Шведске слике са краја света: Живот није (само) Калифорнија štampaj

Кад неки Швеђани у (мом) друштву крену много да шведују, обично их приупитам да ли су икад били на северу Шведске. Већина није; ја случајно јесам, доста пута, и на дуже.

Крајњи север Шведске није на дохват руке. Ретко ко, поготово са југа земље, тамо путује. Шта ће тамо, уобичајен је резон. Овај став кренулису  да мењају тек у време короне; и Швеђани су тада почели да упознају домовину да би је више волели.

Далеки север

С обзиром на хронични зимски недостатак сунчеве светлости и топлине, кад дође сезона зимских празника и одмора „шведски ђир“ је да се иде јужније, у сунчаније и топлије крајеве – на Канарска острва, Крит, Тајланд... И лети преферирају широки свет у односу на север своје земље. Тада није клима пресудна, лето на северу је дивно, а у ово доба глобалног загревања и несносних врућина усудио бих се да кажем да је много пријатније него, на пример, на југу Европе. Али, на северу се човек увек осећа као да је на крају света и зато мислим да Швеђани и лети више воле да одлепршају у неки туристички „епицентар“; немам за то емпиријске доказе.

Има нешто и до „традиционалних“ односа. Југ је север дуго третирао као колонију, извор рудног богатства и јефтине радне снаге. Зато Сконци и Стокхолмљани и данас често гледају на северњаке са висине, као на дрвосече и бауштелце. Њихови дијалекти су им неразумљиви, а акценти смешни. Има, додуше, и обрнуто – кад (неки) северњаци изговарају име јужне покрајине Сконе направе гадљиву гримасу, као да су прогутали нешто љигаво и мекушасто.

На север Шведске као туристи долазе понајвише Норвежани. Некоме из Хамерфеста, Тромсеа, Бардуфоша, Норботен је најближи југ. Балтичко море њима је топло море, норботенска обала им је ривијера. Сунчају се и брчкају и кад неки други, попут зимогрожљивог мене, ни топли дукс не би скинули.

Пут до Норботена

Колико је Шведска дугачка осетите тек када се колима или возом запутите с једног краја на други. Од Малмеа, на крајњем југу, до Питеа и Лулеа, у северној провинцији Норботен, раздаљина је приближно као и од Малмеа до ових наших крајева. А Питео и Лулео нису најсеверније тачке – до Кируне, најсевернијег шведског града, треба бар још четири, пет сати колима...

Лети, кад је дан дуг и време лепо, путовање је милина; колима се од Стокхолма до Питеа стиже лагано и без стреса за осам, девет сати. Зими је друга песма; кад год да кренете, брзо вас ухвати мрак. Успут обавезно чека или киша, или вејавица, или поледица, или све то заједно. Вожња сваки пут буде „узбудљива”, на другачији начин. Притом се добрим делом пута осећате као да идете кроз тунел – шта је око пута једва да наслућујете.

Путовање се по правилу одужи, никад краја. Што даље одмичете све је мање аутомобила, као да се заиста приближавате крају света. Кад се, обавезно већ у ситне сате, домогнете Вестерботена и Норботена, једва да се са понеким колима сусретнете. Стварно зна да буде сабласно пусто. На одредишту, кад после свега коначно легнете у кревет и затворите очи, још вам удара снег у шофершајбну и раде брисачи...

Норботен покрива четвртину шведске територије, или безмало сто хиљада квадратних километара. Кад први пут осванете у тамошњим градовима, Питеу (40 хиљада становника) или Лулеу (75 хиљада), одмах се запитате – а где су овде људи? На тих сто хиљада квадратних километара живи око 250 хиљада становника, што значи да је густина насељености Норботена два и по човека по квадратном километру. Када боље упознате и апсолвирате и „урбано“ и „рурално“, схватите да су ти разуђени градићи у ствари густо насељени велегради.

Када се крене у унутрашњост и ка линији поларног круга насеља су све ређа и сведенија. Путовање кроз Норботен је зато углавном вожња кроз шуму и различите природне амбијенте испресецане рекама, језерима и „поларним мочварама“ које су налик језерима, само што у њима нема живота. Свуда уз пут су брезе. Како се иде ка врху глобуса, њихове гране су све закржљалије. На крају се претварају у „шибље“. Изнад линије поларног круга нема више дрвећа.

Нема ни комараца. Испод те линије, комарци лети „убијају“. Стара локална мудрост за развијање имунитета на уједе комараца је да се на мртво име ушикате вотком и дремнете у шумици. Освестићете се изуједани, али имуни. После таквог „избијања клина“ уједе наводно више нећете ни регистровати...

На северу схватите и релативност размере ауто-карата. Велики круг на карти, Јеквик, последњи је град пре норвешке границе. Очекујете нешто као регионални центар, тако на карти изгледа. А тамо – три куће и бензинска пумпа... Али, регионални центар јесте. Та бензинска пумпа је једина самопослуга, апотека, пошта, систем-булагет (специјализовани државни ланац који има монопол на продају алхохола у Шведској) и све остало у пречнику од неколико десетина километара.

Норботен никада није био гушће насељен него последњих деценија. Популација на почетку трећег миленијума је више него дупло бројнија него стотинак година раније. Напредак и издизање из сиромаштва стигли су са индустријализацијом. Норботен је у том процесу играо важну улогу. Давао је погонско гориво развоја: дрво, челик, хидро-енергију... Вратило му се. Упркос незгодним природним и климатским условима, и ту се уселио комфоран живот.

Староседеоци севера

Сами (Лапонци) су номадски староседеоци севера и једини признати домороци Европе. Поред Шведске, има их и у Норвешкој, Финској и Русији.

Иако су у Норланду присутни од памтивека, никад нису били „седеоци“, стално су се померали. Лети су ординирали по унутрашњости, на висини, док су се зими, са својим стадима ирваса, спуштали ближе Балтичком мору, где је топлије.

Пошто су из „наратива“ који није ни налик европско-нордијском, територија којом су се кретали и коју су насељавали (у Шведској) била је у Средњем веку проглашена за ничију земљу (terra nulius); од тада датирају покушаји да се та „ничија земља“ колонизује и кристијанизује.

Како је време пролазило, Сами су се пред колонизаторима повлачили све северније. Нису познавали и признавали државне границе, а државе у којима су се „затекли“ нису мариле и толерисале њихове особености. У односу према њима може (не)посредно да се види какав је ко заиста био: реч је мање-више о варијацијама у механизмима репресије и дискриминације. То је, дакако, једна од оних скандинавских историја које су дискретно гурнуте под тепих. Њом се баве углавном Сами, а њихов глас се слабо чује.

Сами су у Шведској најгоре пролазили у првој половини 20. века, када су Институт за расну биологију и научно мерење лобања представљали последњи крик цивилизацијске моде. Данас, пошто их је већина урбанизована, асимилована и отуђена од своје културе и традиционалног начина живота, уживају статус „заштићене врсте“. Добили су формално право да похађају школу на свом језику, имају телевизију, парламент и законом им је загарантован монопол на гајење ирваса.

Горчина је остала. Испићете је већ уз кафу у једном од њихових летњих насеља до којих се и данас стиже више интуицијом и следећи „неформалну сигнализацију“, него пратећи званичне знакове поред пута.

Митска улога железнице

Железница је била од круцијалне важности за развој, повезала је југ и север. Рудно богатство са севера возовима је стизало до јужнијих крајева земље. Зато је у Шведској, посебно на северу, железници придаван малтене митски значај. Без ње, тврди се, шведска држава благостања не би била могућа.

Под ударом неолибералне логике железница је приватизована. Са становишта профита као врхунског добра, путнички возови ка ретко насељеним пределима нису баш неки бизнис. Мање их је и нису баш оличење комфора. Мит о железници постао је тако јачи од њеног појавног облика. Ипак, у малим местима кроз која пролази железница, време се и даље мери доласком и проласком возова. То је и даље догађај.

Ни операторима мобилне телефоније север се не исплати – зашто развијати мрежу кад је претплатника мало? Север Шведске тако дође као неки видиковац са кога се јасно сагледава конфликт: неолиберални капитализам или одржива заједница/држава.

Нордијско спартанство

Мада је Шведска до „шведског стандарда“ стигла путем своје особене социјалдемократије, тај пут је после убиства Улофа Палмеа почео да се растаче. Норботен је кроз читав век био „црвен“, социјалдемократија је ту увек била јака. И даље се држи, или бар није потпуно трокирала као другде. Тај систем организације и расподеле донео је просперитет читавом том поднебљу, где без (само)дисциплине и солидарности буквално нема живота.

У последње време социјалдемократија је и тамо пред изазовима. Када кроз зимски мрак путујете ка северу знате да се приближавате неком градићу када угледате дим из неког димњака. Свако то место имало је неку фабрику као замајац развоја. И тамо је доста фабрика усахло. Делује, ипак, као да је давно успостављени модус операнди „надидеолошки“. Основни постулати живота и опстанка су, рекло би се, здраворазумски. Ако се унапред не спремиш за полугодишњу зиму, обиће ти се о главу овако или онако. Ако путеви, путићи и путељци нису очишћени од снега, живот ће истог часа остати завејан. Ако контузован од алкохола задремаш напољу, следећег часа си санта леда...

Такве узрочно-последичне везе интериоризују се од малих ногу, независно од политичке и идеолошке оријентације. Нема зезања. Живот није бајка. Ни Калифорнија.

У неким ранијим временима, нордијско „спартанство“ ширили су Ларс Леви Ластадиус (1800–1861) и његови следбеници. Ластадиус је био пастор радикалних схватања, чак и по аскетским лутеранским стандардима. Његово учење се дубоко запатило у радикалном природно-климатском окружењу севера Шведске, Норвешке и Финске. Алкохол, секс пре брака, шминка, ритмична музика, тв... Све то и још много тога је за ластардијанце био и остао грех.

Цркве у Шведској већ доста дуго кубуре са посетиоцима, у најбољем случају су празњикаве. Реч је о једној од формално најатеистичкијих земаља на планети. Међутим, оно што је социолог Макс Вебер називао протестантском етиком дубоко је интериоризовано у друштвени морал. Основне друштвене вредности – радиност, скромност, једноставност преносе се преко породице, школе, медија... На северу, поготово у мањим и забаченијим срединама, још живи и дух Ларса Ластадиуса.

Северна перспектива

Када сам у једном стану у Питеу видео карту Европе из перспективе севера, морао сам у први мах да се замислим – шта је Европа, шта је близу а шта далеко; из те тамо перспективе све потпуно другачије изгледа.

У свакодневној причи тамо ћете чути и оно што је у доба националних држава и државних граница лако сметнути с ума – кроз историју је главна комуникација, и размена, ишла уз реке. Њихов ток не води према југу – ка Стокхолму, Упсали, Малмеу – већ на запад, према Норвешкој. Уз ту узречну и низречну комуникацију ковао се и локални дијалект. Другим речима, Швеђани из Норботена боље су се разумевали са Норвежанима са исте географске ширине, него са Швеђанима са југа.

Али, кроз школу и медије локални дијалект углавном је прегажен. Млађе генерације њиме се не служе. Можете да га чујете једино када се нађете у друштву бака и дека старијих од седамдесет година.

Слична је прича и са локалним кулинарским специјалитетом Питепалтом, кнедлама пуњеним усољеним свињским месом. Захваљујући њима Питео ужива сличну славу коју Лесковац дугује мућкалици. Питепалт је јака храна, из времена када се радило у пољу или у шуми и када се није имало довољно. Као и дијалект, Питепалт се данас наводи као неизоставни део локалног идентитета.

Авај, Питепалт кнедле данас још мало ко прави; углавном се купују у супермаркету, замрзнуте. Зато је „палтериа” у Питеу, где још могу да се поједу праве „домаће” Питепалт кнедле, не само туристичка атракција већ и нешто као „установа од посебног културног значаја”.

 Менталитет северњака

Стиг Лашон, аутор трилогије „Миленијум”, одрастао је у провинцији Вестерботен и по менталитету је читавог живота остао „северњак”. То се, поред свега осталог, огледало и у количини кафе коју је испијао и он, а и његов главни литерарни јунак, новинар Мике Блумквист. Када је дан тако кратак као што је на северу Шведске зими (сунце није поштено ни изашло а већ залази, и већ око 14:30 спусти се густ мрак), кафа заиста дође као замена за сунчеву светлост. Скува се „на велико”, „спакује“ се у термос и онда се досипа. Тако се, додуше, сада пије и лети; то је ваљда не професионална, већ „географска деформација“.

Сезона снега и леда траје (мање-више) од новембра до априла. При врху Ботничког залива преко Балтичког мора зими може да се вози ауто, лед је дебео 30-40 центиметара. Скутери су, ипак, практичнији. Снег је сув, лак и растресит.

Пролеће се препознаје по више светлости, сунца, дужем дану... Тада је снег влажнији и тежи. Лето пролети. Зелењење, пупљење, цветање, прецветавање... траје много краће него другде. И много је интензивније.

Мада људи често имају илузију да могу да савладају природу, ипак је на крају природа та која намеће свој ритам. У том ритму живи Норботен.