Европски биланс двогодишњег рата у Украјини: Камо даље, рођаче?

Крстарећи од кабинета до кабинета немачких министара у покушају да одобровољи немачку владу да пошаље Кијеву војну помоћ, пре тачно две године тадашњи украјински амбасадор у Берлину Андриј Мељник нашао се у канцеларији министра финансија Кристијана Линднера. У тренутку када су руски тенкови ушли на север и исток Украјине а бомбе почеле да падају на Кијев, шеф немачких либерала је „уз учтиви осмех“ поручио амбасадору да нема сврхе слати оружје јер је пораз Украјинаца одавно запечаћен.

„Преостало вам је још само неколико сати“, рекао је тада Линднер, како је касније тврдио Мељник, додајући да му је то био најгори разговор у животу, после којег су му потекли сузе низ лице.

Међутим, чињеница да Кијев није пао за „само неколико сати“ натерала је Европску унију, па чак и Немце, на велики преокрет у спољној, безбедносној и енергетској политици према Русији. Већи него што је ико од европских политичких актера, нарочито у Немачкој, уопште био на то спреман. Од увођења бројних пакета санкција Русији којим су добрим делом одсечене међусобне привредне, али и политичке везе, преко наоружавања Украјине и уласка Финске, а ускоро и Шведске у НАТО, до очигледних припрема за могућност да се за неколико година рат прошири и на тло ЕУ.

Предратна атмосфера

Иако је овај заокрет курса јасно учвршћен и тешко да ће ускоро бити срушен нови „берлински зид“ подигнут између ЕУ и Русије, две године од почетка руске свеобухватне инвазије на Украјину приметан је и европско-амерички замор овим ратом, али и постепена промена реторике. Не само да више нема иницијалне приче томе да би рат могао да траје „само неколико недеља“, те да ће „Русија бити сломљена под теретом западних санкција“, постепено се мења и фраза да ће ЕУ и НАТО „дати сву подршку Украјини колико год је то потребно“.

С друге стране, дешавања на украјинском фронту сишла су са ударних стубаца европске штампе, али иступи политичара, вежбе енергетског сектора и цивилне заштите, па чак и локалне припреме образовних установа за „ванредне околности“, као да постепено уливају грађанима осећај својеврсне предратне атмосфере ниског интензитета.

Таквој атмосфери допринело је и то што је пре месец дана немачки министар одбране Борис Писторијус рекао да „морамо да узмемо у обзир да би Владимир Путин једног дана могао да нападне неку НАТО земљу“, додајући да иако руски напад „за сада“ није вероватан, „наши стручњаци очекују да би то могло да буде могуће у периоду од пет до осам година“. Осим тога, он је претходно истакао да је „била грешка што је укинут обавезни војни рок“, отварајући могућност да се та обавеза поново уведе.

Безмало истовремено је стигло упозорење од естонске премијерке Каје Калас, познате по жестоким критикама на рачун Кремља, која је изнела процену је да би Русија могла да нападне НАТО за три године, те да Европа поприлично касни са сопственим наоружавањем да би то сречила. Слична процена је стигла и из Пољске. Након тога је и шеф немачке спољнообавештајне службе БНД Бруно Кал у изјави за магазин „Фокус“ рекао да верује да се Путин не би устручавао од напада на НАТО.

„Ако Украјина буде принуђена да се преда, то не би зауставило руску глад за моћи“, рекао је Кал, додајући да се сада може само спекулисати да ли би се Путин концентрисао на балтичке земље или, „као пробни балон“, на остале бивше совјетске републике.

Ово уливање страха Европљанима и ван земаља које се граниче са Русијом, стигло је пре неколико и дана од шефица Бундстаговог одбора за безбедност Мари-Агнес Штрак-Цимерман, која је рекла да би „било фатално рећи да Путин неће напасти Немачку“, те да је на Немачкој да обезбеди да се он „не усуди на тако нешто“.

Уз овакве изјаве, својеврсну предратну атмосферу граде и све учесталије вежбе компанија и институција у Немачкој, Аустрији и широм ЕУ за случај потпуног нестанка струје и интернета у дужем временском периоду.

Родитељима школске деце у неким деловима Немачке ову врсту застрашујуће атмосфере само је продубило када су од школа добили формуларе у којима су морали да попуне одобрења ко може да покупи њихову децу из школе у случају да дође до потпуног нестанка струје, интернета, телефонских веза и саобраћаја. Штавише, као део овог школског „кризног менаџмента“, родитељи су давали и сагласност да надлежни у школи у случају „ванредних околности“ смеју деци да дају „двопек и пиринчане плочице припремљене за хитне околности“.

Због свега тога не чуди да је у једном од последњих истраживања јавног мњења чак 58 одсто Немаца рекло да сматра да је могућ руски напад на државу чланицу НАТО-а.

Немачка цена рата

Истовремено, друга годишњица рата у Украјини довела је и до пресабирања колико је он  коштао европску привреду. Економисти најјаче европске економије су већ изашли са проценом да је само немачку привреду протекле две године рата коштало око 240 милијарди евра, те да је губитак од 100 милијарди у 2022. години остварен пре свега због драстично повећаних цена енергената, што је условило пад немачког бруто друштвеног производа за чак 2,5 одсто.

У односу на те суме, делује као ситан новац то што је Немачка Украјини прошле године послала војну помоћ вредну 5,66 милијарди евра, а за ову годину планира помоћ у износу од 7 милијарди.

Оно што Немачкој ствара највећи проблем јесте чињеница да је рат у Украјини добрим делом порушио модел немачког економског успеха, базираног на јефтиним руским енергентима, америчком нуклеарном штиту и глобализованом свету у којем је Кина важно тржиште и локација јефтине производње.

Досад усаглашених тринаест пакета европских санкција Русији за последицу је имало и високу цену које су европске компаније платиле због губитка руског тржишта, али и јефтинијег руског гаса и нафте.

Додуше, далеко од тога да нема покушаја да се ове препреке избегну. То се види по томе што су земље Централне Азије напрасно постале дестинација појачаног извоза европских компанија, што указује да се преко ових земаља заправо заобилазе европске санкције против Русије.

Тако је, примера ради, немачки извоз у Киргистан скочио са неколико милиона евра на више од 70 милиона евра месечно, пре свега због чак 55 пута повећаног извоза моторних возила и делова за аутомобиле. И месечни немачки извоз у Грузију је напрасно порастао за 340 одсто, у Јерменију за 450, а у Казахстан за 720 одсто. У овом очигледном проналажењу заобилазних врата до руског тржишта нарочито је значајан Казахстан, јер је вредност месечног немачког извоза у ову земљу у појединим месецима прошле године прелазила и износ од 350 милиона евра.

А да ова „задња врата“ не користе само Немци, сведочи и чињеница да су, на пример, у Киргистан значајно повећале извоз и компаније из Пољске, Литваније, Естоније, Летоније и Италије.

Индикативно је и да је индијски извоз дизела, бензина и осталих горива у Немачку напрасно порастао за чак 1.127 одсто, и то са 37 милиона у периоду јануар-јул 2022. на 451 милион у истом периоду 2023. године. И док се европске компаније, али и државе-посредници правдају да не могу да контролишу овакав реекспорт робе, очигледно је да је заобилажење санкција постало уносан бизнис.

Стара и Нова Европа

Руска инвазија је протекле две године успела и да поприлично уједини Европљане по питању помоћи Украјини, па је у последњој тури преговора чак и мађарски премијер Виктор Орбан пристао да се Кијеву пружи финансијска помоћ од 50 милијарди евра. Обећања о војној помоћи се нижу протеклих месеци, премда не изостаје већ традиционални притисак на званични Берлин да он шаље више и снажније.

Па је тако сада актуелан притисак да Берлин пристане да Кијеву пошаље ракете дугог домета „Таурус“, што канцелар Олаф Шолц засад одбија, баш као што је пре нешто више од годину дана одбијао да пошаље тенкове „Леопард 2“, све док и Американци нису прихватили да пошаљу своје „Абрамсе“. Додуше, канцелар напрасно настоји да са себе скине имиџ колебљивог лидера, због којег је чак смишљен израз „шолцовање“, којим је описивано када неко нешто наглас најављује и обећава, али до реализације обећаног не долази .

Тако Шолц са Зеленским склапа немачко-украјински безбедносни споразум, потом са лидерима Данске, Чешке, Естоније и Холандије у „Фајненшел тајмсу“ објављује отворено писмо у којем позива на „колективни напор да се Украјина наоружа на дуге стазе“, да би на крају јавно истицао да се Украјини оружје испоручује „сувише мало и сувише споро“ .

И док Шолц ради на томе да буде схваћен као одлучан канцелар у ратним околностима, радујући се кад год неко каже да Немачка финансијски и војно даје Украјини највише од свих европских земаља, иза затворених врата увелико се разматрају и опције које нису максималистичке.

Конкретно, пало је у воду прошлогодишње на сва звона истицано уверење да ће украјинска контраофанзива потиснути руску војску са југа и истока земље. То је довело до тога да су у јавним иступима већине европских лидера постепено нестале реченице да „Украјина мора да победи“, а да за Украјину победа значи враћање контроле „над целокупном територијом земље, укључујући и Крим“.

Западноевропске дипломате напрасно су почеле да причају о могућим преговорима, на ужас својих колега са истока ЕУ. Идеју о Минском споразуму 3 у медије је пласирао некадашњи спољнополитички саветник Ангеле Меркел а сада први човек Минхенске безбедносне конференције, Кристоф Хојзген. Он је протекле две године био изричит да Украјина мора да победи, али сада истиче да „овоме мора доћи крај“ те да „Путин мора да прихвати преговоре са актуелном владом Украјине“.

Док Хојзген истиче да ће „на крају из тога произаћи нешто као Мински споразум“, те да неко мора да „доведе Зеленског на преговоре“, критичари га оптужују да заправо предлаже споразум који не би „замрзао“ сукоб већ би одобрио Путинова освајања у Украјини.

Недавна Минхенска безбедносна конференција је показала да се по питању односа према Русији поново обнавља некадашња Рамсфелдова подела на „стару“ и „нову Европу“. „Стара“ се плаши ескалације и тога да Украјина неће моћи не само да поврати територију, већ и да задржи садашњу пат-позицију на фронту. Стога су „старој Европи“ прихватљиви преговори, будући да и Вашингтон дели сличну забринутост и сигнализира спремност на преговоре са Москвом. „Нову Европу“, пак, у коју се убрајају посткомунистичке земље источне Европе, то плаши јер сматра да ће она – пре свега балтичке земље и Пољска – бити следеће Путинове мете након „замрзавања“ подељене Украјине.

Победа без 18 одсто територије

Иако ова стара-нова подела није толико очигледна у медијским извештајима, оно што је очигледно јесте да су и „стара“ и „нова Европа“ загледане у то у ком смеру ће кренути САД. А управо преко Атлантика је дошло до тихе промене стратегије према Украјини, а да се могући стари-нови председник Доналд Трамп није ни приближио поново Белој кући.

То се видело када је средином децембра Зеленски био у Вашингтону. На заједничкој конференцији за медије амерички председник Џозеф Бајден рекао је да ће САД подржавати Украјину „колико год дуго може“, што је представљало значајну промену у односу на претходних 18 месеци понављано обећање о помоћи „колико год дуго је то потребно“.

Слична промена курса била је тада већ примећена и иступима сталне представнице САД при НАТО-у, као и у анализама и коментарима најугледније америчке штампе. Па је тако „Вашингтон пост“ открио да амерички ратни планови за Украјину више не предвиђају поновно преузимање контроле над изгубљеном територијом, већ да је нагласак на помоћи Украјини да се одбрани од нових руских напредовања, уз дугорочни циљ ојачавања њених борбених снага.

Ипак, посебан ниво цинизма ове промене америчке стратегије видео се у коментару једног од уредника „Њујорк тајмса“ који је истакао да „Украјини није потребна сва њена територија како би победила Путина“, и да Кијев „не би требало да пропусти шансу да прекине крвопролиће“. Русија тренутно држи под контролом 18 одсто украјинске територије, али њујоршки дневник истиче да „повратак територија није једина мера победе у рату“, те да је за Украјину „права победа да се из пакла рата подигне као јака, независна, просперитетна и безбедна држава, чврсто усађена на Западу“.

Због оваквих коментара бројне европске дипломате на конференцији у Минхену настојале су да дознају да ли америчка политичко-безбедносна елита заиста рачуна на „де факто поделу Украјине“, као што је то прогнозао први човек консултантске куће „Јурејжа груп“ Ијан Бремер.

Бремерове процене да ће Украјина већ 2025. године бити принуђена на уступање још територија или на још горе услове за примирје, одбацују се у добром делу Европе, којој је и даље фокус на наоружавању како Украјине, тако и сопствених снага.

Европске атомске бомбе

При томе, међу европским политичарима све јасније сазрева закључак да је Европа на историјској прекретници јер по питању безбедности више неће моћи да се ослони на Америку.

„Било да Трамп буде изабран или не, већина Американаца у будућности неће више бити вољна да финансира европску безбедност. Ми сада морамо да почнемо да преузимамо одговорност за сопствену безбедост“, истиче Норберт Ретген, утицајни посланик опозиционих немачких демохришћана.

А управо је Трамп минулих дана разбудио Европљане уверене да су заштићени америчким нуклеарним кишобраном, јавно рекавши да Америка под његовим вођством не би бранила од руског напада оне чланице НАТО-а које „не плате“ своје обавезе у оквиру НАТО-а.

„Не, не би вас штитио. Заправо, охрабрио бих их (Русе) да чине шта год дођавола желе“, рекао је Трамп одушевљеним присталицама изазвавши праву пометњу међу европским земљама. Никад у америчкој историји један актуелни или бивши председник није позвао неку земљу да нападне америчке савезнике.

И британски генерал и некадашњи заменик врховног команданта НАТО-а, Ричард Ширеф, истакао је да би Европа требало да „разбије стакло на аларму за пожар“ и да се припреми за „борбу без америчке подршке“.

Био је то поприличан шок за Европљане који су деценијама развијали своју зависност од атлантизма, а пре свега од америчког нуклеарног кишобрана. За то су поприлично одговорне како земље „нове Европе“, тако и Немачка, јер су зазирале од француских предлога о успостављању европске „стратешке аутономије“. Напросто, нико није могао да замисли да ЕУ има одвојену безбедносну стратегију и војну силу од НАТО-а, то јест Америке.

У новим околностима, међу немачким политичарима се напрасно покренула и дебата да ли је Немачкој, односно Европској унији, потребно нуклеарно наоружање. Повод за дебату био је интервју који је берлинском „Тагесшпигелу“ дала Катарина Барли, прва на листи Шолцових социјалдемократа на предстојећим европским изборима. На питање да ли је Европској унији потребна атомска бомба, она је рекла да би „и то могло да буде тема на путу ка европској војсци“.

Промптно се шеф немачких либерала Линднер у ауторском тексту за „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ заложио да стратешко нуклеарно наоружање Француске и Велике Британије постане „елемент европске безбедности под окриљем НАТО-а“, додајући да је само питање под којим политичким и финансијским условима би Париз и Лондон били спремни да своје стратешке нуклеарне главе одрже или прошире зарад колективне безбедности.

Ратне обвезнице

И док немачки политичари протеклих дана расправљају какву би улогу Немачка могла да има у неком новом европском систему нуклеарног одвраћања, источне чланице ЕУ увелико лобирају за нешто што би могло да се назове „европске ратне обвезнице“. Наиме, естонска премијерка Каја Калас је покренула идеју о емитовању европских обвезница за одбрану, којима би се финансирала „дугорочна безбедност ЕУ, док сада настављамо војну подршку Украјини“.

Каласова је очигледно добро осетила спремност старих чланица ЕУ, попут Француске и Немачке, да прихвате заједничко задуживање како би се упумпале милијарде у европску одбрамбену индустрију, тако да је овој идеји већ стигла подршка од француског председника Емануела Макрона. Штавише, на Минхенској безбедносној конференцији Каја Калас је своју идеју конкретизовала предлогом да се овим заједничким обвезницама прикупи 100 милијарди евра за фонд за модернизацију европских војски.

И док због оваквог ангажовања Каласову већ препоручују за Столтенберговог наследника на челу НАТО-а, из европских дипломатских кругова се чује да ће за било какав конкретан план морати још поприлично да се преговара. Јер, већ сада се зна да Француска инсистира да се купује „искључиво европско“ наоружање, а не неких других земаља, док ће Грчка и Кипар тражити да се турска војна индустрија искључи са листе добављача.

Осим тога, чују се захтеви и да Европска комисија убудуће има и комесара за одбрану, а заговорници украјинске победе над Путином за то место већ кандидују шефа литванске дипломатије Габријелиса Ландсбергиса.

И генерални секретар НАТО алијансе и комесар за одбрану ЕУ са Балтика? Било би то први пут у европској историји. Додуше, Европа већ живи „историјска времена“.