Владимир Радомировић: Дужност новинара је да штити извор

„Већина узбуњивача се обрати послодавцу када уочи неправилност. То су људи који желе да живе у етичком окружењу и желе да исправе грешку коју су уочили. Већина дође у позицију у којој схвата да то није грешка него намера и да је врх њихове организације у то умешан. Мали број се одлучује да о томе обавести надлежне органе, а веома мали број обавештава медије. Ако постоји уврежено мишљење да је узбуњивачима стало до личне промоције, погрешно је“, каже у разговору за Бермудски троугао Владимир Радомировић, главни и одговорни уредник Пиштаљке.

У подкасту о медијима Радомировић одговара на питања о утицају јавности на судбину узбуњивача, да ли је такозвани медијски притисак пресудан за раскринкавање коруптивних афера како се неретко верује, о погрешним корацима у случају Александра Обрадовића и зашто су понекад месеци потребни и да се провере подаци.

„Службе које су задужене за праћење разним траговима долазе до извора документа. Кад нам узбуњивач пошаље документа, не користимо их, него их тражимо од надлежних органа. То понекад траје месецима, морамо да се жалимо Поверенику за заштиту информација од јавног значаја, али у већем броју случајева их, на крају, добијемо. Тиме штитимо извор. Дужност новинара је да учини све да заштити свој извор... Адвокати у Пиштаљци добију курс писања, јер нема много разлике између оног што новинар ради када покушава да убеди публику у своје аргументе и адвоката који убеђује судију да су његови аргументи тачни. Све треба да се заснива на чињеницама. Оне не могу да се оборе.“

С бившим новинаром бројних медија – Наше Борбе, Времена, листа Данас, НИН-а, Политике разговарамо о томе да ли се информација објављује без обзира на евентуалне политичке последице, на пример током предизборне кампање. Зашто Пиштаљка није део међународних новинарско-истраживачких мрежа сем једне, Међународне меже за узбуњивање, чији је оснивач? Да ли би поново у истој ситуацији објавио списак сумњивих Хашком трибуналу као на насловној страни Репортера, чији је главни уредник био у том тренутку или неауторизован интервју са председником Србије?

„Посао новинара није да штити власт или размишља шта је у интересу власти него његовог медија и јавности. Колеге које размишљају о томе како ће власт да реагује су више друштвено-политички радници него новинари... Видим да је то тренд, да новинари дозвољавају да им саговорници накнадно мењају оно што су рекли, да избацују што им се учини да им због нечега неће одговарати. То никада нисам дозвољавао у својим интервјуима. У случају тог интервјуа с Тадићем, не могу да замислим да би неки новинар поступио другачије, да објави нешто што се није десило.“

Радомировић одговара и на питања о томе зашто мисли да је пројектно суфинансирање медија изгубило смисао, зашто се противи новинарским лиценцама које су честа тема у медијским круговима, како је од борца против корупције постао председник УНС-а који „спинује у одбрану режимских медија“ и како сада гледа на изгубљене изборе за свој други мандат председника Удружења новинара Србије.

„Желео сам да наравимо солидну организацију која ће окупити већину новинара у Србији и која ће имати утицај на медијску сцену тиме што ће новинари заједно, као колективна снага, бити брана политичком и економском утицају на медије. Покушавао сам то да урадим. Откад сам изгубио изборе, не видим на жалост да се УНС ангажује да би новинарима било боље.“

„Циљ је био да се не таласа, да једна јака струја у оквиру удружења настави по старом и ужива у привилегијама које су им функције донеле. Послодавци су прозрели моју намеру, али новинари, на жалост, нису. Притисак послодаваца, приватних и државних, на њих је био снажан. Кад је Владина Радна група за безбедност новинара заказала хитну седницу због измишљених претњи, мојих мом противкандидату, а Агенција за борбу против корупције дала једно сумануто мишљење да неко ко је на државној функцији може да заступа интересе новинара, видело се да се и Влада Србије сврстала на једну страну у изборима у УНС-у.“