иако је морао да буде свестан ризика који постоје у оваквом опхођењу према једној плаћеничкој организацији? Свима је познато шта је Пригожин месецима јавно говорио, оптужујући најтежим речима војну команду руских операција у Украјини. Министра одбране Сергеја Шојгуа назвао је „ментално болесном особом“, тврдећи да је на фронту министар лично изгубио сваку контролу над трупама: „Фронт се распадао, а они који су дужни да за целу ову ноћну мору одговарају својим нараменицама, па чак и личном слободом, намерно и систематски обмањују председника.“

У том обрачуну, вреди да буде забележено да је Пригожин изнео сасвим алтернативно тумачење разлога за почетак руске војне интервенције у Украјини, али и негирао неке руске званичне податке.

Пригожин је демантовао тврдње Москве да је Кијев планирао да покрене офанзиву на територије под руском контролом у источној Украјини у фебруару 2022. године: „Министарство одбране покушава да обмане јавност и председника и покрене причу да је дошло до суманутог нивоа агресије са украјинске стране и да су Украјинци хтели да нас нападну заједно са целим НАТО-ом. Специјална војна операција је почела из потпуно других разлога“, рекао је шеф Вагнера и додао да је руско руководство могло да избегне рат преговорима са украјинским председником Володимиром Зеленским.

Пригожин је додао и да нико није уништио 60 тенкова “леопарда“, како је саопштено, „и да је то потпуна глупост“. „Тренутно се руска војска повлачи у правцу Запорожја и Херсона“, рекао је шеф Вагнера.

Зашто је Кремљ све ово слушао и све време ћутао, претварајући се да се на фронту ништа не дешава? Када је тешко претучени потпуковник Роман Вењавитин почетком месеца доведен пред камере да објасни зашто је артиљерија гађала колону Вагнера, пред целим светом је доведен у питање поредак који влада на руској линији фронта.

У ствари, и тада је то била војна побуна. Јер ако је за нешто крив потпуковник Вењевитин, одмазда и линч руског официра од стране њему потчињеног „Вагнера“ апсолутно је недопустива. Постоји војно тужилаштво, постоји војна полиција, то је њихов прерогатив, а не приватна војна организација, ма колико биле велике њене војне заслуге. 

Ланац догађаја

Немогућно је да све ово Москва није видела ни чула. Ако су Шојгу и Герасимов заиста тако глупи лидери, као што Пригожин тврди од прошле јесени, онда треба размислити о њиховој подобности за своје функције, наводе неки руски аналитичари. Ако је шеф „вагнероваца“ лагао о личним и командним квалитетима руководства руске војске, морао је бар да добије тужилачку опомену. И још исправније – позив на суд по посебно усвојеном члану Кривичног законика Руске Федерације за дискредитацију Оружаних снага.

Уколико се не жели распламсавање сукоба између војних команданата, онда се они окупе у Кремљу на затвореном састанку када могу у очи да кажу све што мисле једни о другима. Чак је јуче Пригожин тражио сусрет и разговор са Шојгуом и Герасимовим, а сам Шојгу је до петка увече био у Команди Јужног округа, коју је Прогожин освојио следећег јутра. Постоји сасвим легитимно право да Пригожин такав састанак тражи и да га добије. То су све питања за Кремљ која на збуњујући начин остају без одговора. 

Због тога је важно да се ланац догађаја сагледа у временској перспективи, јер он на свој начин представља логику која је довела до Вагнерове побуне.

1. Дана 24. фебруара 2022. почео је улазак руских трупа у Украјину. Готово одмах је постало јасно да је првобитни план за брзу промену власти у Кијеву пропао, а уместо „специјалне операције“ дошло је до правог рата, за који нико није био спреман. Одмах је откривен битан недостатак руских снага за тако велики фронт. У том тренутку догодио се чувени позив Валерија Герасимова Пригожину, након чега се Вагнер појавио на фронту – без икаквих формализованих услова за учешће у рату.
2. Читаво пролеће 2022. на фронту је морало да дође до „крпљења рупа“. Тада је договорен „Пројекат“ – врбовање осуђеника у „Вагнер“. Био је то покушај да се реши проблем недостатка људства без расписивања мобилизације.
3. Истовремено је трајала промоција имиџа Вагнера као „најбоље пешадије на планети“. Пригожин је у почетку био у сенци Кадирова као најсјајнијег „војсковође операције“, али су у једном тренутку заменили улоге. За то је радио његов политички и технолошки штаб, а он је једини уопште имао такав штаб.
4. После успеха Вагнера код Торскоје-Золотоје и Попаснаје, почели су да се појављују први знаци сукоба између Вагнера и Москве, када се поставило питање резултата у борбама.
5. Недостатак јавних симбола „украјинске операције“ заправо је учинио Пригожина главном медијском особом, пошто на овом пољу систем једноставно није функционисао.
6. У августу-септембру, када се показало да није могуће затворити све рупе на фронту расположивим снагама, почела су „прегруписавања“, која су по себи представљала шок за руско друштво, додатно оснажен најављеном мобилизацијом. То је, благо речено, у био тежак потез у руским очима. У међувремену, Вагнер је наставио напредовање код Артјомовска, у улози „главне наде у победу“. У позадини се стварао дискурс о неспособним генералима и издаји елита.
7. Осам месеци затишја на фронтовима, од новембра до маја, били су позадина догађаја на којој је „бахмутска кланица“ постала главни предмет пажње, а Пригожин њен главни јавни херој и говорник. Војска се у међувремену припремала за украјински „контранапад“, уводећи режим штедње муниције и наоружања за све, укључујући и Вагнер. Али Пригожин се, у борби за ове ресурсе, већ осећао довољно самопоуздано да проблеме изнесе у јавност – што је и учинио.
8. Коначна битка за Бахмут, чини се, вођена је под следећим условима: „Добијеш оно што тражиш, добијеш својих 5 минута славе за Артјомовск и одеш са фронта“. То је била логика надлежних. Али Пригожин није био за то да се ствари тако окончају. Тог тренутка пређена је „тачка без повратка“ која је водила до последњих догађаја.

Познати руски политиколог, генерални директор Института за политичке студије Сергеј Марков, оцењује да је овај „дубоки ланац узрока проистиче управо из унутрашње политичке неспремности система за ратни режим и низа покушаја да се применом привремених решења „остави све како јесте у већ измењеној стварности“.

За то време, Пригожин је наставио да зарађује политичке поене кроз конфронтацију са Министарством одбране. Према истраживању Центра „Левада“, рејтинг његовог поверења је у мају порастао на 4 одсто, и на истом је нивоу Володинов и Медведевљев.

Сумирајући резултате јучерашњег покушаја војне побуне у Русији, Сергеј Марков је позвао руске власти да озбиљно промене своју политику. Према његовом мишљењу, јуче је цео свет видео да је Русија на ивици акутне политичке кризе: „Да, сада је пуч пропао. Али пучеви имају своје фундаменталне разлоге. А ако ти разлози остану, онда ће се пуч поновити. Тада већ може бити успешан“, указује Марков.

Истовремено, Марков је приметио да су становници Русије видели да је земља скоро упала у кризу и сви су схватили да влада треба веома озбиљно да промени своју политику. „Није да 'све иде по плану'. Али како то променити? На ово питање нема одговора“, резимирао је Марков.