Бермудски троугао
Александра Никшић: Интервјуисала сам Младића пред Сребреницу, био је то другачији човек него пре
недеља, 29. окт 2023, 09:51 -> 20:22
О Вуковару, Сребреници и Жепи, Би-би-си-ју и АФП-у, о интервјуима с Ратком Младићем, случају Гари Линекер и британском јавном сервису на друштвеним мрежама.
Саговорница подкаста о медијима одговара на питања о правилима по којима ради британски јавни сервис и његова одељења у свету, како се финансира Светски сервис и чиме обавезује у извештавању, како се извештава за стране медије у кризним временима за сопствену земљу и за оне који су „далеко од непристрасности“, о бројним ратиштима на којима је била и интервјуу који је за „Тајм“ радила са Ратком Младићем непосредно пре злочина у Сребреници.
„Радила сам много интервјуа с њим, али то је био разговор који је био најупечатљивији због начина на који је разговарао и говорио. Он није речју поменуо шта ће се догодити, али је то био човек, у том тренутку, који је био најмање 30 посто другачији од човека с којим сам разговарала четири или пет месеци пре тога. Тако да је, кад се осврнем са овом памећу, са овим искуством и са знањем, требало да ми буде јасно да се нешто велико спрема...“
Александра Никшић каже да су за разлику од већине политичара и војника у Босни на свим странама, у то доба, Караџић и Младић волели да причају и да преносе своје виђење свега што се дешава и зашто се то дешава.
„Караџић је то радио на другачији начин, забављачко-изазован да тако кажем, провоцирао је да се укључиш у дискусију, да се свађаш са њим и размишљаш, док је Младић био врло стриктан и јасан и врло ретко је хтео да претпоставља, и моја сва искуства разговора са њима, први је био у Книну, била су да је он баш војник - тако је како је и готово“.
„Видљив је био његов прелаз из југословенства и апсолутне посвећености петокраки на шапки у исту врсту опсесије, само нацијом, а трећа промена је однос према људима око њега. Деловао је као неко ко никоме не верује, данас би то можда рекли - ко воли да микроменаџује, дакле, инсистирао је да зна апсолутно сваку црту, сваку тачку, сваку коту...“
„И коначно, била је видљива опседнутост завршавањем и окончавањем онога што је он сматрао да је битка за спас српског народа и са ове и са оне стране Дрине. И опет говорим, то је мој утисак и моје неко виђење, могло је да се осети да се просто иде до краја у чему год..."
„Ратко Младић је човек који је, чини ми се бар по искуствима и разговорима са другим људима током ратова на Балкану, доживео највећу негативну трансформацију, јер се врло добро сећам људи који су са њим дошли из Книна и били спремни да иду са њим до последњег даха, метка, чега год, а којих се он решио на врло ружан начин, јер нису испуњавали нешто што је њему касније постало битно... Није једини који се променио, то су просто другачији услови живота и размишљања и свега, и опсесија постаје свеприсутна. Сад, који су разлози психолози и психијатри могу боље да објасне.“
Прво озбиљније искуство у раду за стране медије имала је на самом почетку грађанског рата у СФРЈ.
„Нисмо имали појма шта су фиксери и стрингери и сећам се Дејана Анастасијевића, кога је звао неки немачки магазин да им буде фиксер, како пита: 'шта им то значи фиксер, човече, шта треба, да им фиксирам нешто?' Ми смо само знали једну фразу, шта је ритејнер, а то нам је свима био сан зато што је то значило нешто а ла посао на одређено време. Дакле, сигуран си да ћеш и следећег месеца, и оног после, имати некакав посао, за то ћеш добијати неку релативно малу суму, али је бар сигурно“, описује у Бермудском троуглу прва искуства српских новинара са страним медијима Александра Никшић, уредница сервиса Би-би-си-ја на српском.
„У прво време је било на прсте руке да избројиш у Београду нас неколико који смо били спремни то да радимо. Слично је било и у Сарајеву, Загребу, који су се, додуше, мало касније укључили у рад за стране медије. Људи нису били спремни да жртвују стални посао и условно речено нормалан, породични живот, путовања, шта год већ је коме било битно, и да просто преселе и себе и каријеру на нека места која су помало рискантна. Е, у сваком случају, нас су родитељи све малтретирали да морамо да уплаћујемо пензионо и здравствено. Тако да је тај ритејнер значио и да сад имам да платим пензионо и здравствено и да неће мајка више да ме малтретира...
Ту сам научила да је мој став, оно што ја мислим у другом, ако не и у десетом плану. Оно што је битно и за посао који радим и за уреднике, новинаре, кога год, с ким год сарађујем је да апсолутно прецизно, јасно и детаљно пренесем оно што видим и оно што чујем. И то је нешто чега се и данас придржавам и мислим да ми је то једино правило од кога никада нисам одустала, нити сам покушала да га избегнем, јер заиста мислим да кад неко жели да се бави новинарством, то је прва ствар које би требало да се придржава.“
Са Александром Никшић разговарамо и о повратку публике дугачким и темељним текстовима на сервису који води, како је ковид криза мењала укус публике, о последњим потресима у Би-би-си-ју попут притиска јавности и одбијања уредништва да Хамас назову терористичком организацијом, у којим се ситуацијама то чини и какав је био третман ОВК, али и о суспензији звезде Гарија Линекера због твита и означавању медија на овој друштвеној мрежи.
„У оном тренутку када почнеш да радиш као Би-би-си новинар саветује се да на друштвеним мрежама не напишеш ништа што не би у јавности рекао, у тексту написао, на радију, на телевизији изговорио... Ја сам много конзервативна када су друштвене мреже у питању и немам никакав проблем са самоконтролом, то је нешто што ме научило претходно искуство. Али ако ја, рецимо, подржим Црвену звезду и напишем 'живела Звезда' после јучерашње утакмице, коју је Звезда изгубила, и напишем на мом налогу 'Звезда ће увек бити најбоља на свету', а следећег дана треба да идем да интервјуишем Жељка Обрадовића, он има некакав однос према мени. Просто то је једна огромна трач партија на све стране, дакле, да ли ће он бити према мени једнако отворен и пристати уопште да разговара са мном? Дајем карикатуралан пример, али то је суштина.“
О томе да ли новинари треба да износе своје ставове на друштверним мрежама још каже:
„Моје мишљење, како да кажем, је да сам дивна и паметна и красна, али кога занима моје мишљење о било чему и зашто би оно требало да буде камен спотицања ако желим нешто друго да урадим у животу или да дођем до нечега? Имамо примере великог броја новинара Би-би-си-ја који су износили разноразне ставове које нису били у складу са оним што би требало да прати све те стандарде. Једна новинарка је искочила на прес конференције Зеленског и рекла 'ја морам да вас пољубим', и закачила то на њен Твитер налог. Дешава се па се дешава, али мени је то потпуно несхватљиво. Мени је срцу драго што се Редит враћа у живот и све наде полажем у то да ће нестати све те друштвене мреже, и да ће се вратити форуми... Последњих годину дана Редит за већину медија постаје веома битан. Постоје групе које расправљају о текстовима који то деле и шерују. Ја видим врло често колико нам људи одатле долази. То ми говори да постоји и да можда чак и расте број људи који је заинтересован за темељну дискусију, а не само одговарање. И то ми даје наду да се људи склањају од острашћености.“