Србија у енергетској геополитичкој утакмици Руса и Американаца: Ко игра за НИС – Јанаф или Мол? 

„Постоје будале и постоје издајници. Како бисте назвали људе који на фудбалском терену навијају за противника уместо за мађарски тим?“ Овим речима је мађарски премијер Виктор Орбан одговорио на притисак америчког председника Доналда Трампа да престане да купује руску нафту.

„Какве би последице биле по Мађарску ако бисмо обуставили куповину руских енергената? Бруто домаћи производ би одмах пао за 4%, породице би банкротирале за неколико секунди, не би било енергије у неким случајевима. А цена би била вишеструко већа, мађарске породице би плаћале стотину форинти више“, рекао је Виктор Орбан пре неколико дана.

У Мађарску руска нафта стиже преко нафтовода „Дружба“ који иде од Русије, преко Белорусије и Украјине, одакле се дели на два крака, један иде ка Мађарској, други ка Словачкој. Британски „Гардијан“ пише да Мађарска преко нафтовода „Дружба“ годишње купи 5 милиона тона нафте.

Ако би се Орбанова паралела са фудбалском утакмицом пренела на поље енергетске геополитике, онда је јасно да је на глобалном терену реч о игри Америке и Русије. У тој енергетској утакмици још је неколико тимова: мађарски, словачки, српски и хрватски. Ко ту за кога игра, ко против кога навија и какве везе НИС има с тим? Ко игра за нас, ко за нас навија, ко је против нас и да ли је сваки наш потез у овој енергетској утакмици аутогол?

Европа и руски енергенти

Ако кренемо редом, из угла америчког председника Доналда Трампа јасно је да Виктор Орбан, премијер земље која је чланица НАТО-а и Европске уније, игра за руски тим. То је било јасно прошле недеље у Уједињенима нацијама (УН), када је Трамп је позвао чланице НАТО-а да престану да купују руску нафту, како би притисли Владимира Путина да потпише мировни споразум.

„Кина и Индија су главни финансијери текућег рата. Настављају да купују руску нафту, али неопростиво је да чак ни земље НАТО-а нису престале да купују руске енергенте. То сам, као што знате, сазнао пре две недеље и нисам био срећан. Размислите о томе. Они финансирају рат против себе. Ко је, дођавола, икада чуо за тако нешто?“, рекао је Трамп у свом говору у УН.

Злобници би рекли, шта ће тек бити кад Трамп сазна да руски енергенти све време теку преко Украјине против које Русија води рат? Трамповим речником: ко је, дођавола, тек чуо за тако нешто? А преко Украјине руски енергенти теку јер Европа, која од 2022. покушава да се ослободи зависности од Русије, то још није успела. Према подацима Еуростата, званичне статистике Европске уније, удео руских енергената у укупном увозу пада, али је Русија и даље „бензинска пумпа“ Европе, јер ЕУ није успела да потпуно елиминише енергенте из ове земље.

Пре годину дана, када је реч о увозу гаса на пример, удео руског је у укупном ЕУ увозу чинио 15,8%, што је била шестина укупних потреба. Ове године тај удео је мањи и чини тек 7,8%, што је тек нешто мало више од дванаестине укупних потреба. Највише гаса у Европу тренутно стиже из Норвешке (50,8%), Алжира (17,8%) и Велике Британије (12,1%). Када је реч о течном гасу, највећи снабдевач Европе тренутно је Америка (57,7%), а Русија је на другом месту добављача са 12,9%. Прошле године у ово време руски удео био је 16,4%.

Ако говоримо о куповини нафте, Русије више нема на списку првих пет европских добављача. По значају, Русија је тренутно тек на 13. месту европских добављача нафте, а удео руске нафте у укупно увезеним количинама у Европи био је само 2,2%, што је тек педесети део укупних потреба.

Мађарска и руски енергенти

За Мађарску, Русија је и даље енергетски партнер број један и то је разлог зашто је после генералне скупштине УН-а Доналд Трамп позвао Виктора Орбана. То је и разлог зашто мађарска влада, играјући за нас и тражећи од ОФАЦ-а, америчке Канцеларије за контролу имовине у иностранству, продужетак дозволе за рад НИС-а, заправо игра и за себе, јер зависи од руских енергената.

То је мађарски премијер Виктор Орбан и рекао након разговора са америчким председником Доналдом Трампом, као и да ће руска нафта наставити стабилно да долази у Мађарску зато што је сваки други извор нестабилнији и скупљи, јер ниједан разуман човек не би одустао од сигурног за нешто неизвесно. 

„Америка је велика држава, Мађарска је мања. Али у једном смо слични, обе земље су суверене. Нема потребе да било ко од нас прихвата аргументе другог. И Америка има своје аргументе и интересе, па тако и Мађарска. Имамо ставове, јасно их изражавамо и представљамо. А ако смо у добрим односима, ако смо пријатељи, онда ћемо се саслушати“, рекао је Орбан.

Прозваним се осетио и словачки премијер Роберт Фицо. На оптужбу да и Словачка финансира Путинов рат, Фицо је рекао да оно што плате Русима за енергенте чини тек 2% њихових прихода. „Тиме не финансирамо рат, то је ствар географије, немамо другог избора“, објаснио је Фицо зашто словачка „игра за руски тим“. Слично је изјавио и мађарски министар спољних послова Петар Сијарто.

Међусобне оптужбе Мађарске и Хрватске

Има ли, ипак, алтернативе нафтоводу „Дружба“ за Мађарску и Словачку и долази ли та алтернатива преко Хрватске, такође земље чланице ЕУ и НАТО-а? Тај алтернативни правац је Јадрански нафтовод Јанаф, јер један крак тог цевовода иде и ка Мађарској, па све до Словачке, а две последње тачке у оба крака су Молове рафинерије. Јанаф, иначе, са Молом има уговор о испоруци 2,1 милиона тона нафте годишње.

Мол и Јанаф сада договарају нови уговор где би капацитети испоруке требало да се повећају неколико пута. Међутим, тај посао, тренутно, не иде по плану. Наиме, мађарски министар спољних послова, Петар Сијарто оптужио је хрватски тим за ратно профитерство. На друштвеној мрежи Фејсбук написао је следеће:

„Колико год хрватска влада то пориче, свакако желе да профитирају од рата у Украјини. Значајно су повећали транзитну таксу за пошиљке нафте кроз Хрватску од почетка рата, а сада желе да онемогуће нашој земљи куповину руске нафте како би стекли монопол над нама и тако зарадили још више новца – на нама.“

Из Загреба је стигла контраоптужба. Премијер Хрватске Андреј Пленковић рекао је како је безобразлук тврдити да Хрватска профитира, јер ова земља још од 2022. године не купује руску нафту. Да то раде неки други и да су они профитери. „То није Хрватска, то је Мађарска“, рекао је Пленковић.

За РТС је Сијарто изјавио да ако Мађарска не би добијала нафту преко „Дружбe“, онда би уместо два правца имала само један правац снабдевања, преко Хрватске:

„Притисак из Брисела и нови притисак из Загреба нас ставља у веома тежак положај, јер ако не добијамо нафту из Русије, онда потпуно зависимо од хрватског нафтовода, а ми то не желимо из бројних разлога. Прво, не желимо да зависимо од само једног нафтовода, јер било шта може да се деси. Број два, тај нафтовод неће моћи да задовољи потребе Мађарске и Словачке. Хрвати кажу да могу, али то није тачно. То просто није истина. Тестови су показали да је капацитет тог нафтовода на годишњем нивоу нижи у поређењу са реалним потребама Мађарске и Словачке да би задовољили потребе наших земаља.“

Србија у енергетској геополитичкој утакмици

И ту долазимо и до Србије, као играча у овој енергетској геополитичкој утакмици. Јанафов посао с Молом могао би да се одрази и на НИС.

Од како су крајем прошле године најављене америчке санкције НИС-у, који је у већинском руском власништву, хрватски тим је, Орбановим речником, навијао за српски. Али, зато што је то било и у њиховом интересу. НИС је Јанафов пословни партнер број један, речено је тада у овој компанији. Јанаф са НИС-ом има уговор о испоруци 10 милиона тона сирове нафте до краја 2026. године. Дакле 5 милиона тона годишње.

Ако се та два уговора ставе у контекст, НИС-у Јанаф, по тренутно важећем уговору, испоручује двоструко више нафте него Молу. И та нафта Јадранским нафтоводом од луке Омишаљ на острву Крк па до НИС-ове рафинерије нафте у Панчеву ићи ће све док америчке санкције НИС-у не ступе на снагу.

Из Јанафа је данас саопштено да су од OFAC-а, америчке Канцеларије за контролу имовине у иностранству, добили неопходну лиценцу за испоруку нафте по уговору који имају са НИС-ом до 8. октобра. „У наредним данима Јанаф ће се преко својих америчких адвоката и уз подршку Владе Републике Хрватске, обратити ОFAC-у с циљем добијања продужетка лиценце. Могућност продужења дозволе након 8. октобра 2025. године у великој мери ће зависити од даљих активности које ће подузети НИС према надлежним америчким институцијама“, саопштио је Јанаф.

Саопштењем се огласио и НИС. Подсећа да су, такође, поднели и допуну захтева за уклањање са SDN (Specially designated Nationals) листе, као и да је реч о дуготрајном и комплексном процесу, а иницијални захтев је послат 14. марта ове године. „НИС наставља са активностима које имају за циљ превазилажење актуелне ситуације, а о свим новим околностима које могу утицати на пословање компанија ће благовремено обавестити јавност,“ наводи се у саопштењу.

Ових дана из НИС-а је саопштено и да су обезбеђене довољне резерве сирове нафте. Колико те залихе износе у количинама није познато. У данима, то је кажу неколико месеци.

Неки подаци о залихама нафте, ипак, могу да се виде и из званичне статистике. У августу ове године залихе нафте, у односу на просек 2024. године, повећане су 13,5%, подаци су Републичког завода за статистику из области индустријске производње. А с обзиром да се подаци о производњи нафте односе само на НИС и да нико други у Србији не производи нафту, онда је јасно да је реч о њиховим залихама.

Шта то значи, за који сценарио се НИС спрема, не знамо ако немамо податке о количинама, али оно што знамо јесте да је током ових девет месеци одлагања санкција ова компанија, која је једна од највећих у земљи, претрпела озбиљну финансијску штету. У првој половини године, НИС је имао губитак већи од 30 милиона евра. На крају прошле године НИС је имао и велики износ готовине на рачуну, види се из финансијског извештаја ове компаније. Дакле, спремао је и резерве кеша.

Зависност од других

Да ли снабдевање Србије сировом нафтом сада зависи и од онога што ради менаџмент нафтних компанија у региону? Ако хрватски Јанаф направи уговор са Молом према коме ће испоруке ка Мађарској и Словачкој бити неколико пута веће, шта то може да значи за нас? Односно, да ли Јанаф и даље, играјући за себе, игра и за наш тим?

У ауторском тексту за „Пословни дневник“, члан борда директора Јанафа Владислав Веселица уговор са НИС-ом уопште не спомиње, већ само уговор са мађарским Молом. Ова компанија има власнички удео у хрватској Ини. „Јанаф је спреман да покрије целокупне годишње потребе за сировом нафтом две рафинерије Мол групе у централној Европи. Направили смо неколико тестова и у складу са њима дали гаранције Мол групи, Републици Хрватској и Европској унији за испоруку 12,9 милиона тона сирове нафте годишње уз могућност преузимања нафте од стране Мола и 95 одсто искоришћења нафтовода“, наводи се у том тексту.

Дакле, ако Јанаф сарадњу са Молом са којим већ има уговор прошири и договори испоруку 12,9 милиона тона годишње, онда ће мађарски Мол постати Јанафов партнер број један, уместо НИС-а. А да би Јанаф постао Молов партнер, Мађарска претходно треба да престане да игра за руски тим и престане да купује руску нафту.

Мол је у петак саопштио да Јанаф за ту испоруку није технички спреман:

„Прошле недеље Мол и Јанаф спровели су више заједничких тестова на Јадранском нафтоводу, али најновији резултати још увек не потврђују да је цевовод способан да дугорочно испоручује довољне количине сирове нафте за Мађарску и Словачку из Јадранског мора. Током тестирања, цевовод није могао да ради са довољним капацитетом дуже од један, два сата. Да би јужна рута снабдевања била потпуно функционална, хрватски део мора да достигне транспортни капацитет од 40.000 тона нафте дневно, односно 14 милиона тона годишње.“

У тој компликованој енергетској геополитичкој утакмици Србија чека 8. октобар и америчке санкције за НИС. „Наравно да смо ми ту колатерална штета односа између Руса и Американаца, али ћемо високу цену платити ми“, рекао је председник Србије Александар Вучић.

Без доброг решења

Ако бисмо се играли Орбановом паралелом, на коју страну, онда, Србија треба да поведе лопту? У ком год правцу да крене, да ли Србија сада играјући за себе игра против себе?

Ако би држава, рецимо, задржала руско власништво у фирми (јер по свему судећи Руси не желе да продају свој власнички удео), онда би добила америчке санкције, а с обзиром на то да су оне свеобухватне, која би то компанија била спрема да послује с НИС-ом који је под санкцијама?

Кредити би у једном дану могли да доспеју на наплату (више од 500 милиона евра), банке са страним власништвом прекинуле би трансакције са НИС-ом. Као једно од решења спомиње се домаћа банка Поштанска штедионица, преко које би могле да иду трансакције са НИС-ом, али за то још нема никакве званичне потврде.

Питање је и како би 13.500 запослених у НИС-у добило плате. Генерални директор НИС-а Кирил Тјурдењев упутио је умирујуће писмо запосленима у коме каже да се то неће одразити на њихове личне текуће рачуне.

Ако би држава, на пример, национализовала НИС, то би онда значило да игра за Америку, а против Руса. Јер за нас је НИС, што би Американци рекли, „превелики да би пропао“, има скоро 70% нафтног тржишта и пуни 10% буџета. И тако би НИС избегао санкције.

Али, да ли би и то био аутогол? Јер у односима Србије и Русије, исто онолико колико је важна нафта важан је и гас. У октобру се очекује потписивање дугорочног споразума о гасу. Према енергетском билансу Републике Србије за 2025. годину, планирано је да се увезе 2,8 милијарди кубика гаса. Дугорочни гасни споразум са Русијом још није склопљен, а сигурно неће бити потписан пре 8. октобра, односно док се не види игра ли Србија и даље за руски тим. Чак 90 одсто гаса Србија увози, само 10 одсто производи.

За нас је решење да Руси продају свој власнички удео у НИС-у. Међутим, ако се опет вратимо на Орбанову паралелу, ако би у овој енергетској геополитичкој утакмици они било коме продали НИС, то би значило да играју за амерички тим. За Гаспромов годишњи профит од 14,8 милијарди, НИС-ових 153 милиона евра чини нешто мало више од 1%. Хоће ли Руси онда пре изгубити 1% или целу утакмицу? Хоће ли пристати да у Србији буду поражени пред Америком?

Најједноставније речено, исход ове наше утакмице зависи од тога хоће ли Руси бити они које Орбан зове будалама. Они који играју или навијају за супротни тим.