Битка за несигурне америчке гласове: Кључеви Беле куће у градовима и предграђима Пенсилваније štampaj

Пре тридесетак година стајао сам са неколико пријатеља на врху брда чије се падине, не претерано нежно, спуштају у реку Алигејни. На једној страни видели су се обриси небодера града Питсбурга и иза њих долина у којој настаје река Охајо.

У даљини су се назирали димњаци високих пећи с чијим гашењем је 100.000 људи остало без посла. У некадашњем „Граду челика“ сваки четврти становник био је незапослен и велика већина се спремала да оде негде другде. Било где. Питали смо се зашто се у овом граду ништа не дешава и хоће ли држава у којој је овај град икада икоме поново постати важна.

Велики преокрет Џорџа Буша старијег

Пуно година касније и после силних промена које су Пенсилванију учиниле готово непрепознатљивом у односу на пре неколико деценија, ова америчка савезна држава коначно је постала важна. Исход предстојећих председничких избора могао би бити одлучен управо ту негде око места где се реке Алигејни и Мононгахела спајају у моћни Охајо.

Раније је Пенсилванија била земља демократа који тек понекад гласају за републиканце. Тако је Џорџ Буш Старији 1988. године за длаку победио демократског противкандидата Мајкла Дукакиса, иако се до дана гласања чинило да тадашњи гувернер Масачусетса може да рачуна на сигурну победу у овој држави. Путеви који су водили ка бирачким местима били су преплављени активистима демократа који су последње колебљивце наговарали да гласају за злосрећног Грка, који је пар месеци раније имао огромну, многи су мислили недостижну предност у односу на Буша.

Дукакис је, међутим, уништио шансе за победу када је одлучио да се представи као ратник и да испроба нови „Абрамс“. На главу је ставио превелику кацигу и тенком се одвезао у политичку пропаст, изазивајући салве смеха најпре у публици на полигону, а затим и у остатку Америке. Бушов тим га је извргао руглу и јашући на фами створеној током два мандата Роналда Регана потукао га до ногу, неутралишући предност која је у једном тренутку износила и 20 одсто.

После њега, ниједан амерички председник није ставио шлем на главу. Једном приликом, чланови тима америчког фудбала колеџа америчке морнарице покушали су да наговоре Барака Обаму да проба кацигу.

„Има ствари које председници никада не стављају на главу. То је основно правило политике“, одговорио им је Обама.

Подељена Пенсилванија

Бушов преокрет, један од најдраматичнијих у историји америчких избора, свакако неће бити поновљен 5. новембра када се Американци дохвате листића са именима Камале Харис и Доналда Трампа. У последња два месеца кампање њих двоје улазе улазе са готово истоветним шансама да се уселе у Белу кућу. Људи у Пенсилванији сматрају да ће управо њихови гласови одлучити ко ће то бити.

На претходних осам председничких избора, демократе су у Пенсилванији победиле седам пута. Једини пут доминацију демократа прекинуо је управо Доналд Трамп 2016. године, и то после чувене дебате у којој га је до ногу потукла тадашња кандидаткиња демократа – Хилари Клинтон.

И овога пута Пенсилванија је подељена. Не само по окрузима или градовима, већ и унутар самих насеља. Негде тачно на пола пута између два највећа града у Пенсилванији, Питсбурга и Филаделфије, налази се место Ловер Ален, по свему просечно за ову државу. У њему живи нешто мање од 7.000 становника, који у просеку зарађују око 28.000 долара годишње. У јеку „трампманије“ која је 2016. године захватила ову државу, кандидат републиканаца је у Ловер Алену добио 1.000 гласова више од Хилари Клинтон. Четири године касније трамповски талас је спласнуо, али је Трамп у овом месту ипак победио Џозефа Бајдена, и то за само 129 гласове.

Пред новембарске изборе, градић је потпуно подељен. Мало јесте скренуо улево, али недовољно да би Камала Харис могла да рачуна на победу на начин на који су предграђа Филаделфије пре четири године помогла Бајдену да постане амерички председник.

На такав закључак наводи и истраживање дневника „Филаделфија инквајерер“ према којем ће резултати избора у Пенсилванији овог пута зависити од предграђа мањих градова – Харисбурга, Алтуне, Џонстауна или неког другог места дуж пута који носи име по оснивачу Пенсилваније, Вилијему Пену.

Јурњава за новим гласачима

Предграђима и селима у Пенсилванији последњих година владају републиканци. Своју популарност дугују високим ценама трошкова живота и генералном неспособношћу ривалског табора да њихову визију будућности Америке некако приближи људима изван највећих америчких градова.

Од уласка Камале Харис у председничку трку, демократе су донекле промениле тактику, убеђујући неодлучне бираче и присталице републиканаца да странка која подржава Доналда Трампа није ни налик на ону за коју су гласали њихови очеви и дедови.

Лагано одумирање неоконзервативаца из времена Буша млађег и сигнали да би трампизам, избором Џеј Ди Венса за потпредседничког кандидата, могао да од једнократне аномалије прерасте у истинску политичку снагу, нагнали су демократе да житеље руралне Пенсилваније упозоре да се идолошки заокрет дешава много брже него што се очекивало.

Демократе сада јуре све потенцијалне гласове у сваком насељу у Пенсилванији, надајући се да ће тако начинити вишак у коначном збиру који ће електорске гласове ове државе уписати на конто Камале Харис.

Камала Харис је тачно одредила циљну групу коју жели да убеди да је њен пут исправан, па је покренула кампању названу „Мој глас“, током које ће, уз помоћ Виктора Мартинеза, водитеља популарне радио-емисије у Алентауну, покушати да придобије наклоност људи пореклом из Латинске Америке.

Харисову је подржала и мега-звезда Тејлор Свифт, рођена у предграђу Филаделфије, што је пробудило наду демократа да ће на изборе изаћи и нови млади бирачи који ће гласати за њихову кандидаткињу. Јурњава за наклоношћу нових бирача производ је претпоставке да ће већина новоуписаних заиста и изаћи на изборе, као и да ће њих бар 51 одсто гласати за демократе.

Нови бирачи јесу одиграли кључну улогу у Бајденовој победи над Трампом пре четири године, када је две трећине младих гласало за кандидата демократа. Од тада је, међутим, у 36 савезних држава драматично пао интерес за уписивање у гласачке спискове.

Битка за неопредељене

Упркос амбицијама демократа, ако се слика увећа за свега два клика на гугловим мапама може се закључити да округ Камберленд, којем припада и Ловер Ален, ипак традиционално представља упориште републиканаца. Њих према статистикама има 81.000, у односу на 55.000 демократа.

Неки од републиканаца се, у скоро свему, слажу са Доналдом Трампом, посебно после пуцњаве недалеко од Питсбурга 13. јула, када га је нападач умало убио. Трамп је овацијама дочекан у оближњем Харисбургу у који је дошло неколико хиљада присталица из свих делова Пенсилваније, очекујући да ће, када буде изабран, некако зауздати пораст цена трошкова живота у некада обећаној земљи.

Попут демократа, и републиканци имају прилично једноставну тактику за привлачење гласача, нападајући ривале да покушавају да стање у држави осликају много ведријим бојама него што се то да приметити у стварном животу.

Између задртих демократа и републиканаца, који су се у ровове изборне борбе укопали још 2016. године, налази се прилично бројна група неопредељених бирача, којима једнако сметају високе цене горива и Трампове политичке егзибиције.

Многи сматрају да је живот пре четири године био лакши, при чему одбојна личност Доналда Трампа постаје готово привлачна у односу на  реформе које Америку очекују у случају да победе демократе.

У маси демократа који су постали републиканци и некадашњих присталица Хилари Клинтон који су се, на неки волшебан начин, окренули Трампу, налази се и велики број људи чије политичке афинитете готово није могуће одредити. Међу њима је и генерација новопридошлих житеља Пенсилваније, који су заменили оне који су одлучили да државу вечите зиме, под старе дане, замене топлијим крајевима.

Најзагриженији, на обе стране, већ годинама међусобно не разговарају. Демократе не отварају врата активистима друге стране који деле летке, или покушавају да их убеде како је баш њихов кандидат идеална особа за Америку будућности. У мањим местима, активисти странака из увиђавности више и не постављају плакате кандидата на травњаке, како не би иритирали комшије који мисле другачије.

Ни наоружање ни имиграција

Иако су питања везана за контролу ватреног оружја и имиграцију кључне тачке спотицања између Камале Харис и Трампа, у Пенсилванији ти проблеми не привлаче претерану пажњу. У држави у којој су листом сви наоружани, право на поседовање оружја  ниједног тренутка озбиљно се не доводи у питање.

У скоро свакој кући од Питсбурга до Филаделфије, у закључаним орманима стоје уредно сложене ловачке пушке, карабини, револвери, пиштољи и гомиле муниције. У мањим срединама, људи досаду прекраћују бесомучно пуцајући у сламнате силуете. Са једва 150.000 нелегалних миграната у целој Пенсилванији, на њених 13 милиона становника, ни овај проблем их не дотиче претерано.

Свакодневне слике са улица и путева Пенсилваније не подсећају на Трампов опис Америке као мрачног места у којем хорде надирућих имиграната отимају Американцима радна места, прождирућу успут псе и мачке. Призори из ове савезне државе не личe претерано ни на економски уништену земљу која балансира на ивици новог, овог пута коначног светског рата, али ни нa цвећем оивичену рајску стазу пo којој гомила шаролико одевених Американаца свих боја, држећи се за руке, за Камалом Харис срећно скакуће у бољу будућност.

Уколико је веровати истраживањима јавног мњења, већина становника ове државе већ пуних 20 година сматра да се Америка креће у погрешном правцу. Тако су мислили и када су велики индустријалци обзнанили да ће житељи „Града челика“ морати да се ухвате каквог другог посла, а локални челници терали незапослене на курсеве за преквалификацију, али и када је најављено да ће шине којима су некада превожени руда, челик и угаљ постати бициклистичке стазе.

Константно незадовољство путем којим се креће Америка, на много начина је допринело успону Доналда Трампа од готово бизарног тајкуна до човека који је на корак од стварања новог политичког покрета. Демократе су, у покушају да спасу кампању и одбацујући потрошеног, уморног и болесног Џозефа Бајдена, покушале да оперу и имиџ партије, представљајући Камалу Харис као лидера који ће цунамијем оптимизма напредак претпоставити сујети и перфекционизму.

Једу ли Хаићани мачке

Своје различите а подједнако имагинарне визије Америке Трамп и Харисова су представили бирачима током дебате у Филаделфији, која је по други пут у историји сучељавања председничких кандидата била поприште оваквог двобоја. Пре 48 година, када су се надгорњавали Џими Картер и Џералд Форд, „црк'о је 'маршал'“, те се због квара појачала ривали нису чули пуних 27 минута. 

Овог пута гледаоци су чули све – од навода Камале Харис да белосветски диктатори као од шале манипулишу Трампом, који ионако жели да буде диктатор, до хаићанских имиграната који су у Спрингфилду, Охајо, отимали и прождирали кућне љубимце. Прича о тамнопутим незнанцима који глођу мачке испоставила се нетачном, али су градске власти Спрингфилда, пре него што су утекле после дојаве да им је у градској кући постављена бомба, биле очајне што је тај град силну медијску пажњу добио захваљујући једној оваквој лажи. 

Страх од Хаићана у Охају је последица чињенице да се у протеклих неколико година, бежећи од безвлашћа, колере и обрачуна банди на Хаитију, у Спрингфилд доселило око 20.000 људи са овог острва. Један од њих је у августу прошле године комбијем ударио у школски аутобус. Том приликом погинуо је један дечак док је још 11 ученика повређено, а несрећа је послужила као шлагворт за кампању против имиграната. Није, међутим, познато на који је начин овај догађај подстакао настанак саге о имигрантима и мачкама.

Месец и по дана уочи избора, подршка Трампу је на истом нивоу као и пре дебате са Џозефом Бајденом, покушаја његовог убиства у Пенсилванији и ускакања Камале Харис у председничку трку. Кандидаткиња демократа се налази тамо где би био и Бајден да није био суочен са кампањом која га је отерала из председничке трке.

До 5. новембра, бесне, наоружане и уморне, али и оне срећне и задовољне америчке гласаче, посебно оне који се још нису одлучили између Трампа и Харисове, чека одлука о томе какву Америку желе у наредне четири године. Земљу каква је била пре двадесетак година свакако неће добити.