Јелена Милинчић: Навикла сам на наратив против РТ-а

„Нисмо ту да бисмо отворили сајт, него телевизију. Регистроваћемо се у свим надлежним институција. Све време за наш долазак позиви су долазили из Србије. То је кренуло још од времена Томислава Николића. Српски интерес је био да овде постоји и једна руска телевизија. Ми тренутно имамо сајт који је, наравно, мање успешан од сајта Спутњика, али телевизија је циљ…РТ се види као модерно чедо Русије. Кад смо отварали телевизију нисмо радили са совјетским апаратчицима него смо довели људе са Си-ен-ена и Би-би-сија који су нас учили како треба да радимо. Русија је касно преузела та западна средства и касно схватила да постоји медијски рат за који немамо оружје. У том рату смо побеђивали, али ако ме питаш да ли сад побеђујемо, то је исто као да ме питаш зашто руски спортисти нису узели медаље на Олимпијским играма. Па, зато што их нема, “ каже Јелена Милинчић, главна и одговорна уредница РТ Балкан.

У првом разговору за српске медије Милинчић одговара на питања зашто је одбијала позиве медија, откуд интерес Русије да да након Спутњика отвара још један медиј у Србији, о строгој регулативи Русије према страним и опозиционим медијима, забрани руских медија на Западу.

„Ми смо овде регистровани као српски медиј, али се финансирамо из иностранства, Ако сутра неко одлучи да уведе санкције Русији, хоће ли нас затворити? Мислим да ме вероватно неће гледати као српски медиј… Страни медији у Русији нису истерани, они су сами одлучили да оду. Ни руски опозициони медији нису протерани... А мислим да је ружно да блатиш људе који иду у рат и гину…Ту смо да покажемо руску тачку гледишта. Ако се мени деси да неко с ким желим да поразговарам каже нешто што се коси са руском политиком, то ћу да прихватим. Али да ја свесно позовем у свој програм некога ко ће да блати Русију, немам никакав интерес да то радим, јер ми се чини да овде у медијима има апсолутно довољно простора за такве људе на другим телевизијама. Знам кога представљам.“

Атмосферу, коју је затекла у српској јавности Милинчић описује као агресивну, а о свом критикованом уводном тексту на сајту РТ Балкан каже да и сад мисли да је Србија оаза слободе.

„Навикла сам на наратив против РТ који се дуго у свету води, па сам и овде то схватила као врсту критике коју сам очекивала. Колеге су ме звале да гостујем, али ми смо тек један дан постојали кад су они скупили екипу да разглабамо о томе да ли смо медиј или пропаганда...Стално имам утисак да људи једни друге нападају и само после шест месеци сам се навикла на то…Волела бих да кажем да смо дошли да разбијемо медијску хегемонију, али то овде није ситуација. Овде свега што су ме критиковали за тај уводни текст је кад кажем да је овде оаза слободе. Замислите мене која долазим из Француске одакле су нас буквално протерали. Ни та ситуација се није десила преко ноћи, због почетка специјалне војне операције, то се дешавало годинама, рецимо од 2014…У први мах критике нису биле на наш рад него на могућност да ми постојимо. Мислим да овде постоји сагласност о томе да ако се створи атмосфера у друштву да можеш некога да забраниш, правиш преседан после кога ти можеш бити ти тај који је следећи забрањен.“

Коауторка документарног филма о НАТО бомбардовању на шпанском „Зашто“ објашњава како је из једног сусрет са познаником, који је спалио руски пасош у знак протеста против рата, настао видео „у афекту“ који ју је учинио планетарно познатом и да су новинари руских медија у свету били неспремни за рат, али не и за забране које су потом уследиле.

„Све моје колеге које раде у САД су биле проглашене страним агентима одавно, то је печат и то није наивно. Колеге са Спутњика нису имале акредитације у Француској и ми смо стално захтевали од Министарства спољних послова да они нешто ураде. Русија није имала другог начина до да одговори на исти начин…Као што овде раде Срби, тако су у Паризу били Французи. Нисмо имали никакве нападе хистерије, давање отказа и бацање папира, ти људи су остали и кад је донето решење да се Спутњик затвори,. Колеге су могле да остану, али нама су затворили све рачуне. Јавну подршку нашем раду, у овој култури отказивања, може да пружи само онај ко нема шта да изгуби. Срела сам Жерард Депардијеа у руској амбасади, заједно смо гласали. Али он има своје винограде, то не може нико да му одузме. Чак и да је подршка била већа, не би се чула.“

С дугогодишњом новинарком РТ из Немачке, Француске и шпанског сервиса разговарамо о полемици с Путином о држављанству, које је касније добила, зашто се њена биографија тешко претражује на интернету и томе зашто је одушевљена венецуеланским „партизанима“, а Уго Чавез њеним извештајима.

 „У Венецуели постоји систем који више нигде не постоји, то су малтене партизани. Они су апсолутно политизовано и поларизовано друштво. Чавезу је, пре него што је дошао на власт, било потребан систем који је развио и потом га није дирао. Окупили су људе из различитих реона, радио-аматере, који су правили мале радио станице и обавештавали грађане и кад је био државни удар, али је то по његовом доласку на власт остало.“

Главна уредница РТ Балкан тврди да је данас немогуће имати независне медије ако“ имамо ситуацију са Хершом и Северним током, човеком који је добио толике награде и кога толико поштују у Америци, али не може да се појави нигде. Људи читају оно што хоће да чују. Све и да су Руси узели неког глумца да ради за њих као што је Анђелина Џоли радила за Украјину, свеједно се тај не би видео, ако овог човека који је добио Пулицерову награду нигде нисте могли да видите.“

Милинчић одговара на питања о Русима у Београду, противницима рата и московском „кругу двојке“, како су се руски медији преоријентисали на глобални југ, Индију, Африку, преко својих сервиса на шпанском, енглеском и француском, те о дозвољеним и недозвољеним садржајима у руском државном медију.

„Нико од нас не ради на медију који не поштује, не цени или је противан његовим ставовима. Не знам шта би могло да ми падне на памет, осим да сам неки камиказа или да решим да преко ноћи да променим мишљење и урадим нешто што је противно не само ставовима Русије него и мојим личним. Овде су ми приоритет српски државни интереси, али ако се ради о Тајвану, водићу рачуна шта Русија мисли о томе. Немамо списак забрањених тема, али ја се не либим да кажем да је ово сада рат који се сада води између Америке и Русије. Ја то тако крстим, али нисам добила никакво обавештење или наређење шта ћу како звати.

У подкасту о медијима с главном уредницом српског РТ разговарамо о преговорима о противракетном наоружању у Јужној Кореји, једном укљученом микрофону који је пренео разговор Обаме и Медведева, претурању новинарских соба и компјутера, које је потом суледило и правилима која се „морају поштовати“ кад  се путује са председником или министром спољних послова.

„Мораш поштовати правила, јер замисли да због тебе крене неки рат или се не постигне неки споразум. Кад путујеш са Лавровим у авиону, то се зна. Он у одласку ништа не прича, а у повратку долази у тренерци и прича о свему отворено. Зна се да је то отворен разговор, али не да ја треба да га изнесем у јавност. Он ти, наравно, неће одати државне тајне, али ће ти дати више информација о ситуацији, расположењу…Ако то прокоцкаш, претпостављам да си тад био и последњи пут.“