Бошко Јакшић: Пад новинарства и нестанак кафана су чврсто повезани

„Новинарство је пре свега занат као и сваки други. Оно што мора да зна водоинсталатер о свом послу, мора и новинар о свом. Ко не научи технике заната, гради кров на кући без темеља. Телевизијски новинари, пре свега, кад фасцинирају свог локалног месара мисле да су звезде, а на почетку су новинарског пута и тек би требало да уче занат, да уче језик, који се стално мења и да граде сопствени систем размишљања. Новинарство се не ради са уверењем да је то бирократски посао, него са ентузијазмом и са великим степеном адреналина. Тај адреналин после тражи најмање дупли виски," каже у разговору за Бермудски троугао Бошко Јакшић, некадашњи новинар и уредник Политике.

„Фотофиниш би одлучио ко је како утицао на пропаст - да ли пад новинарства на структуру гостију и амбијент у кафанама или су прво затворене кафане, па новинарима тако ускраћена дружења", сматра Јакшић. „Нема новинарства без контакта. То је опасна професија по породични живот, то је опште место. А у време кад сам ја почињао вражило је правило да ако хоћете да се бавите новинарством потребно је да испунити четири услова: доста алкохола, доста дувана, куцање са два прста и барем један разведен брак."

Данас коментатор неколико медија, Бошко Јакшић одговара на питања о томе да ли има истине у причама да дописници пишу два извештаја - један за службу, други за јавност, како се одлазило на брифинге у Министарство спољних послова, зашто је важно имати дописнике, ако је све светске медије могуће пратити на интернету.

„Важно је зато што вам на једна начин ствари објашњава човек који је овде поникао, разуме догађаје и има навике овог друштва, од неког ко је Скандинавац, који ствари гледа кроз своју оптику...Сигруно су ме проверавали, али нисам био позиван на разговоре у Министарству спољних послова, на које јесу позиване колеге, не зам зашто ја нисам. Не бих волео да сам ишао на такве разговоре. Нити да ми се тако неко ушуњава у главу."

Бивши в.д. главног уредника Политике за „Бермудски троугао" говори и о свом односу са Драганом Хаџи Антићем, протестном писму које му је упутио тек пред 5. октобар 2000, како је на његове ставове утицала Латинка Перовић, повремени гост његове куће у детињству, и зашто се политички ангажовао.

„Не могу да се жалим ни данас. Жао ми је што нема више људи као што сам ја и који су млађи него што сам ја, да могу слободно да пишу. А онда улазите у јавну утакмицу. Не говорим о доносачима вести, него о онима који коментаришу вести. У утакмицу улазите аргументима."

С дугогодишњим дописником Политике, који је као извештач сведочио бројним историјским догађајима двадесетог века, разговарамо и о томе како га је устанак Турака на Кипру спасио суспензије на послу, зашто је у Јерусалиму осетио потребу да се прекрсти иако никада није био верник, које га је од блискоисточних жаришта са којих је извештавао прославило и како је успостављан и данас јединствен светски модел владавине у Ирану током исламске револуције.

„У новинарству треба некада имати среће. Кад су почеле демонстрације у Ирану, то је било ван наших дописничких центра, написао сам два три текста о томе. По нашим склоностима, одмах сам проглашен за експерта за Иран и тако сам отишао. А онда сам научио велику лекцију. Колеге које са тамо срео су се већ биле прочитале по десет књига о Ирану и знали га у прсте, ја сам се шлеповао уз њих да бих нешто научио и учио сам успут. Тако сам научио да одлазак негде подразумева припрему. После ми више није било жао да дам сто-двеста долара да купујем књиге о разним земљама."