Бранимир Ђуричић: С двојицом који су ми пријетили смрћу сам се спријатељио

„Период када смо имали тог привременог управника, иностраног грађанина на челу јавног сервиса, требало је да буде показатељ како треба да се ради, а у то вријеме била је агресија на СРЈ и сјећам се формулација о томе шта смијемо објавити, шта не, забране да се објављују Танјугове вијести ако немамо пандан из западних агенција, да термин агресија није смио да се користи, а велика група новинара је одбила да ради у тим околностима. Тако да не знам коју структру на власти бих узео као примјер доброг „послодавца“.“

У подкасту о медијима Ђуричић одговара на питања о томе како се из Београда прате догађаји у Босни и Херцеговини и Републици Српској, зашто се у Бања Луци више прате медији из Београда него из Сарајева, због чега чак и размена садржаја између тамошња три јавна сервиса постоји „само на техничком ниво“: „Ми смо подијељени  у сваком смислу у том систему. РТРС гледа већина гледалаца у Републици Српској, Федералну РТВ у Федерацији, дијелом и у РС, али у занемарљивом проценту, а БХТ готово да нико не гледа. Да немају могућност да откупе највећа спортска такмичења мислим да би им рејтинг био испод један одсто. Начин на који они сматрају да су објективни је јалов и вјештачки избалансиран. Кад дођемо до оних важних момената- датума оснивања РС или датума на који је БиХ прогласила независност, обиљежавање ратних догађаја, ту не могу да објективно да пронађу мјеру и изложени су великим критикама. Довољно је да програм почну са „срећан вам Дан независности“ или пак реченицом да је „Дан РС неуставан“. Такав јавни сервис нема перспективу, а може ли се вјештачки упумпати кисеоник је друга ствар.“

Са председником Скупштине Удружења новинара РС разговарамо и о поларизацији српских медија унутар Републике Српске и „кровној“ подели новинара по припадности ентитету, притисцима центара моћи на РТРС, зашто и идеолошке ставове износи на друштвеним мрежама и како се расплиће истрага по кривичној пријави Ћамила Дураковића због једног од таквих ставова на твитеру, те прогону новинара по основу измена закона које наметнуо бивши Високи представник Валентин Инцко забранивши „негирање геноцида у Сребреници“.

„Ми се с колегама из Федерације договарамо о основним питањима, па чак и о актуелном питању, криминализацији клевете, скоро у деведесет одсто тумачења. Али кад дођемо до конкретног питања- који је новинар угрожен, на пример, или шта је клевета, ту се ни базично не договарамо. У случају кривичне пријаве коју је против мене поднио Дураковић нисам ни очекивао подршку. Напротив, колеге из Федерацију су предњачиле у захтјевима да што прије будем санкционисан, а запријећена казна је до шест година затвора. Не из ината, то сам урадио из самопоштовања… Истог мјесеца је од око педесетак грађана било под истом врстом пријаве, од тога двадесетак новинара. Мене припадници СИПА нису испитивали, али све остале колеге јесу. Проблем је што свако од тих испитивања траје сатима. Ја се не скривам, не треба ми никакво изузеће, често боравим у Федерацији и никад нисам имао непријатности…На друштвеним мрежама сам био засут увредама и пријетњама, то никад нисам пријављивао, али уђем у полемику, такав ми је карактер, и са двојицом који су ми пријетили смрћу сам се спријатељио.“

Гост Бермудског троугла објашњава зашто се, иако борац против забране изношења ставова, подржава однедавно поново актуелан предлог да финансирање организација, па и медија, буде јавно познато.

„Мислим да би требало да буде јасно ко финансира који медиј. С обзиром да се РТРС спочитава да је пристрасан, а већина медија који се финансирају из иностранства тврде да су независни. Требало би да се зна ко кога финансира и да бисмо извор финансија могли да упоредимо са уређивачким политикама. Оне су углавном, надам се да не звучим параноично, усмјерене против интереса српског народа и Републике Српске. На пример, залажу се за то да РС остане без имовине, да се тако не зове, јер наводно вријеђа остала два народа, залажу се за то да новинари не треба да преиспитују судске одлуке. Ти медији су предвидиви до те мјере да њихове квалификације и извештаје знамо унапријед за наредне двије године.“

Ђуричић каже да се сећа периода када је на власти био СДС, када су РТРС-ом управљали странци и кад су имали такозваног наметнутог главног уредника и пореди уређивачке политике са садашњом, кад је СНСД на власти, те каже да „ту нема већих разлика.“

 „У Бања Луци живи значајан број Бошњака и Хрвата и они читају Дневни аваз, Ослобођење, Јутарњи лист, као што у Сарајеву нећете пронаћи Србина који чита те новине, него Политику и Вечерње новости. Али старији кажу да је тако било и прије рата. По избору штампе, као и по клубовима за које се навија, а Срби су махом навијали за Црвену звезду или Партизан, знало се ко којој националној групи припада иако је то било вријеме братства и јединства. То је било и биће.“