Последња колумна Пола Кругмана: Трагање за надом у доба огорчености

Ово је моја последња колумна за „Њујорк тајмс“, где сам почео да објављујем јануара 2000. Ја се повлачим из „Њујорк тајмса“, али не из света, своје ставове ћу и даље износити на другим местима. Међутим, ово је добра прилика да погледамо шта се променило у протеклих 25 година.

Када се осврнем уназад, оно што ме погађа јесте у којој мери је некадашњи оптимизам многих људи у великом делу западног света у међувремену замењен бесом и озлојеђеношћу. Не говорим само о припадницима радничке класе који се осећају изданим од стране елита; неки од најљућих и најогорченијих људи у Америци тренутно cу милијардери који се не осећају довољно поштованим, и за које се чини да ће имати велики утицај на долазећу Трампову администрацију.

Тешко је описати колико се добро већина Американаца осећала 1999. и почетком 2000. Анкете су показале ниво задовољства смером кретања земље који у односу на данашње стање изгледа надреално. Мој осећај за оно што се догодило на изборима 2000. био је да су многи Американци тадашњи мир и просперитет узимали здраво за готово, па су гласали за типа за кога им се чинило да би било забавније дружити се с њим.

И у Европи се чинило да ствари иду добро. Конкретно, увођење евра 1999. године нашироко је поздрављено као корак ка чвршћој како економској тако и политичкој интеграцији – корак ка Сједињеним Европским Државама, ако тако желите. Неки од нас, ружних Американаца, имали су недоумице с тим у вези, али оне у почетку нису биле шире прихваћене.

Наравно, ниje све било мед и млеко. На пример, већ је постојао приличан број прото-Куанон типова и теоретичара завере, па чак током Клинтонових година и примери домаћег тероризма у Америци.

Долазило је и до финансијских криза у Азији, које су неки од нас видели као потенцијални предзнак ствари које долазе; године 1999. објавио сам књигу под насловом „Повратак економије депресије“, у којој сам тврдио да би се сличне ствари могле догодити и на Западу; када су се оне и догодиле, деценију касније објавио сам измењено и допуњено издање књиге.

Ипак, када сам почео да пишем за „Њујорк тајмс“ људи су се осећали прилично добро у погледу будућности.

Зашто се овај оптимизам истопио? Како ја то видим, дошло је до колапса поверења у елите: јавност више не верује да људи који их воде знају шта раде, или да се може претпоставити да су поштени.

Није увек било тако. Још 2002. и 2003. године, они од нас који су тврдили да се оправдање за инвазију на Ирак темељило на лажима, били су нападани од људи који су одбијали да поверују да би амерички председник урадио тако нешто. Ко би то сада рекао?

Финансијска криза из 2008. је на другачији начин поткопала свако поверење јавности да владе знају да управљају економијама. Евро као валута је преживео  европску кризу која је достигла врхунац 2012. године, која је у неким земљама довела до нивоа Велике депресије, али поверење у еврократе – и вера у светлу европску будућност – није преживела.

Нису само владе изгубиле поверење јавности. Када се осврнемо уназад, запањује чињеница са колико се наклоности пре финансијске кризе гледало на банке. Што ме враћа на моју поенту да су данас неки од тренутно најогорченијих људи у Америци – бесни милијардери.

Није било тако давно да су технолошки милијардери били цењени широм политичког спектра, толико да су неки од њих су стекли статус малтене јунака нашег доба. Сада ce и они и неки од њихових производа суочавају са разочарењем и нечим још горег од тога: Аустралија је, на пример, чак забранила коришћење друштвених мрежа деци млађој од 16 година.

Што ме враћа на моју поенту да су данас неки од тренутно најогорченијих људи у Америци – љутити милијардери.

Видели смо ово и раније. После финансијске кризе из 2008. године, која је већим делом (и исправно) приписана финансијским преварама и диловима, можда сте очекивали да ће некадашњи Господари универзума, како је јапије са Волстрита из осамдесетих назвао Том Волф, показати мало скрушености, можда чак и захвалности што су спасени. Уместо тога, добили смо „Обама бес“, љутњу на 44. председника пошто се усудио да каже да је и Волстрит можда делимично крив за катастрофу која се десила.

Ових дана било је мноштво дискусија о оштром заокрету удесно неких технолошких милијардера, од Илона Маска наниже. Држим да не треба превише думати о томе, а посебно не објашњавати да су за то некако криви политички коректни либерали. У суштини, све се своди на хировитост плутократа који су некада уживали у одобравању јавности, а сада откривају да сав новац на свету не може да им купи љубав.

Дакле, постоји ли излаз из мрачног места на коме се налазимо? Иако огорченост може довести лоше људе на власт, верујем да их тамо не може одржати на дужи рок. У једном тренутку јавност ће схватити да већина политичара који се буне против елита заправо јесу елита у сваком важном смислу и почеће да их сматра одговорним за неиспуњавање обећања. У том тренутку јавност ће можда бити вољна да саслуша и људе који не желе да се свађају са онима на власти нити да дају лажна обећања, већ да покушавају да саопште истину најбоље што могу.

Можда више никада нећемо повратити ону врсту поверења у лидере какво смо некада имали – уверење да људи на власти генерално говоре истину и знају шта раде. Нити би то требало. Али ако се супротставимо какистократији – владавини најгорих – чије време управо долази, можда ћемо на крају пронаћи пут назад у бољи свет.

Извор: The New York Times