Немања Рујевић: Твитер није испод части новинара

„Кад сам радио текст о бомбардовању СРЈ и прегледао архиве, видео сам да смо тада, последњи пут били ударна вест у Немачкој и још једну занимљиву ствар. На нивоу коментара и мишљења, стварно су могла да се нађу сукобљена становишта у свим новинама. Али суштина је у основном тону и у првим страницама. Тако је и данас према рату у Украјини. Социолог Велцер и филозоф Прехт су доро објаснили, у својој књизи, да кад се деси нова ситуација, новинари немају оријентире, па се понашају попут јата, гледају једни друге да нико не би испао. Тако се ствара мејнстрим. Људи често мисле да неко зове новинаре да им диктира. То је будалаштина. Али већина не воли да буде у офсајду," каже новинар из Немачке Немања Рујевић.

С гостом нове епизоде Бермудског троугла разговарамо о утицају твитера на углед новинара, како се друштвене мреже могу користити „исправно", о оркестрираним нападима и замкама за новинаре на твитеру.

„Провејава врста уверености да смо сви искварени. То је багаж нашој професији, који смо, колетктивно гледано можда и заслужили, али није свако од нас то заслужио. Ти на твитеру ниси само новинар и не мораш да се држиш новинарских стандарда. Ко очекује озбиљно новинарство, ипак мора да купи новине. Зато себи дозвољавам да то комбинујем. Твитер се много копира у медијима, а то се не сме радити сем у случају када се тако оглашава званчник. Дешава ми се да ме људи отуд препознају. Маторије колеге мисле да је твитер испод части, а ја не видим зашто би био. На крају крајева, и колпортери су некада морали нешто да раде. Дешава ми се и да нађем теме на твитеру, као рецимо гласину о докторату Јелене Триван."

Саговорник у Бермудском троуглу, који ради за Дојче веле, Време и пише колумне за Данас, критикује медијска удружења и таблоиде и одговара на питања о уредничком прекрајању његовог текста о извештавању немачке штампе о НАТО бомбардовању СРЈ, о стању и слици Србије у немачким медијима, односу тамошњих политичара са таблоидима, раду немачких јавних сервиса и да ли рад у јавном сервису друге земље подразумева писање које прати политику те земље.

„Нико ми никад није тражио да заступам званичне политике...Занимљиво ми је кад ми кажу да ме плаћа Меркел или Немачка да твитујем. А ја мислим да би ме пре платили да не твитујем. Људи често стављају ограде да су њихови ставови лични, а не организације за коју раде, а ја не видим зашто би ико мислио да сам портпарол онога за кога радим... Медији имају право на уређивачку политику. У Немачкој, на пример, имаш конзервативне, лево-либералне, екстремно десне и марксистичко-лењинистичке новине. Док је то део уређивачке политике, начисто смо."

Рујевић сматра да су грађански одласци на протест неспојиви с новинарском професијом. „Једно је изношење мишљења, а нешто сасвим друго сврсатавње у неку колону или узимање магафона у руке што исто раде неки новинари. Зато што оног тренутка кад се инвестирам, не ставом или коментаром што је и даље новинарски жанр, него на улици, тад губим могућност да то посматрам критички. Новинар не сме да се поистовети са стварима, па макар оне биле и најбоље на свету."