После локалних избора у Француској: Продубљивање идеолошког јаза

Исход локалних избора у Француској донео је промене у француском политичком пејзажу. Након другог круга, који је окончан у недељу 22. марта, све главне политичке снаге у земљи, и са левице и са деснице, прогласиле су победу. Резултати, међутим, показују следеће: левица је успела да се одржи у највећим градовима, Паризу, Марсеју и Лиону, док је десница однела значајну победу у унутрашњости земље, у градовима средње величине и руралним крајевима.

Макронова коалиција центриста је у повлачењу и борба између левице и деснице је поново главни мотор политичког живота Француске. Највећу победу Макронове коалиције однео је бивши премијер Едуар Филип, лидер либерално-конзервативне партије Хоризонти, који је поново изабран за градоначелника Авра, лучког града у Нормандији на северозападу Француске, што је претходно поставио као услов да се кандидује на председничким изборима наредне године.

Макронисти су преузели Бордо у изједначеној трци са градоначелником из редова зелених, што се поновило у Поатијеу. Задржали су и Арл, али су изгубили Лион и По у којима је победила левица, а Франсоа Бајру, бивши премијер у Макроновој влади и дугогодишњи лидер центриста у Француској, поражен је након што је провео дванаест година на челу града.

Упркос појединачних стратешких победа, Макронов блок, који нема развијену локалну мрежу, није успео да се пробије у највећим градовима. На слабије резултате него на претходним изборима 2020. није без утицаја непопуларност председника коме је остало још годину дана до краја другог (и последњег) мандата.

Левица, десница, централно

Снажнијој политичкој поларизацији доприноси нови успон партија са јаснијим идеолошким усмерењем – крајње леве Непокорене Француске и крајње десног Националног окупљања – које заоштравају идеолошку борбу левице и деснице и мењају однос снага у градовима и мањим местима широм Француске. Избори су показали и да се традиционална левица и традиционална десница – Социјалистичка партија и Републиканци – одржала у великом броју градова.

Социјалисти су остали на челу највећих градова, али су изгубили нека важна упоришта. Тако је Брест након 37 година владавине социјалиста пао у руке деснице, као и Безансон и Клермон-Феран где су Републиканци однели симболичне победе. И поред неизвесне трке леве снаге нису успеле да промене однос снага у Тулузу и Лиможу, градовима који су остали у рукама деснице.

Томе су допринели унутрашњи сукоби на левици који су обележили предизборну кампању. Њихова неслога је помогла десници, а позиви на уједињење између два круга стигли су прекасно. „Још увек смо главна локална политичка снага у Француској“, поручио је Бруно Ретаијо, председник Републиканаца.

Једини град који су леве снаге преузеле је Ним на југу Француске, који ће водити Комунистичка партија Француске (ПЦФ) након што је победила кандидата крајње деснице. Комунистичка партија, која углавном наступа као део левих коалиција, задржала је своје главне бастионе, посебно у париским предграђима, који се због историјске укорењености комуниста називају „црвени појас“, упркос конкуренцији других левих партија у радничким срединама.

У Паризу је нови градоначелник, социјалиста Емануел Грегоар, након проглашења победе сео на бицикл који је део градског превоза и са екипом отпедлао на ново радно место.

„Париз је одлучио да остане одан својој историји. Париз никада неће бити град крајње деснице“, поручио је наследник Ан Идалго, социјалисткиње која је у два мандата претворила Париз у једну од бициклистичких престоница Европе, смањила број аутомобила на улицама, проширила зелене и пешачке зоне и урбани простор учинила приступачнијим његовим становницима.

У Марсеју је кандидат уједињених партија левице након неизвесне трке победио кандидата Националног окупљања. Формације блиске крајњој десници победиле су пак у Ници, где је Ерик Сиоти потиснуо некадашњег блиског сарадника из редова Републиканаца, Кристијана Естрозија, дугогодишњег градоначелника овог града на југу Француске, који се приближио Макроновим центристима.

Овај део медитеранске обале, од Тулона до Нице, све до границе са Италијом, иначе важи за упориште деснице. Сиоти је био председник Републиканаца све до 2024, када је избачен због покушаја да направи савез са Националним окупљањем Марин ле Пен, и затим основао своју партију „Савез деснице за Републику“ (УДР), која наступа у истом табору са крајњом десницом.

Сукоб ове двојице кандидата сведочи о распаду традиционалне деснице на два табора. Републиканци су остали у процепу између Националног окупљања и централног блока који се урушава, са изузетком либерално-конзервативних Хоризоната.

Лабораторија изборних стратегија

Локални избори су лабораторија изборних стратегија које служе као поука за изборе на националном нивоу. Ове изборе су обележили непринципијелни савези између деснице и крајње деснице, упркос супротним упутствима из врха Републиканаца, као и сукоб између леве Социјалистичке партије и крајње леве Непокорене Француске (ЛФИ) Жан Лик Меланшона.

Непокорени су позвали на „техничке савезе“ са другим левим партијама у градовима у којима је борба између кандидата са левице и деснице била неизвесна, али то углавном није помогло да се промени однос снага у другом кругу. „Технички савез“ значи да партије немају исти програм и да се не слажу око главних питања, али да су се ујединили да би спречили другу страну да победи. Стратегија блаћења дојучерашњих коалиционих партнера, коју је уочи избора нарочито спроводила Социјалистичка партија, као и инсистирање на различитим политичким визијама – при чему је рат у Гази био предмет најжешћих окршаја – код бирача су створили утисак непремостивих разлика.

Полемика око интерпретације рата који Израелци воде против Палестинаца, као и оптужбе против Меланшона и његових следбеника за антисемитизам и екстремизам, претиле су да његову партију избаце из строја на локалним изборима, поготово што су се мејнстрим медији укључили у кампању. 

Одлука ЛФИ-а је била да на изборе изађу самостално и да се концентришу на метрополе и радничка предграђа, где су изашли са предлозима који се тичу социјалне правде, борбе против неједнакости, доступности јавних услуга и заступљености друштвених група искључених из институционалне политике. Ова стратегија је довела до победе у десетак градова, од којих су најзначајније оне у Рубеу на северу земље, и у париском предграђу Сен Дени. „Историјски успех“, били су зачуђени коментари у француским медијима.

Пробој ЛФИ-а дубље у политичку арену је потврда да француска левица пролази кроз трансформацију у којој ова партија има све значајнију улогу. Левицу коју оличава Непокорена Француска не предводе интелектуални кругови из кафеа у кварту Сен Жермен де Пре, као у време Сартра и Симон де Бовоар. Није то ни левица ратоборних „нових филозофа“ из грађанске елите, тзв. „кавијар левица“ која се здушно залагала за „хуманитарне“ војне интервенције које су служиле као плашт за западни интервенционизам у свету.

Блиски исток у Паризу

Пробој на француску политичку сцену ЛФИ дугује пре свега Меланшоновој харизми, која иритира већину политичког естаблишмента. Час га оптужују да је догмата који је све подредио председничкој амбицији, час да је популиста са екстремним ставовима који нису по републиканском бонтону, као када масакре израелске војске у Гази назива геноцидом, или када НАТО описује као инструмент у рукама западног, пре свега америчког империјализма.

Док су Непокорени оштрицу критике усмерили на израелску владу, упирући прстом на злочине израелске војске, Социјалисти су били уздржани. Иступање Непокорене Француске остало је усамљени чин на француској политичкој сцени, на којој су се тумачења рата у Гази кретала од опрезне осуде израелских војних акција против Палестинаца до подршке Израелу.

Подршка Израелу је стигла и од Националног окупљања Марин ле Пен, партије чији је оснивач, Жан-Мари ле Пен (партија се тада звала Национални фронт), више пута осуђиван због антисемитских иступа (као, на пример, када је инсистирао на томе да су гасне коморе „детаљ историје Другог светског рата“). Марин ле Пен је дуго морала да ради на брисању антисемитских трагова свог оца из представе о партији којој је са том намером променила име и пребацила фокус са антисемитизма на „борбу против исламизма“.

Времена су се променила, па се они који истичу антифашизам у свом програму проглашавају антисемитима зато што критикују Израел, а партије крајње деснице које се труде да замуте своје идеолошке изворе постају прихватљиве. То иде дотле да су улоге, понекад, потпуно замењене.

У једном од многих коментара који су могли да се чују у медијима у власништву индустријалца и милијардера Венсана Болореа, бастионима крајње деснице (Cnews, Europe 1...), један публициста, који је чест гост телевизијских студија, овако је реаговао на победу ЛФИ-ја у Рубеу : „Не бих волео да сам данас Јеврејин у Рубеу. (...) Вероватно ће бити принуђени да напусте град.“

Захваљујући добром делу француске медијске и политичке елите и Болореовој медијској империји, крајња десница напредује на изборима, што се показало и овај пут, када је странка Национално окупљање забележила нови продор, иако нису успели да освоје веће градове.

Савез десних снага

Социолошки профил гласача је другачији у великим урбаним центрима од мањих градова и руралних средина у којима Ле Пенова има подршку. Французи у великим градовима гласају за традиционалну левицу или десницу, у радничким и имигрантским предграђима често за Социјалистичку или Комунистичку партију, све чешће и за Непокорену Француску, док се Национално окупљање колеба између тактике преузимања гласова са левице, уз привлачење гласачког тела Републиканаца, односно традиционалне деснице.

„Ми нисмо ни лево ни десно“, изјавила је између два круга Марин ле Пен. На различиту стратегију у врху партије указује изјава председника њене странке Жордана Барделе, који позива на савез десних снага како би између Републиканаца и Националног окупљања „сви зидови пали“ у перспективи председничких избора 2027, на којима би могао да буде кандидат, уколико суд дефинитивно онемогући Марин ле Пен да се кандидује због проневера у Европском парламенту.

„Републикански фронт“, који означава брану крајњој десници тако што се леве и десне партије солидаришу на изборима када прети опасност од продора кандидата са крајње деснице, полако попушта. Таквој еволуцији француског политичког живота није одмогло ни Макроново изједначавање левих и десних „екстрема“ – Непокорене Француске и Националног окупљања, које брише разлике између ове две партије дијаметрално супротне по вредностима које заступају – једне која баштини антиколонијалну традицију и друге која баштини колонијалну и вишијевску традицију.

Макрон пак настоји да убеди гласаче да његове политичке формације нуде стабилност наспрам хаоса који им спремају леве и десне партије анти-естаблишмента. Међутим, многи у Француској сматрају да је управо француски председник узрочник хаоса на унутрашњој политичкој сцени и слабљења француског утицаја на међународној.

Пробој снага анти-естаблишмента говори о жељи да дође до смене политичких елита које остављају утисак да су затечене развојем ситуације и да немају решење за бројне проблеме са којима се земља суочава.

Иако управо завршени локални избори не потврђују визију у којој се сукобљавају два фронта, леви и десни, идеолошки јаз се продубљује. Свима су у мислима председнички избори наредне године, који би могли да донесу преокрет на француској политичкој сцени не само у односу на поредак последњих година, већ од краја Другог светског рата.

На то је алудирао Мануел Бомпар из Непокорених у једном од последњих обраћања присталицама: „Суочени са макронизмом у одумирању, избор у ком се налази земља је између екстремне деснице и нас. Спремни смо да водимо ову битку свим снагама како бисмо отворили нову страницу у историји Француске.“

„Битка за Француску је започела“, каже с друге стране, са наглашеним патосом, Рафаел Гликсман, један од лидера левице из естаблишмента који, попут Макрона, не види разлику између Меланшона и Ле Пенове.