Трампова логика Велике Америке: Колико кошта Гренланд, а колико Панамски канал?

Седмог јануара, на можда најшокантнијој конференцији за новинаре од многих које је до сада одржао, новоизабрани амерички председник Доналд Трамп није искључио могућност употребе војног или економског притиска за преузимање контроле над Гренландом и Панамским каналом, потенцирајући да су оба важна за економску сигурност САД. Као да то није било довољно, истовремено је „позвао“ Канаду да постане 51. америчка савезна држава. Да ли ће, као што је то често било током првог мандата у Белој кући, Трамп практично заборавити лансирану тему, да ли је то начин да се изнуде уступци од Копенхагена и Панама Ситија, или је ипак реч о озбиљним намерама нове администрације у Вашингтону?

Куповина територија

Идеја Доналда Трампа о куповини Гренланда није без преседана. Наиме, директна куповина би била у складу са историјским примерима као што је данска куповина карипског острва Сент Крок у 17. веку, или аквизиција Филипина и Девичанских острва од стране САД око два столећа касније.

Већ век и по Вашингтон жели да дође до највећег острва на свету. Тако су на крају Другог светског рата САД понудиле 100 милиона долара у злату Копенхагену, али је он одбио да га прода. Споразумом између две стране из 1951. установљено је право Сједињених Држава да граде војне базе на Гренланду и слободно померају трупе на његовој територији све док Данска и Гренланд буду обавештени. Недуго након тога, најсевернија испостава америчких оружаних снага подигнута је у Питуфику (северозапад Гренланда). Као радарска станица за рано упозоравање, ова база дуго игра кључну улогу у мониторингу Арктика.

Будући да би и са евентуалном независношћу острва САД скоро извесно задржале своје војно, и по потреби појачале економско присуство, чини се да куповина нема много смисла. Наиме, будући да Вашингтон контролу острва сматра виталним за безбедност, тешко је поверовати да ће Американци, који су на Гренланд дошли нешто пре напада Јапанаца на Перл Харбур 1941. године, тек тако отићи са њега. 

Ако се директна куповина покаже неизводљивом, Вашингтон би у перспективи могао да ојача везе са Гренландом путем Споразума о слободном удруживању, слично аранжманима са земљама Пацифика као што су Микронезија, Палау и Маршалска острва. Овај споразум би омогућио ексклузивни војни приступ Америке Гренланду, што би подразумевало и подршку одбрани, али и економији острва.

Ако би Вашингтон хтео силом да заузме Гренланд, могао би то да уради веома брзо. Наиме, малобројни припадници обалске страже Данске се налазе на југоистоку Гренланда и имају улогу надзора над територијалним водама. Будући да софтвер потребан за гађање циљева никада није купљен, не постоји реалистична могућност тих војника да се активно супроставе инвазији. Додатно, САД већ имају  контролу, будући да се њихова база налази на острву.

Ипак, сваки покушај преузимања Гренланда би био опасан преседан. Наиме, међународни закони, аутономија Гренланда у оквиру Данске, као и скоро трасиран пут ка независности у следећој деценији у складу са жељама популације, представљају значајне препреке легитимности америчког преузимања острва. Додатно, Вашингтон је пристао да одустане од територијалних претензија према Гренланду када је купио Девичанска острва од Данске 1917. Оно што је извесно би биле и оштре дипломатске реакције широм света и поткопано јединство унутар НАТО-а.

Гренландски ресурси

Гренланд је богат природним ресурсима: угљем, златом, сребром, бакром, оловом, цинком, графитом, никлом, гвожђем, дијамантима, титан-ванадијумом, волфрамом, уранијумом, ретким земним металима, као и нафтом и природним гасом, чија је есктракција, међутим, забрањена из еколошких разлога. Истраживање из 2023. показало је да је „25 од 34 минерала које Европска комисија сматра критичним сировинама“ пронађено на „највећем острву“.

Огромне резерве минерала и угљоводоника су свакако фактор геоекономског значаја острва. Ипак, поставља се питање економске оправданости експлоатације, као и њеног утицаја на животну средину. Оно што није спорно је да би приступ ресурсима Гренланда омогућио Вашингтону да обезбеди своје ланце снабдевања и лишио би Пекинг значајног дела његовог економског утицаја, посебно у домену ретких метала.

Топљење леда отворило је бродске руте, повећавајући време током којег се лети може пловити на северној хемисфери. Последично, транспорт Арктиком је порастао за 37% током десет година, закључно са 2024. Ипак, ради се о још увек минорном делу глобалне трговине, будући да су услови за транспорт дуж ових рута и даље веома неповољни, док топљење леда може чинити воду још опаснијом за пловидбу.

Упркос поседовању минерала, нафте и природног гаса, развој острва је био спор. Наиме, Гренланд је забранио експлоатацију нафте и гаса из еколошких разлога, а развој рударског сектора био је бирократски отежаван услед противљења аутохтоног становништва. Тако се економија Гренланда и даље ослања на рибарство, које чини преко 95% извоза, те на субвенције из Данске, које покривају отприлике половину буџета провинције (Данска троши око пола милијарду евра сваке године на финансирање јавних служби, пре свега здравства и школства, за око 56 хиљада становника провинције).

Колико вреди Гренланд

Дејвид Баркер узбуркао је јавност када је утврдио да је америчка куповина Аљаске 1867. за мање од 2 цента по јутру земље била лош посао, из чисто финансијске перспективе улагања. Овај бивши економиста њујоршког ФЕД-а направио је математичку формулу и за вредновање Гренланда. Он је предложио коришћење цена за Девичанска острва и Аљаску као полазне тачке, са њиховим прилагођавањем на основу номиналне промене БДП-а САД и(ли) Данске (како би се узела у обзир и инфлација и економски раст).

На основу тога колико је плаћено за Девичанска острва (која су купљена од Данске 1917), цена Гренланда би била 12,5 милијарди долара, док прилагођени трошкови куповине Аљаске указују да би највеће острво на свету требало да буде плаћено 77 милијарди долара.

Девичанска острва су купљена због забринутости за националну одбрану. Гренланд је очигледно много већи, али је у оба случаја одбрамбена вредност заснована на локацији, а не на величини. По Баркеру, куповина има мање смисла ако национална одбрана није главни циљ. Наиме, влада САД не би имала пуну корист од вађења ресурса, будући да се права на бушење и рударство дају компанијама.

Геостратешки положај Гренланда је несумњиво важан. Наиме, ради се о контроли северног атлантика и тзв. ГИУК пролаза (Гренланд, Исланд, Уједињено Краљевство), који је важан због потенцијалног присуства руске северне и тихоокеанске флоте, те и услед северног морског пута који све више показује комерцијални потенцијал, што би, уз стратегијске бенефите, могло донети економске користи Пекингу. Надзор (путем радара, сонарима, авијацијом) Арктика и северног Атлантика, посебно имајући у виду да ту пролази најкраћа рута руских и америчких балистичких пројектила, је витални национални интерес Вашингтона. Ресурси играју релативно малу улогу, иако морска транспортна траса Северозападног пролаза пролази дуж обале највећег острва на свету.

Будући да је Пекинг 2021. објавио планове за „Поларни пут свиле“, наглашавајући налазишта минерала и потенцијалне нове транспортне линије које би се могле отворити на Арктику, те да има блиске везе са другом арктичком суперсилом Русијом, америчка куповина Гренланда би била начин да се Пекинг и на овај начин обуздава, што је Трампов примарни спољнополитички циљ.

Кључеви Панамског канала

Главни мотив Америке да изгради Панамски канал био је војне природе – америчка морнарица хтела је што брже да „помера“ своју флоту из Тихог у Атлантски океан и обрнуто, без 14 хиљада километара дугог обилажења Јужне Америке.

Други мотив био је појефтињење транспорта. Међутим, канал је тек од 2016, када је проширен и дизајниран да прими већа пловила са више робе, достигао 5% глобалне поморске трговине, што је око 270 милијарди долара. Ипак, Панамским каналом доминира амерички саобраћај, будући да чак три четвртине карго превоза иде ка и из САД, док око 40% америчког контејнерског саобраћаја пролази кроз овај пловни пут. Супротно тврдњама Трампа, накнаде обично чине скромних 5% укупних трошкова путовања просечног брода.

САД, које су завршиле канал 1914, предале су потпуну контролу Панами 1999. године након споразума постигнутог 1977. (у међувремену, канал и по пет миља са обе стране су де факто били америчка територија). Иначе, изградња канала коштала је САД око 13 милијарди (данашњих) долара, што га је учинило најскупљим грађевинским пројектом у историји Америке тог времена.

Индикативно је да Трампове аспирације према Гренланду донекле подсећају на „панамски случај“ почетком 20. века. Наиме, прво је Вашингтон подржао мали сепаратистички покрет у провинцији Колумбије да би, након стицања независности Панаме, 1903. био потписан споразум којим је Вашингтон добио приступ 10 миља широком појасу земље за будући Панамски канал. Затим су подржавани корумпирани диктатори у тој земљи да би спроводили интересе Вашингтона. С друге стране, окупација целе земље никада није био циљ.

Имајући у виду ова непријатна искуства, није изненађујуће да се након пуног преузимања канала панамска политичка елита полако дистанцирала од Вашингтона. С тим повезано, током првог Трамповог мандата Панама је прекинула дипломатске односе са Тајваном и успоставила их са владом у Пекингу. То је довело до убрзања кинеских инвестиција у велике инфраструктурне пројекте и трговинске зоне, чинeћи Кину важним економским партнером Панаме.

Бојазан Беле куће је да би кинески пројекти, које укључују критичну инфраструктуру као што су луке са дубоким јазом, сајбер објекти и радарске станице, могли да буду коришћени и од стране кинеске војске. Истина, први велики инфраструктурни пројекат новог председника Панаме, брза железничка пруга, додељен је америчкој фирми. Одржавање добрих односа са главним корисником овог пловног пута је разумљиво, будући да са приходом од око пет милијарди долара сваке године, канал остаје један од главних извора финансија земље. 

Вашингтон тренутно не може легално да преузме контролу над каналом. Међутим, посматрајући историју, војно преузимање не би било незамисливо. На пример, у јануару 1990. свргнут је некада амерички штићеник, панамски председник Мануел Норијега (као и многи други лидери Латинске Америке пре и после њега). Ипак, aко би Трамп силом заузео канал, то би поткопало позицију САД у Латинској Америци и вероватно би подстакло многе државе региона да се повуку из Организације америчких држава, те да траже војне савезе са супарницима САД, пре свега Кином, али и Русијом.

За САД, притисак на Панаму има стратегијске, и тек у мањој мери економске мотиве. Проблем за Вашингтон није у самом каналу, већ зато што је Хонг Конг, односно Кина, купио неколико лука у Панами, укључујући и оне на улазу и излазу овог пловног пута. Вашингтон не жели да било која држава има утицај у панамској политици ни близу нивоа који сам поседује, посебно имајући у виду уговор о предаји канала, где је дефинисана и клаузула да САД може да користи силу да заштити „неутралност“ овог пловног пута.

Шта је крајњи мотив?

У сваком случају, Трамп изражава геополитички мачизам, као што је то учинио својим предлогом да преузме Гренланд. Вероватно је циљ да се Панама „подстакне“ да смањи кинески утицај у земљи. Додатно, ова централно-америчка држава би могла бити притиснута да пооштри контролу миграција, као и да побољша услове улагања америчких фирми.

Оно што се ипак чини извесним је да економска логика није та која намеће потенцијално радикалне мере новоизабраног председника САД, које би могле отуђити савезнике и супарницима глобалног хегемона понудити још један добар аргумент за оспоравање лидерске улоге у свету. Ипак, иницијално постављање високих циљева од којих би се потом одустало у размену за одређене економске уступке би имало смисла.

Мотиви за евентуално узимање Гренланда и Панамског канала моги бити и стална потреба да се повећа предност у односу на два кључна ривала, Русију и Кину. Наиме, обе земље практично не могу ништа да учине ако САД одлучи да анектира обе територије или их учини додатно зависним од Вашингтона. Овде се поставља оправдано питање – да ли су војно присуство САД на Гренланду и доминантан утицај на западној хемисфери, укључујући Централну Америку, већ довољни да се спрече „изазивачи“?

На крају, мотивација би могла бити и проста жеља да се увећа америчка територија за скоро четвртину. Трамп изнад свега жели да обезбеди „место“ у уџбеницима историје своје земље, а куповина Гренланда би за многе Американце била „посао века“. Стога, оно што многима изгледа као невероватно, не треба искључити.