Улога берлинског ватромета у распиривању мигрантског питања у Немачкој: Крах политике Ангеле Меркел

Немачка је убедљиво најпрљавија 1. јануара. Прво јутро у свакој новој години улице Берлина и свих већих и мањих немачких градова дочекују под неописивом количином смећа, пре свега од картонских и пластичних паковања и патрона пиротехничких средстава. „Мали ватромети“, ракете, петарде и остала пиротехника испаљена у приватној режији постали су минулих деценија традиционалан начин „доброг склизнућа“ Немаца у нову годину. Штавише, новогодишња пиротехника је, како тврде десно оријентисани политичари, део немачке културе. Али, протеклих неколико година ватромети су постали и – „мигрантско питање“.

И то се најбоље видело минулих дана, када је у Немачкој дебата о забрани новогодишњих ватромета прерасла више у жучну расправу о странцима и мигрантској политици него у борбу аргументима о еколошким последицама пиротехнике. И тај немачки ватромет подела на „органске Немце“ и странце поприлично се пресликао у дебате широм западноевропских земаља, у којима десница, а нарочито она тврђа и радикалнија, успешно користи мигранте као „жртвене јарце“ на основу којих добија подршку грађана незадовољних актуелним временима економске кризе и социјално-финансијске несигурности.

Десничарски портали у Немачкој, Италији, Великој Британији или Аустрији као да се утркују у доказивању како наводно на главним градским трговима у Берлину или Милану новогодишњу ноћ проводе готово искључиво људи арапског порекла, или уопштено странци, тврдећи да је женама практично онемогућено да ту присуствују јер нису безбедне. Када се на то дода заоштравање става европске умерене деснице према мигрантима, као и промена политике азила на нивоу целе Европске уније, евидентно је да је мигрантска политика Ангеле Меркел доживела апсолутни крах.

С друге стране, политика Виктора Орбана према миграцијама, нарочито илегалним, за коју се пре осам година тврдило да је нехумана, расистичка и да крши хуманитарно право, сада је постала генерално прихватљив приступ у целој Европи. Штавише, истицање проблема исламске вероисповести миграната је постало општеприхваћено и међу странкама умерене деснице, које у својим предизборним програмима једино муслиманским мигрантима постављају услове под којима могу да остану у Европи.

Пиротехника, интеграција и забране

Немци никад нису штедели за новогодишње ватромете, купујући годишње пиротехнику вредну више од 130 милиона евра. Након паузе у току пандемије вируса корона, када је за дочек 2021. и 2022. године у Немачкој била забрањена продаја пиротехнике, за дочек 2023. се винула у небо па је продато пиротехнике у вредности чак 180 милиона евра. Поврх тога, у промету је био и поприличан број илегалних експлозивних направа, нарочито у Берлину, где стижу из оближње Пољске.

Међутим, тај дочек у неколико немачких градова су обележили и дотад неуобичајени напади на полицајце и ватрогасце тако што су, како је тада саопштено, „намамљивани у заседе“ а онда су на њих бацана пиротехничка средства, флаше и камење. Поједини полицајци су изјављивали да су имали утисак да нападачи „стварно хоће да нас тешко повреде или чак убију“.

Будући да је од 145 ухапшених у Берлину било две трећине држављана 18 различитих земаља, доминантно Авганистанаца и Сиријаца, то је распирило дебату о интеграцији странаца у немачко друштво. Штавише, јавност се одмах присетила дочека нове 2016. године у Келну, када су стотине миграната сексуално напаствовали или узнемиравали жене на платоу пред Келнском катедралом, што се недељама медијски и политички прикривало.

Све то је додатно распалило расправу, која се кретала од распиривања ксенофобије и расизма, преко препуцавања међу странкама, до оцена да напади нису етнички мотивисани већ да су нападачи били „безнадежни отпадници“ који глуме „гангстере“ и желе да нападима на полицију утврде свој имиџ на улици.

Епилог свих тих расправа су – забране. Конкретно, од минулог дочека ватромети и пиротехника нису у потпуности забрањени, али су многи градови и општине ограничили њихово коришћење, доминантно у централним пешачким зонама, у непосредној близини болница, домова за децу и старе, као и цркава.

Будући да је дочек нове 2024. године широм Немачке био још бучнији по питању пиротехнике, а да су се десничарски настројени алтернативни медији својски потрудили да прикажу како на дочецима на немачким трговима „царују“ искључиво мушкарци мигрантског порекла, све се поново вратило на забране и мигрантско питање.

Штавише, позив политичара из редова Зелених да се уведе општа забрана ватромета и пиротехнике можда најсликовитије описује актуелно апсурдно стање у немачкој унутрашњој политици, где се уместо решавања конкретних проблема, попут лоше интеграције појединих група и све агресивнијих криминалних група у појединим градовима, уводе забране које погађају све становнике. Као када би због таласа напада ножевима власт одлучила да забрани продају и коришћење ножева.

У случају потпуне забране пиротехнике, просечан житељ, на пример, Берлина био би двострука жртва. С једне стране би био и даље жртва нарастајућег таласа криминала у појединим деловима града, где афрички и арапски кланови безмало царују. А с друге стране, не би више могао да дочека Нову годину уз ватромет, што сматра својеврсним културолошким наслеђем.

Да ствар буде гора, оваква врста забрана, коју углавном гурају Зелени, доводи и до тога да крајња десница још успешније шири антиимигрантске и исламофобне ставове, јер се мигранти арапског порекла криве што Немци више не могу да испаљују ватромете. Додуше, немачким десничарима засметају ватромети када виде да их испаљују и мигранти арапског порекла. Тада ће врло лако оценити како су то „лоше васпитане муслиманске пошасти“, заборављајући да су само који сат раније на предлоге о забрани новогодишње пиротехнике тврдили да је то „наша култура“.

Популарност „постнационалне канцеларке“

Међутим, оштри десничарски и често исламофобни и ксенофобни ставови према мигрантима одавно нису политичка маргина у Немачкој. Штавише, већ на први поглед на недавни састанак о политици азила, који су имали канцелар, надлежни министри и премијери 16 немачких покрајина, може се видети да све странке политичког мејнстрима – социјалдемократе (СПД), Зелени, либерали (ФДП) и демохришћански блок (ЦДУ-ЦСУ) – немају ни изблиза онакав став какав је био општеприхваћен пре осам и по година, када је Ангела Меркел отворила врата Немачке за избеглице са Блиског истока и севера Африке.

Након што је 4. септембра 2015. отворила немачке границе за избеглице тада блокиране у Будимпешти, Немачка је у неколико месеци добила више од милион тражилаца азила док су Немци и даље веровали у поруку Меркелове: „Ми то можемо“. Штавише, Ангела Меркел је постала хероина либералног западног света, како политичког, тако и медијског. Не само што постаје глорификована као личност године либералних америчких и европских политичара и медија, попут магазина „Тајм” и дневног листа „Фајненшел тајмс”, већ је кују у звезде и левичарски политичари и аналитичари.

Иако је само шест месеци раније била „архинепријатељ“ Грка због начина решавања грчке дужничке кризе, она бива хваљена и од бившег грчког министра финансија Јаниса Варуфакиса, који је чак изјавио: „Да сам Немац, можда бих гласао за њу”.

„Она је урадила праву ствар и због тога јој се мора одати признање... Она је поступила онако како би свако у Европи требало да поступа: она није покушала да гурне проблем у руке других земаља већ га је сагледала као један европски проблем”, рекао је крајем 2015. за „Штерн” Варуфакис, додавши да га „као Европљанина, испуњава великим поносом то како је канцеларка Ангела Меркел реаговала”.

Глорификовање Меркелове долази до тога да је описују као „нову и неочекивану хероину” и  „нову мајку храброст Европе”, што њој и Немачкој напрасно на европској сцени ствара огроман политички капитал. Капитал који је Меркелова, како је оценио угледни немачки филозоф и социолог Јирген Хабермас, прокоцкала у току решавања грчке дужничке кризе тако што се тада Немачка „бесрамно разоткрила као шеф који дисциплинује Европу и по први пут отворено захтевала немачку хегемонију у Европи”.

Пре „отварања врата“ за избеглица, у немачким анализама је одјекивала Хабермасова оцена да је Меркелина влада „прокоцкала” све напоре претходних генерација да обнове послератну репутацију Немачке, те да су претходне владе показивале „већу политичку осетљивост и постнационални менталитет”.

Само неколико месеци касније, један од уредника минхенског „Зидојче цајтунга” је оценио да је канцеларка на конгресу сопствене ЦДУ инсистирањем да би затварање немачких граница угрозило стабилност на Балкану, Шенген и основне вредности ЕУ, заправо доказала да је она „сада практично један постнационални канцелар што јој представља један од проблема које има унутар ЦДУ”.

„Постнационална канцеларка“ је успела да остане на власти још шест година, а будући да није изгубила на изборима већ се сама повукла из политичке трке, то је утицало на многе да је и даље глорификују. Тако је те 2021. године уметник Вилхелм Кох у једном малом музеју у Баварској изложио 2,7 метара високу статуу Ангеле Меркел како јаше коња, коју је направио процесом тродимензионалног штампања бетона.

То је био само један од низа примера стварања својеврсне атмосфере „култа личности“ Меркелове приликом њеног одласка у политичку пензију.

Орбанова победа

Међутим, тај култ личности се у немачкој јавности истопио после само неколико месеци, када су руске трупе кренуле у инвазију на Украјину и када је добар део немачке политичке и друштвене елите за све потоње проблеме оптужио вишегодишњу политику канцеларке према Владимиру Путину. Распршивање бетонског култа личности догодио се, пак, пре неколико месеци, када се под сопственом тежином распала целокупна скулптура на којој је на коњу приказана Ангела Меркел у препознатљивом ставу када држи спојене прсте две руке.

Симболички, у пармпарчад се распарчала и њена постнационална мигрантска политика, а сасвим је очигледно да је победила политика Виктора Орбана који је 2015. године одбацивао, како је тврдио, Меркелин „морални империјализам” у европској избегличкој кризи.

„Не доводим у питање право Немачке да себи одреди моралне обавезе. Они могу да одлуче да ће примити сваку избеглицу или не... али то би требало да буде обавезно само за њу“, рекао је тада Орбан, истичући да Мађари не могу да размишљају на немачки начин.

Међутим, испоставиће се да ни Немци нису могли предуго да размишљају на тај „немачки начин“. Иако се трудила да не демантује глорификовања да је „избегличка мајка“, Меркелова је врло брзо кренула да постепено мења своју политику „отворених врата“ за избеглице. Тако је 2017. Берлин увелико организовао депортације Авганистанаца, а свима који су вољни добровољно да се врате нудио по најмање 1.200 евра.

Новинарска истраживања су открила да је Меркел још 12. септембра 2015. на телефонском састанку са најближим сарадницима и вођама странака у владајућој коалицији одлучила да затвори границе Немачке са Аустријом, али да на крају то није учињено у страху да би било незаконито, али и да у свет не би била послата слика како немачки војници и полицајци заустављају жене и децу.

Дакле, Меркелино понављање реченице „Ми то можемо” било је изнуђено, а потоње оправдавање одлуке и постепено затварање врата Немачке за тражиоце азила из многих земаља заправо политичка игра. Канцеларка, пак, себи није могла да допусти да призна да је хтела да затвори границе јер су са свих страна стизале похвале о њеној хуманости. Додуше, све већа забринутост Немаца због тога што су мигранти долазили већински у Немачку натерала ју је да постепено мења своју политику.

Већ 2020. на самиту Вишеградске четворке у Прагу се мађарски премијер хвалио да су они ти „који су најавили политику против миграције муслимана“. И заиста, став Мађарске према илегалним миграцијама формулисан између осталог и подизањем жице на граници према Србији и полицијском бруталношћу према нежељеним мигрантима, данас је постао генерално прихватљив приступ у целој Европи.

Нови европски пакт о миграцијама

Само пре осам и по година Орбанова политика оцењивана је као нехумана, расистичка те да крши хуманитарно право. Ко год се тада залагао да војска и полиција изађе на границе и брани ЕУ од избеглица квалификован је као фашиста, ксенофоб и расиста.

Минулих неколико година су, међутим, утихнуле такве критике, бар од водећих европских политичара. Па се тако ћутке прихватало када је грчка полиција бацала сузавац на оне који желе да пређу копном границу са Турском, а на мору враћала назад чамце пуне избеглица. Нема реакција ни када хрватска полиција нелегално враћа избеглице на територију Босне и Херцеговине.

То за медије и политичаре није „ксенофобија“ и „кршење људских права“, већ брига за безбедност ЕУ, која се углавном прећуткује. Додуше, то се не каже отворено, али недавна одлука лидера ЕУ указује да је циљ ипак стварање „Тврђаве Европе“ како би се спречиле неконтролисане миграције из Азије и Африке у Европу.

Пакт о миграцијама и азилу, који су на децембарском самиту усвојили лидери ЕУ, према оцени истих оних леволибералних политичара који су глорификовали канцеларку Меркел, је „црни дан за ЕУ“ и означава „смрт индивидуалног права на азил у Европи“.

С друге стране, немачки демохришћани попут Манфреда Вебера га славе као „угаони камен ка поновном успостављању контроле над спољним границама ЕУ“, те да ће „са овом реформом смањити миграциони притисак на Европу са бољом контролом ирегуларних долазака и више солидарности са земљама као што су Грчка, Италија и Шпанија“.

Протеривање странаца

И док стручњаци за миграције указују и да европски пакт заправо не решава суштински проблем нерегулисаних миграција и азила, оно што је очигледно јесте да је реторика потпуно промењена. Променила се толико да безмало нико више не реагује превише на Орбанове тврдње да мигранти, који су муслимани, угрожавају хришћански идентитет Европе, те да он брани хришћанство у Европи. Колика је промена, то се можда у Немачкој најбоље и види.

Пре само неколико година није могло ни да се замисли да ће на насловници угледног политичког магазина „Шпигел“ осванути један социјалдемократски канцелар – конкретно Олаф Шолц – са насловом „Морамо напокон да депортујемо (људе) навелико“. Објашњавајући своју „нову чвршћу избегличку политику“, канцелар је покушао да увери новинаре да им је погрешна импресија да се све то ради због успеха АфД-а на покрајинским изборима у Баварској и Хесену.

И лидер њему опозиционе ЦДУ, Фридрих Мерц, тврди да промене у програму ове некад Меркелине странке немају везе са јачањем десничарско-популистичке АфД, чији делови се могу оценити и као радикално десничарски. Напротив, Мерц тврди да су његов главни противник Зелени, али измене страначког програма многима су заличиле на копирање програма АфД-а по питању миграната и ислама.

У предлогу измене партијског програма, који би требало да буде изгласан на конгресу ЦДУ средином године, истиче се да „муслимани који деле наше вредности спадају у Немачку“, да „сви који желе овде да живе морају без оклевања да признају нашу културу“, при чему се потом као одлике немачке културе наводе поштовање достојанства сваког човека, основна права човека и људска права, правна држава, као и право Израела на постојање.

„Само онај ко признаје нашу водећу културу може да се интегрише и постане немачки држављанин“, закључује се у том делу новог програма ЦДУ, што представља директно сахрањивање некадашње изјаве Ангеле Меркел да су „муслимани и ислам такође део Немачке“.

Оваквим заокретом ЦДУ очигледна је Орбанова победа, али и брисање политике Ангеле Меркел која је ЦДУ повукла са деснице ка центру. Међутим, то што је Орбан победио а политика Ангеле Меркел доживела крах, не значи да ће ускоро нестати десничарски екстремизам или европски проблеми са миграцијама. Напротив, десничарским екстремистима све ово што се догађа само даје ветар у леђа.

А то се већ види у открићу организације истраживачких новинара „Коректив“ да су поједини политичари АфД-а, ЦДУ, поједини немачки и аустријски екстремни десничари као и богати предузетници 25. новембра прошле године одржали тајни састанак на којем су, како наводе њихови извори и откривена преписка, правили план о протеривању из Немачке милиона људи страног порекла, па чак и оних који имају немачки пасош. Својеврсни мастер-план на мети је имао три групе: тражиоце азила, странце с правом боравка и „неасимилиоване немачке држављане“.

Да неминовно историјско поређење буде још горе, тајни састанак се одржао у вили на само шест километара од чувене виле на језеру Ван код Потсдама где је Хитлер са својим генералима разрађивао план о „коначном решењу јеврејског питања“.

Немачка, чини се, има много већи проблем него што је новогодишњи ватромет.