Александар Апостоловски: Истраживачко новинарство је славан појам за наивце
недеља, 02. окт 2022, 08:50 -> 19:40
О Предрагу Милојевићу, Мирославу Радојчићу, Александру Тијанићу, Петру Луковићу, Мирославу Лазанском, Богдану Тирнанићу, Политици као парадигми односа државе према медијима и уредницима који су читали текстове у Грмечу, за подкаст „Бермудски троугао” говори дугогодишњи новинар, уредник и колумниста Политике Александар Апостоловски.
„Нема старијег листа, чини ми се, на линији Беч–Токио. Замислите да неко од наших суседа има лист основан 1904. Момчило Јојић, наш дописник из Вашингтона, пише 1938-39. и заборави прес-картицу за Рузвелтову конференцију. Али који адут има Јојић? Пресекретар Беле куће је његов ортак с којим он игра покер сваке суботе. Тај ортак му још и дужан. И он све то пише, без устручавања. На сликама у редакцији, сваки новинар из тог времена изгледао је као Велики Гетсби, господа, у писању и у одевању. Откад су корпорације преузеле медије, новинари су потрошна роба," каже Александар Апостоловски у подкасту.
Са саговорником „Бермудског троугла” разговарамо о пропуштеним шансама за којима жали, јер није хтео да пређе „из Звезде у Борац из Чачка”, зашто мисли да су спортске метафоре обавезне у политичким анализама, а да се текстови не пишу под псеудонимом, како гледа на своје старе текстове, с ким је „дозвољено”, а с ким није дозвољено радити интервју, медијској солидарности и грађанском новинарству.
„Државе више не ратују једна против друге, него ратује човек против човека. Сваки интернет налог је медиј сам по себи и многи сматрају да је то окосница грађанског новинарства. Сад се то зове грађанским новинарством. Хајде да замислимо да свако коме падне на памет обуче бели мантил и узме скалпел, па се назове зачетником грађанске хирургије. Да ли би дала таквом човеку да те оперише? Или да они који су градили Ајфелов торањ од шибица у војсци буду поборници грађанске архитектуре, па пројектују мост на Дунаву. Нисам склон да верујем да постдигитално доба доноси слободу. Свако има право на своје мишљење, наравно. Али оно постаје јавно, оно се цитира. Погледајте само вест: ‘Си Ђинпинг у кућном притвору, армија преузела власт’. Одмах сам знао што сам прочитао касније, да је група твитераша пласирала ту лажну вест, коју онда коментаришу Њузвик, Си-Ен-Ен и други светски медији и полемишу да ли то може бити тачно.”
Апостоловски на афери Вотергејт објашњава зашто не верује у појам истраживачко новинарство, одговара на питања о телевизијским гостовањима, како му је Лазански саветовао да не сме да испадне из игре, а Емир Кустурица повећао плату и како је „преживео” три режима у Политици:
„Смешно ми је то. Кад се промени власт у Америци, не мења се извештач из Беле куће зато што је промењена власт. Једном је Славиша Лекић, нека му је лака земља, рекао: шта хоће онај Апостоловски, кад је он прво перо био и код Слобе и код Ђинђића и код Коштунице. Кажем: па, дај, увреди ме као човек, кажи бар да сам прва тројеручица српског новинарства. Пратио сам Слобину кампању, колегница била на боловању, и ту сам видео како функционише режим у својим последњим данима, а то ми је много помогло кад сам писао инаугурацију Коштунице.”