Миливоје Михајловић: Сви албански медији су у односу према Србима под либелом

„Кад је у питању ситуација међу Албанцима ту су прилично објективни, али кад је у питању однос према Србима ту су сви албански медији на КиМ у истом фронту, под либелом и нико жив не може да каже ни реч другачију од тога. Ако је директива да се ћути о злочинима, нико неће проговорити. Колико год се у београдским медијима прича о хапшењима, на пример, север је за све њихове медије само група криминалаца,“ каже у Бермудском троуглу Миливоје Михајловић, новинар, уредник, бивши директор Радио Београда и некадашњи шеф Владиног бироа за комуникације.

С Михајловићем, пореклом из Приштине, разговарамо о квалитету информисања и начинима на које се српска јавност обликује у вези са темом Косова и Метохије, односу који има са албанским колегама, о последицама и начину на који се водио пропагандни рат вестима из јужне покрајине и какву је улогу у њему имао Медија центар, својеврсна новинарска база коју је основао у хотелу Гранд у Приштини, кроз коју је, 1998. и 1999. године, прошло скоро три хиљаде страних и домаћих новинара и више од хиљаду дипломата.

„Мој мотив је био само да буде мање крви, јер сам извештавао из Хрватске и Босне и видео како изгледа манипулација новинарима. Много пута смо демантовали лудости које су паковане у неким пи-ар центрима на западу. Један је покушај Ериха Ратфелдера да објави текст да је у Ораховцу масовна гробница, коју Срби крију. И ја сам сазнао за то тако што ми је мој друг, шеф деска у холандској телевизији, рекао да има налог да сутра ујутру пренесе писање немачке штампе. Ја, наравно, не знам реч немачког, сем онолико колико знам из партизанских филмова, али смо нашли тај текст и ујутру рано сам одвео педесет новинара, багер је копао, а Би-би-си се укључивао и сви су јавили да нема приче. То је био први покушај да се пронађе разлог за бомбардовање. Али сам имао ситуацију да дође новинар са Пулицеровом наградом и кад му се објасни шта се дешава, он каже: разумем, али ја имам шта морам да објавим. Било је и других покушаја, али на крају тај Рачак је био ураган који нико није могао да заустави. Никада наша вест није демантована.“

Саговорник подкаста о медијима говори о томе зашто је у ратним условима тешко задржати новинарски кредибилитет, како су настајале приче о масовним гробницама и улози у новинарског лешинарења у њима, глобалном спину да се ћути о протеривању Срба, вестима које је војска скривала и оним због којих су му генерали Павковић и Лазаревић слали хеликоптер по новинарске екипе, те одговара на питања о новим методама медијске криминализације Срба на КиМ и о улози недавних, изразито негативних текстова о Србији у западним медијима.

Бивши директор Канцеларије за медије Владе Србије одговара и на питања о раду за премијере и министре наспрам новинара  и својој улози у медијским почецима Оливера Ивановића.

„Кад сам побегао с Косова примао сам минималну плату, али нисам имао никакав ангажман. Тешко је кад се дође из тог мода да сте важни, а одједном вам не звони телефон уопште. Сретнем у Београду Оливера Ивановића, он ми каже да нема никакве екипе да сними шта они раде на мосту на Ибру и кажем да ћу ја…Први дан је била туча на мосту, то смо снимили, а након два дана је дошао француски генерал који је рекао да се уводи зона, што је значило да се Срби селе. Уплашио сам се тек кад сам схватио да је група од петнаестак људи на платформи страха бранила Северну Митровицу без икакве комуникације са званичницима. Његова улога тада је била да преводи кад су биле неке фрке које је требало смиривати. Онда смо се договорили да да изјаву као лидер, па је тог дана освануо и на Си-ен-ен-у… Нашли смо неку белу кошуљу да обуче, јер је био тамнопут…Брзо је учио, имао је пријатељски однос према новинарима. Сад имамо ситуацију да су израсле генерације на миту о браниоцима моста и да су ти нови момци у стању да заштите људе.“