Радојка Николић: Пи-арови су баријера новинарству
недеља, 20. нов 2022, 11:00 -> 19:42
Могу ли се у једној особи помирити власник медија и новинар, да ли економске новинаре с правом бије глас да су склони компромисима, зашто јој је Драгослав Аврамовић одабрао да непосредно прати спровођење економског програма који је пресекао хиперинфлацију, али и шта јој смета у данашњем новинарству и односу према новинарима у новој епизоди Бермудског троугла прича Радојка Николић, еконоски новинар, оснивач Нира преса и магазина Magazinbiznis.rs.
О медијском предузетништву и економском новинарству, пријатељству са Драгославом Аврамовићем и једном путу у Јапан који је од уреднице економске рубрике у Политици направио предузетницу разговарамо са Радојком Николић, оснивачицом Нира преса и портала Magazinbiznis.rs.
„Тада сам већ знала разне бизнис моделе, али и како фuнкционише дневно, недељно и месечно новинарство. Економски додатак који сам, као уредница, предложила у Политици био је у потпуности под мојом контролом. Затим, већ сам власницима из ВАЦ-а морала да прпремим бизнис план за taj додатак. Направила сам план како часописи Бизнис и Економетар могу да функционишу. За мене је најважније у том тренутку било што су моје ћерке постале економски независне и могла сам да уђем у предузетнички ризик, а да никог не угрожавам. Био је добар тренутак и да напустим Политику, али сам имала сондиран терен- тачно сам знала колико улажем, подигла кредит, имала и нешто од отпремнине тако да бих осигурала првих шест месеци пословања да све буде покривено. На позитивној нули смо били прве две године, јер тек потом окружење почне да вас посматра као равноправног члана пословне заједнице. Највећи део живота сам провела не добијајући зарађен хонорар, зато имам правило да се прво исплаћују хонорари, па онда плате."
Саговорница Бермудског троугла одговара на питања о томе се могу помирити улоге власника, уредника и новинара, да ли економске новинаре с правом бије глас да су склони компромисима, како ју је Драгослав Аврамовић изабрао као новинара с којим ће редовно комуницирати о свом програму заустављања хиперинфлације и какву су улогу медији имали у том процесу.
„Знао ме је по мојим текстовима, а до тога је веома држао, јер је био пасионирани читач свих новина. Друго, стекао је додатно поверење кад смо се упознали. И треће, тад сам се први пут сусрела са таквим погледом на медије, као споном за обликовање јавног мишљења. Сматрао је да мора имати подршку грађана за програм и да му то само медији могу омогућити. Питала сам га: чега се плашите кад имате Милошевићеву подршку? А плашио се Наше Борбе и Времена. По америчком моделу формирања јавног мнења хтео је да се програм дневно прати, да се тако убације дневна доза неопходног оптимизма и држи тензија у јавности. Тад сам први пут осетила какве последице има држање једне теме у фокусу непрекидно. Дневно сам долазила у банку, присуствовала свим седницама и свим његовим састанцима и имала увид у све информације. Није волео телевизију и појављивао се само кад би осетио да је критичан моменат по вредност динара. У тој години сам објавила осамдесет интервјуа с њим. Са оволиким искуством у новинарству, а упознала сам људе од најнижег социјалног до највишег политичког нивоа, нисам упознала особу која је толико, колико он, размишљала о судбини народа."
Дугогодишња економска новинарка и уредница критикује тзв. „диктафон новинарство" и експонирање без знања, објашњава зашто је њена издавачка кућа одустала од штампаних издања и сумира последице короне по функционисање редакција.
„Рад од куће омогућио је многим власницима велике уштеде трошкова, нарочито ако су одустајали и од закупа простора. Али редакција мора да буде на окупу. Једно је да ви пошаљете текст одакле год, то је у реду. Друго је да се не виђате. Где људи нису заједно нема духа редакције, размене мишљења, да не говорим о креативности. Зар мислите да би фирме из ИТ сектора правили све- од кухиње до билијара- у својим зградама, да нема користи од те синергије и креативности кад су људи заједно? „
Бивша новинарка синдикалног листа Рад залаже се за формирање синдиката у медијима, независних од „државних" и објашњава како је дошло до ситуације у којој су они непожељни у медијима у приватном власништву, одговара на питања о томе како се однос предузетника мењао према медијима и зашто пи-ар-ове доживљава као природне непријатеље новинарима.
„Они су брана између новинара и саговорника с којим хоћете да комуницирате. У почетку нисам ни разумела зашто бих имала посредника. А да не говорим о томе да нити једну значајну тему не можете обрадити уз помоћ пи-ара. Шта ће вам он пружити? Спиновао саопштење. Они су само једна баријера, велика препрека, новотарија која ће трајати, јер видите како лепо зарађују. Пре њих, главна брана је била секретарица директора. Ако она каже: на састанку је, откачила вас је. Кредибилитет се стиче тако што никога нећете преварити...Више нико не жели да се нешто појави, а да није погледао на ауторизацији. Интернет и брза комуникација су омогућили да се текст може лако погледати, а с друге стране, саговорници се данас више плаше реакције јавности и да оно што су рекли не добије неку политичку конотацију."