Доналд Трамп и успон Азије: Европске елите пред Трампом као комунистичке пред Горбачoвом

 
Доналд Трамп се спрема да се врати у Белу кућу након победе над Камалом Харис. После одржаних избора рекли сте да су западне елите исто толико збуњене Трамповом победом као и комунистичке елите источне Европе када је Горбачов почео да спроводи реформе које су на крају довеле до распада Совјетског Савеза. Шта мислите зашто су ова два случаја упоредива?

Да, мислим да су се елите у источној Европи осећале у односу на Горбачова слично као што се данашње елите у Европи тренутно осећају у односу према Трампу. И Горбачов некада и Трамп данас доносе потпуно дисонантне тонове у поређењу са оним што је било уобичајено и прихватљиво унутар источноевропских сателитских земаља, односно код западних савезника претходних педесет, односно осамдесет година. Источноевропске елите биле су навикле на сигнале из Москве који су наглашавали „неуништиво“ јединство социјалистичког блока и тврдњу да је социјалистички блок политички најразвијенији део света који иде од једне победе до друге. То не значи да је то било исправно или истинито, већ да је таква била порука која је стизала из Москве. Источне елите су се на то навикле, чак и ако су знале да се прилагоде извесним променама курса у зависности од тренутног руководства СССР-а. Али оно што сигурно нису очекивале јесте да ће се генерални секретар Комунистичке партије оградити од онога што је његова партија радила у Совјетском Савезу и иностранству, и још рећи да постојање социјалистичког блока зависи од самих земаља које га чине. Горбачов је прилично олако рекао да свака источноевропска земља треба да иде „својим путем“, цитирајући стихове из песме Френка Синатре „My Way“.

Слично томе, (западно)европске елите су од 1945. навикле на једну врсту поруке која је стизала из Вашингтона. Ова порука је можда незнатно варирала од председника до председника, али њена основна линија је увек била иста: да су Сједињене Државе и Европа (најпре само Западна Европа, а у последњих 30 година читава Европа) либералне демократије, уједињене политичким вредностима, као и економски и војно. Са Трампом су бар два дела ове поруке доведена у питање. Прво, његова приврженост либералној демократији је веома слаба и није јасно да ли га је уопште брига да ли су земље које су део западног политичког савеза либералне демократије или нису. Друго, он је у свом првом мандату, а можда ће то чинити и у другом, довео у питање пуни смисао НАТО-а као заједничког одбрамбеног блока. Он је НАТО пре видео као терет за Сједињене Државе које морају да плаћају највећи део војних трошкова за постојање алијансе. Ове две ствари не могу а да западним владајућим круговима не донесу осећај нелагодности. То је сличност Трампа и Горбачова коју сам имао на уму.

Када је реч о европским елитама, да ли треба да верујемо да оне не виде шта се дешава зато што су слепе, или једноставно нису у стању да се промене?

Мислим да је у време првог Трамповог мандата (а тако ће вероватно бити и у другом), однос западних елита према њему био као према некој природној катастрофи, с надом да ће се она ускоро завршити. Европске елите не могу да му се супротставе јер је моћ Сједињених Држава огромна, а посебно не могу то сада када су Европи Сједињене Државе очајнички потребне, док се настављају ратови у Украјини и Палестини. Дакле, нема сумње да би оне морале да буду, бар вербално, уз Трампа. Али, као што сам рекао, европске елите вероватно имају осећај екстремне нелагоде у односу на ситуацију каква јесте. Са Трампом се осећају као да су затворени у кавезу са тигром и циљ им је само да издрже довољно дуго док тигар не буде морао да напусти кавез (а да претходно не буду поједени).

Не мислим да ће се елите у Европи променити, пошто оне ни не мисле да треба да се мењају. Оно што се догодило у Сједињеним Државама оне виде као привремену аномалију, и то веома америчку аномалију, и очекују да ће се за четири године ситуација нормализовати. Међутим, истина је да ће се сада многи десничарски и популистички лидери чији је поглед на свет близак Трамповом вероватно осетити охрабреним и имати реалистична надања да ће моћи да дођу на власт и замене (по њиховом мишљењу) декадентне либералне елите.

У анализи ви изједначавате Доналда Трампа са Горбачовом (мада, по вама, то не значи да се САД урушавају), а данашњу ЕУ са некадашњим источноевропским сателитима СССР-а, који незадовољни променом правца „покровитељске“ силе ипак нису били у стању да јој се супротставе. Да ли то значи да су европске елите већ изгубљене или још увек постоји могућност да ће реаговати? Треба ли очекивати да се оне поново успоставе, или су већ осуђене на исто оно велико брисање које је задесило совјетске елите источноевропских земаља?

Као што сам рекао, мислим да ће европске елите Доналда Трампа третирати као природну катастрофу, као земљотрес, надајући да ће успети да га преживе. Оне свакако не могу директно да се супротставе. Мораће веома пажљиво да „обигравају“ око питања и да комбинацијом ласкања и проналажања заједничких интереса покушају да Трампа придобију на своју страну. Проблем за њих је што су друге, алтернативне елите на помолу и што су много више синхронизоване са Доналдом Трампом. Ту мислим на десничарске партије у Немачкој, Аустрији, Шпанији, Француској, Холандији, Шведској. Оне деле са Трампом несклоност имигрантима и не би се противиле спровођењу политике протекционизма. Наравно, ово друго може бити мач са две оштрице, јер европски протекционизам може утицати и на америчке компаније. Али оне би сада могле да аргументују свој став пред бирачким телом са мање инхибиција јер имају идеолошког савезника у Вашингтону. (Као што су антикомунистичке елите одједном имале савезника у Москви.)

Током Хладног рата Сједињеним Државама је Европа била потребна и САД су морале да осигурају да се она неће сврстати уз Русију уместо уз њих; због тога су спровеле Маршалов план. Суочени са новим Хладним ратом, који овог пута америчку моћ супротставља Кини, да ли Сједињене Државе и даље имају интерес да Европу одрже стабилном и просперитетном?

Проблем са Совјетским Савезом био је другачији од проблема са Кином. Не само да је Совјетски Савез географски био много ближи Европи и имао војску која би потенцијално 1950-их или чак 1960-их могла да освоји делове Европе, већ је поврх тога Совјетски Савез имаона Западу политичке партије и синдикате који су били идеолошки повезани с њим. Ништа од тога данас не важи за Кину. Кина је далеко и сигурно нема намеру ни могућност да војно нападне Европу. Друго, Кина нема меку моћ нити идеолошку привлачност какву је имао Совјетски Савез. Дакле, кинеска претња Европи по мом мишљењу једноставно не постоји. Међутим, кинески изазов за САД је стваран, јер је реч о о томе ко ће бити светски хегемон. Дакле, САД имају разлог да на својој страни задрже велике и богате земље попут држава Европске уније. Не мислим да ће САД напустити Европу. Она је превише важна за Сједињене Државе. Наравно, ово што кажем не односи се директно на питање Трамповог вођства, већ на шире питање стратешког значаја Европе за Сједињене Државе.

Ви сте стручњак за утицај глобализације на неједнакост и ваш рад на овој теми је глобално признат. Чини се да је питање неједнакости одиграло одлучујућу улогу како у Сједињеним Државама тако и шире, у слабљењу западних демократија. Где смо данас по овом питању?

Слажем се да је питање неједнакости одиграло велику улогу, и геополитички и у унутрашњим политикама. У својој будућој књизи износим следећи аргумент, који није баш нов, али мислим да раније није био представљен на довољно јединствен и кохерентан начин. Наиме, успон Кине, и уопште Азије, помера центар глобалне економске активности са Атлантика на Пацифик. Азијски приходи у односу на западне данас су на међусобном нивоу какви су били пре 300 година. Разлике између Европе и Кине, и генерално Азије, тада су биле много мање него што су то биле касније, када је као последица индустријске револуције Европа постала много напреднија и војно јача. Што се тиче Сједињених Држава, Кина се данас појављује као велики конкурент, и економски и војни. На томе се заснива утицај Кине на глобалну геополитику, а посебно на улогу САД као глобалног хегемона.

Поред овог, постоји још једна економска последица успона Кине. То је утицај кинеског и азијског раста на релативне позиције западних средњих класа. Чињеница је да западна средња класа, иако је и даље много богатија од кинеске, није расла по стопама упоредивим с Кином, као и да неки делови западне средње класе иду наниже у ​​глобалном поретку. То у почетку не значи много, али ако се, на пример, припадници француске средње класе, који су некада били на 70. месту глобалног постотка спусте за двадесет места, они више неће моћи да купе неке робе и услуге чија је цена међународно утврђена. Дакле, релативни пад Европе ће се осетити и на веома личном нивоу.

Уз то, истакао бих и да је кинески геополитички изазов усмерен ка Сједињеним Државама, али да је азијски економски изазов шири од тога, пошто и друге многољудне азијске земље попут Индије, Вијетнама или Индонезије веома брзо расту. Даћу један пример: пре само 40 година Велика Британија и Индија имале су исти укупни БДП. Данас је индијски БДП четири пута већи од британског. Исто важи и за Индонезију и Холандију: од истог укупног БДП-а пре 40 година дошли смо до тога да је индонезијски данас четири пута већи. И ово је један од показатеља великих промена у релативној економској моћи између Азије и Европе.