Живана Шапоња Илић: Гледаоце ни у шта не убеђујем

„Док читам вести морам да имам поверење у своје сараднике, да стојим иза оног што изговарам и да верујем у оно што сам прочитала. То нису аксиоми, наравно. Ништа није сто одсто истина. Ни у новинарству. Али нисам била у ситуацији да говорим гледаоцима ствари за које мислим да су погрешне, да су нетачне, да су дезинформација, да су фејк њуз, да раде у нечију корист. Можда некад нисам препознала такву ситуацију, али да сам се у њој нашла, не знам како би се то завршило, да ли бих ушла у тај студио или не. Можда сам имала среће“, каже водитељка Еуроњуза Живана Шапоња Илић.

Саговорница Бермудског троугла, једно од најпознатијих ТВ лица информативних редакција у Србији, говори о прилагођавању телевизије модерној технологији и рејтингу, како се стиче, а како губи поверење публике, о дикцији  и лапсусима, неприродном акцентовању и природном таленту да се буде спикер.

„Људе ни у шта не убеђујем, то је број један. Начин на који ћеш изговорити те вести треба да буде твој начин, дакле да не имитираш никога. Јер када покушаш да подражаваш нечије понашање, то ће људи препознати, то ће изгледати преглумљено... То су ипак вести. Не волим кад видим да неко претерано гестикулира ни када је нешто тужно ни занимљиво. Мислим да треба чувати дозу достојанства, јер било је ситуација да си стварно у ванредном програму и ствари су изузетно драматичне. Ти мораш да смириш људе. Ти мораш да им даш информацију, која можда није баш тако умирујућа, али начин на који ћеш ти то рећи, сложити, изнети, не треба да диже панику. Увек сам морала да будем она која води приредбу, а никад она која глуми у школским драмским комадима, па сам можда остала љубоморна на оне који глуме.“

Шапоња Илић одговара и на питања о слободи водитеља да изгледа како жели, теелевизијском терору младости и ејџизму, дозвољеним и недозвољеним додатним пословима, када је престала да позајмљује глас за рекламе и зашто је немогуће водити вести, а рекламирати Ариел.

„Кад је закон промењен и запослени у информативној и образовној редакцији изгубили могућност да позајмљују глас за рекламе, то су почели да раде глумци, а људи који раде у маркетиншким агенцијама кукали су за нама, јер су говорили да смо ми неупоредиво већи професионалци од глумаца. Та могућност је остала онима који раде у забавним редакцијама. Међутим, ја сам више пута чула људе који раде у информативној редакцији, како позајмљују глас у рекламама. Одлучила сам да не могу да рекламирам Ариел или Нивеу, неки бренд, а да онда имам ауторитет да људима нешто кажем и да ми они верују, јер се све своди на крају на то… Више пута су ме звали да водим страначке скупове. Никада то нисам урадила. Јер нема тих новаца којима може да ти се врати оно што си градио годинама. Друго, ако негде седиш са неким и он ће ти дати некакав хонорар, а после ће тај човек да ти дође у вести, како ћеш с њим да комуницираш? И ти си њему дужан. Ако никоме ниси ништа дужан, онда је све другачије.”