Милитаризација Немачке: Страх од Русије и изгубљене дивиденде мира

У радикалним резовима које прави влада Олафа Шолца, поред енергетског – хируршко пресецање дотока руског гаса и нафте – сведоци смо највећег заокрета у милитаризацији немачке политике, унутрашње и спољне.

У најновијој стратегији (последњи такав документ сачињен је 2011. године), први пут се, наиме, наглашава ургентна (многима, када су у питању Немци, злослутна) потреба Немачке да буде „способна за рат“ (Kriegstuchtig).

Први се с том намером, и драматичном, за добар део јавности шокантном формулацијом и ударањем у ратне бубњеве, огласио министар одбране Борис Писторијус. Немац руског имена (мајка му је волела Бориса Пастернака и његов роман „Доктор Живаго“), и владајућа „семафор коалиција“ некадашњих пацифиста (Социјалдемократе, Зелени и Либерали), виде главну опасност у – Русији.

Заборављене дивиденде мира

Канцелар Шолц је уверен да ће „руски агресорски рат у Украјини трајати веома дуго“, те да је досадашњи мировни поредак у опасности – разлог да се Немачка прене и покрене. (Пре)дуго смо се извлачили, каже канцелар, недовољно смо издвајали за војску и одбрану.

Није, међутим, споменуо „дивиденде мира“, које су Немачкој и Немцима обезбеђивале године и деценија благостања и експлозивног привредног раста: уместо у топове, огроман новац улаган је у социјалу, технолошке иновације и економску конкурентност.

Захваљујући управо свом пацифизму, миру и стабилности, плус једноставној а чаробној формули – сачувано индустријско језгро (аутомобилска, машинска и хемијска индустрија), јефтини и сигурни руски енергенти и неисцрпно кинеско тржиште – Немачка је постала не само најснажнија економија Старог континента, него и шампион међу наглашено извозно орјентисаним земљама света – Јапаном (једно време) и (све време) Сједињеним Америчким Државама.

Та времена немачке „привилеговане позиције“ рат у Украјини је, можда и на дужи рок, пребрисао. Немачка је, посебно економски (а заједно са читавом Европском унијом и политички) постала неспорно жртва рата којем се не назире крај: најснажнија европска привреда, немачка, губи конкурентност и налази се у дубокој рецесији…

Зов за ванредним изборима

Драстичне и драматичне чињенице с очигледним политичким последицама довеле су до тога да никада, у новије време, једна владајућа коалиције на половини мандата није тако лоше стајала. Резултати свих избора, комуналних и покрајинских (а Немачка је, у том преплитању, сваке године у некој врсти изборне грознице) показали су, и показују, драстичан пад популарности странака владајуће коалиције: према тим резулатима, моћ „семафор“ (коалиције) се убрзано растаче.

Најновије истраживање је показало да би готово половина анкетираних грађана желела, неодложно и хитно, превремене изборе за Бундестаг. Тај необичан зов за ванредним изборима на половини мандата једне владајуће коалиције није се до сада чуо у овој политички традиционално стабилној земљи.

То се, највероватније, ипак неће догодити, осим ако не дође до неких непредвиђених политичких ломова (рат на Блиском истоку усијава атмосферу и у овој земљи) и могућих (такође непредвидљивих) афера.

Канцелар, који упркос свему демонстрира самопоуздања, и његова влада су уверени да ће страх од Руса и Русије учинити своје. У тој влади су и Зелени, који су све до НАТО агресије на Савезну Републику Југославију били заклети мировњаци, да би наједном постали јастребови, као и Либерали (ФДП), увек „пупчаном врпцом“ и интересима везани за крупни капитал и индустрију, па и моћну индустрију наоружања.

Влада је уверена да ће тај страх оправдати, коначно, радикалне потезе који се повлаче, попут непосустале војне и финансијске помоћи Украјини (невероватан је немачки „лук“ и заокрет: од само неколико хиљада шлемова и пољске болнице на почетку рата, до хаубица, противракетних и противавионских „патриота“ и тенкова „леопард“).

Проблематична украјинска карта

Али, мала је вајда за тако нешто. Опозициона, и радикална Алтернатива за Немачку очигледно боље „опипава“ расположење народа и јавности. На критици владине политике, при чему „украјинска карта“ бива најучинковитија, бележи невероватан успех и, чини се, незаустављив успон: тренутно је, према истраживањима, друга политичка снага, после Конзервативаца (Демохришћана) чије политичке акције такође падају, а далеко испред свих странака владајуће коалиције. Укључујући и некад веома моћну Социјалдемократску партију, странку која у овом часу држи два најважнија положаја и функције у земљи: канцелара (Олаф Шолц) и шефа државе (Франк Валтер Штајнмајер).

Управо због таквог расположења јавности, канцелар и његов министар одбране Писторијус упозоравају да радикалан заокрет у одбрамбеној политици и стратегији, упркос планираним, никад толиким издацима за Бундесвер (специјални фонд „тежак“ сто милијарди евра), неће бити довољан без, такође радикалне, промене пацифистичког расположења у народу и војсци.

Та два радикална заокрета би требало, према берлинским планерима, да теку напоредо. При чему су, за сада, видљивији конкретни потези (и резултати) који се могу остварити у очигледној милитаризацији немачке политике, унутрашње и спољне.

Планирани, заиста астрономски ванредни издаци за Бундесвер (поменутих сто милијарди евра) могу се, иначе, интерпретирати и као уносна инвестиција: књиге поруџбина индустрије наоружања су већ (пре)пуне. Бундестаг би до краја ове године требало да аминује више од педесет програма и пројеката захваљујући којима ће ратна индустрија (а све више је та реч и ознака у оптицају) имати пуне руке посла.

Немачки „кишобран“

Велики (ратни) заокрет у одбрамбеној политици, с планираним радикалним јачањем Бундесвера, и по броју војника и по (ратној) опреми, изазива нескривене зазоре и стрепње код неких европских партнера и савезника. Можда најуочљивије код важних суседа с оне стране Рајне, Француза.

Није само рач о јачању (из историјских разлога и искустава увек проблематичне) немачке војне моћи. Неке немачке иницијативе из великог „Бундесвер пакета“ доводе у питање, или сасвим пресецају заједничке програме и амбиције Европљана. На пример, планирана немачка куповина америчких борбених авиона Ф-35, која би неке изворно европске, пре свега француско-немачке идеје и иницијативе у том погледу учинила излишним.

Посебна, иако не толико јавна варничења међу комшијама изазива немачка иницијатива о Европском небеском штиту (Eueropean Sky Shield Initiative-ESSI), којој би се, према тренутном стању, прикључило деветнаест чланица Европске уније. Не, међутим, и неке од посебно утицајних, попут Француске, Италије и Пољске.

Иако немачки канцелар покушава да убеди европске партнере како је његова идеја и иницијатива о „небеском штиту“ (карикатуристи га цртају с кишобраном у руци који одбија „јато“ пројектила изнад његове главе) безбедносни добитак и корист за све Европљане, званични Париз критикује чињеницу да се та иницијатива заснива искључиво на куповини технологије из Израела и (опет) Сједињених Америчких Држава.

Немачка намера је да се „попуне рупе“ у одбрани од руских ракета, посбно оних балистичких, дугог домета (преко хиљаду километара), које су способне да лете и изван земљине атмосфере.

Америчко-израелска Стрела

Те ракете, неухватљиве чак и за нове типове модела ИРИС-Т (који су намењени за обарање ракета, крстарећих пројектила, хеликоптера, авиона и дронова, а показали су се, наводно, прилично успешним у Украјини), требало би да буду „ловљене“ америчко-израелском Стрелом 3 (Arrow 3), невероватног домета: до 2400 километара у даљину и преко 100 километара у висину.

Мала невоља у свему томе, због чега би (још увек богати) Немци да окупе што више власника буџетских каса, је нимало приступачна цена: систем Стрела 3 (мобилни систем за лансирање, мобилни контролни центар, мобилна радарска станица, плус навођене ракете) стаје готово четири милијарде евра. Раније споменути систем ИРИС-Т (Немци су га, иначе, већ испоручили Кијеву) кошта „само“ 145 милона евра.

У озбиљној намери да се такође озбиљно припреми за рат са „равноправним противником с истока“, званични Берлин не барата само идејама и амбицијама у наоружању. Рачуна се и са осетнијим повећањем броја војника Бундесвера.

Само западнонемачке оружане снаге су, у сва три рода, пре уједињења Немачке 1990. године имале 585.000 људи у униформи. Споразумом о такозваним спољним околностима о поновном немачком уједињењу између четири ратне победнице, Сједињених Америчких Држава, (тада још постојећег) Совјетског Савеза, Француске, Велике Британије и две немачке државе, (Источне) Немачке Демократске Републике и (Западне) Савезне Републике Немачке, наложено је осетно смањење броја војника које би могла, и смела да има уједињена земља.

Туробно европско небо

Према подацима од 31. маја ове године године, Бундесвер је имао 181.596 припадника. Мало за нарасле немачке амбиције и потребе. Садашњи министар одбране Борис Писторијус заменио је и сменио Кристин Ламбрехт, која није била „издашна“ у помагању Украјини. У његово време је направљен и велики заокрет у припреми земље за рат, обећао је стратезима у западној војној алијанси десетине хиљада немачких војника (уз то више од двеста авиона и ратних бродова, фрегата и корвета), који ће се ставити под врховну команду НАТО снага у Европи.

НАТО, наиме, планира да уместо 40.000 војника које је до сада имао као оперативне, интервентне снаге, од сада (исто образложење: Русија као агресор) има у сваком трену „при руци“, у стању високе приправности, најмање 300.000 војника.

Небо над Европом бива очигледно све туробније и злослутније. Остаје макар крхка нада да у овом случају не проради онај (чувени) Чеховљев драматуршки закон: да пушка која у првом чину виси на зиду неизоставно буде употребљена у другом или (завршном) трећем…