Милица Кулић: Нормирала бих понашање свих новинара, не треба да будeмо ничија пиштаљка

Да ли новинару ускраћујемо грађанска права ако му забранимо да иде на протест? О овом питању много се расправљало у новинарским круговима последњих година. Саговорница „Бермудског троугла”, која јe ванредни професор новинарства на београдском ФПН-у и новинарка редакције „Око” на РТС-у, мисли да новинар има много јачи глас у оквиру своје професије.

„Утицај новинара је немерљив и допринеси друштву више него да он носи пиштаљку. А зашто мислим да је недопустиво да носи пиштаљку иако је  јерес да то кажем? Учешће новинара на протесту експлицитно није дозвољено ни у једном од оних медија са западне хемисфере на које смо се, у теорији и пракси, угледали... Нормирала бих и понашање новинара РТС. Јер, знате, понашање новинара је нормирано у многим медијским кућама у Србији. У свим овим лиценцираним медијима новинари су потписивали те врсте уговорне обавезе, па зашто онда на РТС-у мора да буде тако да то не може да се уведе у ред, с објашњењем да ће да се сузе слободе новинара... Ово је, ипак, професија, а не занимање.”  

Саговорница подкаста о медијима одговара на питања о избору да неке апеле академске заједнице потпише, а друге не, поларизацији и мањку сучељавања ставова, објашњава зашто диверзитет не значи „минут Хитлеру, минут Јеврејима“, шта је, онда, фер, а шта балансирано, зашто је уверена да ће подела на новинарске жанрове опстати, зашто у својим радовима једну групу медија именује провладиним, а друге критички оријентисаним, а не ни независним ни проопозиционим, шта је то „информативни злочин“ и да ли би, седам година касније, поновила молбу тадашњем премијеру Александру Вучићу да не дели колеге, присутне на догађају, на њихове, наше и ваше.

„То је део моје идеологије и урадила бих то поново, јер ја то живим. Сматрам да однос према новинарима не треба да буде такав, без обзира што ме је хиљаду ситуација демантовало у међувремену. То што се догодило и да новинарима других медија не дозвољавају да уђу на конференције за штампу опозиционих странака, такође ми је неприхватљиво. Мислим да није у реду да је носиоцима функција дозвољено такво опхођење. Са те позиције моћи ви сте дужни да служите, да поштујете и сервис сте и тих новинара. Хајде да се расправљамо на линији онога што сте написали или нисте написали на један цивилизован начин. Не треба да их сврставате што год мислили о њима. Против тога ја устајем, а како ће новинари с овог или оног пола да се понашају у будућности, на то не могу да утичем. Сад је у реду да новинар сеири када неко тамо некога кињи, или да новинар има лични став према председнику, па се улази у врсту личне расправе и са личним багажом...”  

Ауторка књиге „Савремено новинарство – од идеологије професије до новинарских жанрова“ и других радова о савременим изазовима медија, одговара и на питања о идеолошком оквиру најважније институције за образовање новинара у земљи, да ли на Факултету политичких наука постоји мејнстрим став у односу на који је свако искакање маргина, као и на критике, много пута поновљене у Бермудском троуглу, да се новинарству студенти ФПН-а уче тек у редакцијама.

„Сваки практичан посао се научи, на крају, кроз радну рутину. Али то није поента. По мом мишљењу, заиста није поента да ми студенте научимо неким једноставним радњама и основним вештинама, јер им за то не треба факултет. Ми постављамо једну базу знања која ће новинару бити потребна да разуме све што се дешава око њега. Како да стави наочаре за новинарство и како да посматра ствари. Факултет служи да студент научи шта је новинарски принцип рада, шта је размишљање, шта образовање о политичком систему, о друштву у ком живи и да пропитује ту стварност. А да ли ће да снима интервју диктафоном или камером, или неком новом техником, ми то не можемо да пратимо. Помало је лицемерно да се од факултета очекује да студенти у редакције уђу као готови новинари. Знате, ја сам дипломски рад снимила на флопију, мастер рад на ЦД-у, докторску дисертацију на УСБ-у и сад то немам где да утакнем.“