Спасавање израелског државног непријатеља број један: Да ли је кључ за мир у Појасу Газе судбина вође Хамаса Јахје Синвара?

Велика челична врата затворила су се иза белог комбија у који је неколико секунди раније ушао у труп грчког брода „Одисеј Елитис“ у бејрутској луци. Тек када су се врата потпуно склопила, из возила је изашао лидер свих Палестинаца – Јасер Арафат, који је тог августа 1982. године из обруча у либанској престоници утекао у Тунис, после сложеног договора који су са Израелцима испословали Американци.

Више од четири деценије касније, чини се да Американци и Израелци сличан план спремају и за Јахју Синвара кога су власти у Тел Авиву после упада Хамаса 7. октобра прогласиле државним непријатељем број један и зарад његовог хватања формирали посебну јединицу, састављену од припадника тајних служби Мосад и Шин Бет.

Израелске власти су Синвара, средином октобра прошле године, описале речима „мртав човек хода“, алудирајући на фразу којом у Америци осуђенике на смртну казну прате до губилишта.

У међувремену је Синвар, који се од почетка рата наводно скривао у тунелима на северу Газе, затим у Кан Јунису и сада у Рафи, постао главна препрека успостављању трајнијег мира у Појасу Газе, па су у немогућности да га заробе или убију, Израелци и Американци реактивирали план за Арафата из 1982. године и лидеру војног крила Хамаса одшкринули врата да једноставно нестане из Газе.

Одређена је и цена његовог одласка – ослобађање преосталих талаца, које су припадници Хамаса отели током упада у Израел почетком октобра. Број преживелих Израелаца у рукама палестинске милиције, међутим, није познат, јер су власти у Тел Авиву почетком седмице оцениле да је бар петина од око 130 заточеника у међувремену страдала.

Ко је Јахја Синвар

Јахја Синвар је један од оснивача Хамаса, а због отмице и убиства двојице израелских војника и убиства дванаест Палестинаца који су били оптужени да сарађују са Израелом осуђен је на четири доживотне робије. После 23 године у затвору, са још 1.027 палестинских затвореника  2011. је размењен за израелског војника Гилада Шалита, кога је Хамас држао у заточеништву пет година. Први шеф Шин Бета који је тражио његову ликвидацију био је Надав Аргаман, у чијим се извештајима наводило да Хамас „расте у монструма“, који представља стратешки проблем за Израел.

Синвар је, према проценама Шин Бета, после ослобађања из затвора у Израелу брзо преузео контролу над Појасом Газе, ујединио војно и политичко крило организације, те повео Хамас у низ обрачуна са израелском војском.

Права легенда је постао пошто је позирао седећи у фотељи поред рушевина куће коју су му, нешто раније, срушили Израелци. Шин Бет је, тада, проценио да ће следећа акција Хамаса бити знатно крвавија. Прошле седмице израелски специјалци су у његовој кући пронашли безмало пет милиона долара готовине, тврдећи да тај новац истовремено представља доказ о његовој корумпираности и умешаности Ирана, одакле су паре, наводно, потекле.

Од почека рата у Појасу Газе, Синвар представља тврдо крило побуњених Палестинаца које је у неколико наврата дошло у озбиљан раскорак са политичким делом Хамаса, па се претпоставља да његов одлазак једнако нестрпљиво очекују и Израел, али и остатак ове палестинске организације.

Обриси оваквог исхода почели су да се назиру после прошлонедељног сусрета катарског министра спољних послова са шефовима шпијуна из САД, Израела и Египта, који је одржан у Паризу са надом да би овакав приступ могао довести до истовременог ослобађања талаца и успостављања каквог чвршћег примирја.

Део спора Синвара и остатка Хамаса представља дужина примирја, при чему се Исмаил Ханије и вођство ове организације из егзила залажу за трајнија решења палестинског питања и додатне израелске уступке. Ханије је за овакав приступ добио подршку шефа Исламског џихада Зијада Нахалеха, па би крајњи исход преговора укључивао ослобађање талаца, повлачење израелских снага, ослобађање Палестинаца из затвора у Израелу и план за обнову Појаса Газе.

Пут Јасера Арафата

Често је незахвално повлачити историјске паралеле, али вреди подсетити се какав је био пут Јасера Арафата после напуштања Либана.

Безмало два сата непрестане паљбе из калашњикова пратило је августа 1982. године његов одлазак из Бејрута. Испаљене су и десетине пројектила из ручних бацача, које су експлодирале по скоро потпуно уништеној луци док је грчки брод, назван по грчком песнику Одисеју Елитису, у пратњи француских фрегата полако испловљавао ка, у том тренутку, непознатом одредишту.

Тог дана из луке је испловило пет бродова у којима је из Либана евакуисано укупно око 4.000 припадника Палестинске ослободилачке организације који су преко Грчке доспели до Туниса, где су провели наредних дванаест година.

Арафатов одлазак из Либана био је производ сплета околности, пошто се његов ПЛО, под притиском надолазећих израелских снага, напросто распао, па се и сам лидер организације нашао усред шестонедељне опсаде Израелаца и дојучерашњих сабораца који су у међувремену прешли на страну Сиријаца који су у Либану били једна од зараћених страна.

Последњи чин операције је Сирији отворио пут да седам година касније успостави доминацију у Либану уз присуство великог броја сиријских војника у тој земљи. Таква ситуација потрајала је све до 2005. године, када је Башар ел Асад повукао војску из Либана после атентата у коме је погинуо Рафик Харири, бивши премијер Либана, и потоње „револуције кедрова“ у којој је главни захтев био одлазак Сиријаца.  

Јасер Арафат је, из егзила, променио приступ начину на који треба решавати палестинско питање, па је своје саборце наговорио да из ровова пређу за преговарачки сто, прихватајући право на постојање Израела. У Газу се вратио 1994. године, промовишући палестинску самоуправу, што је на концу резултирало споразумом из Осла који је њему и израелском премијеру Јицаку Рабину донео Нобелову награду за мир.

Растом популарности Хамаса постепено је падао његов политички утицај, а под крајње нејасним околностима умро је крајем 2004. године, пошто је комплекс у Рамали, на Западној обали, у којем је провео последње дане, пуне две године био под опсадом израелске војске.

Осам година после његове смрти, швајцарски стручњаци који су испитивали Арафатову одећу саопштили су да су пронашли „изненађујуће високе нивоa полонијума 210“, иако симптоми описани у здравственом досијеу палестинског председника нису одговарали радиоактивном агенсу.

Арафат је умро у војној болници у Паризу у коју је пребачен из Рамале, 11. новембра 2004. године. Француски доктори, који су покушавали да му помогну, нису могли да установе главни узрок његове смрти. Француски званичници су, позивајући се на законе о приватности, одбијали да обелодане детаље о природи његове болести.

Израел је порекао умешаност у Арафатову смрт, а тадашњи шеф израелске безбедносне службе Ави Дихтер рекао је за израелски војни радио 2012. године да све зависи од Палестинаца. „Тело је у њиховим рукама. Сви кључеви су у њиховим рукама“, изјавио је Дихтер.

Операција „Дрвена нога“

Припадници Палестинске ослободилачке организације који су побегли у Тунис нашли су се на мети спектакуларне акције израелске авијације 1. октобра 1985. године, назване „Дрвена нога“ или „Мивца Регел Етз“ на хебрејском. Израелски борбени авиони су бомбама засули комплекс ПЛО-а у Хамам ел Шату, недељу дана пошто је једна од фракција те палестинске организације убила на Кипру троје Израелаца који су једрили око тог острва.

Укупно осам летелица Ф-15, наоружаних ласерски вођеним бомбама, је у акцији која је трајала укупно шест минута уништила цео комплекс у којем су се налазили припадници ПЛО-а у Тунису. Убијено је између 60 и 100 Палестинаца, док је најмање 70 рањено. Израелске авионе, током акције, нису откриле противваздушне одбране Сирије и Туниса, а напад је изазвао оштре реакције широм света и представљао један од ретких случајева у којем је Савет безбедности УН-a једногласно осудио акцију Тел Авива.

Уз препад на аеродром Ентебе у Уганди јула 1976, у којем су израелски специјалци ослободили таоце које су држала петорица палестинских милитаната и припадници радикалне немачке организације Револуционарна ћелија Волфред Босе и Бригите Кулман, напад у Тунису сматра се најсмелијом акцијом Израела ван Блиског истока. Иначе, једина израелска жртва током акције у Уганди био је Јони Нетанјаху, брат садашњег премијера Израела Бенјамина Нетанјахуа.

Операција „Божји гнев“

Уколико израелски план решавања кризе у Појасу Газе и евакуација шефа војног крила Хамаса пропадну, Тел Авиву остаје могућност да, као и после терористичког напада током Олимпијских игара у Минхену 1972. године, организују лов на Јахју Синвара.

Након што је палестински „Црни септембар“ убио 11 израелских спортиста у Минхену, тадашња израелска премијерка Голда Меир одобрила је лов на терористе, а посебан комитет, уз помоћ сарадника из редова Палестинске ослободилачке организације, саставио је списак од тридесетак мета, које су потом лоцирали оперативци Мосада.

Први је, у октобру 1972. године у Риму, убијен Ваел Зватер, представник ПЛО-а у Италији, али је његова смрт изазвала низ контроверзи јер се, како се касније испоставило, противио тероризму као средству за постизање палестинских циљева.

Редом су, затим, ликвидирани представници ПЛО-а и Фатаха у Француској и на Кипру, након чега је уследила серија убистава у Либану у којима је страдао неодређен број (између 20 и 100) припадника палестинских организација.

У серији акција Мосада, у Норвешкој је убијен Мароканац који је грешком идентификован као Али Хасан Саламех, наводни идејни вођа напада на израелске спортисте. Норвешке власти су ухапсиле израелске агенте, али су их после суђења вратиле у Израел.

Прави Саламех је, после четири неуспешна покушаја, убијен у Бејруту пошто су агенти Мосада у ваздух дигли његов комби. У експлозији су погинула и четири његова телохранитеља и двоје пролазника. Неколико година касније, међутим, испоставило се да Саламех није имао претерано много везе са масакром у Минхену.

Израелске власти су се, после серије акција против припадника палестинских организација, нашле на мети оштрих критика јер су, како се касније испоставило, убиле свега једног од организатора масакра – Атефа Бсеиса, који је ликвидиран у Паризу тек 1992. године.

Главни организатори и њихови телохранитељи су се разбежали по земљама Варшавског пакта и арапским државама и остали ван домашаја Мосадових акција. Критичари у Израелу су операцију тајних служби назвали „стратешким промашајем“.