Бермудски троугао
Зоран Секулић: Агенција није поштанско сандуче štampaj
субота, 10. феб 2024, 15:05 -> 17:36
О Танjугу и 30 година Фонета, улози власника, директора и уредника у једном човеку, Ћурувији, агенцији у ери у којој истина губи вредност, Олимпијади у Сарајеву и кафани „Пролеће“.
„Директор сам постао принудно. Ништа о пословању нисам знао, а за ових 30 година сам се научио као да сам завршио два економска факултета. Улогу директора сам, пре свега, видео као заштитни механизам, као заштиту споља од евентуалних непријатељских утицаја или преузимања, а изнутра је двострука личност штитила аутономију главног уредника. И та ствар је функционисала. Седам стотина људи је прошло кроз редакцију Фонета, било кога од њих да питате, рећи ће вам да су са Зораном имали овакво и онакво искуство, али да им је туторисао, седео над главом или давао неке инструкције које излазе из оквира професије и кодекса, верујем да нећете наћи ниједног да вам то каже. За мене слобода медија не значи да радиш, пишеш и говориш шта ти неко напаметује. За мене је слобода једнако одговорност. Учен сам, у златним годинама Танjуга, принципу: чињенице су свете, а коментари су слободни“, каже у Бермудском троуглу Зоран Секулић, власник, директор и главни уредник агенције Фонет.
Са саговорником подкаста о медијима разговарамо и о златним и о мрачним годинама Танjуга, како је на новинаре те агенције утицала кафана „Пролеће“ у којој је, пре 30 година, настала и идеја о стварању Фонета, како се као појачање спортској редакцији обрео на Бјелашници када је Јуре Франко освојио сребрену медаљу у велеслалому на Олимпијади у Сарајеву, а како у остави СИВ-а из које је јављао о избору председника Председништва СФРЈ, о Осмој седници, чувеном посредовању лорда Карингтонa, како су распадом земље на темељима Танjуга настајале агенције нових држава, а како је основан и преживео Фонет.
„Једном згодом сам кад сам седео у том истом 'Пролећу' са још једним Танjуговим отпадником, који се звао Небојша Магдески, рекао: 'Види, Небојша, ти имаш говорну ману, фрфљаш кад говориш, пола људи не разуме шта ти причаш, а слао си најбоље фоно извештаје из Лондона. И кад би се ти јавио и кренуо с тим извештајем, ми смо сви у кући ћутали, док не чујемо шта имаш да кажеш. Хајде ми да направимо фоноагенцију'. И кажем му, знаш како, много наших колега је са распадом државе отишло из Танjуга, не само унутар Југославије него и они који су се затекли у иностранству. И онда сам помислио да би можда неки од њих пристали да почну да нам се јављају са извештајима из ових центара у свету, у којима се креира политика према нама. И да пробамо да направимо неку алтернативну дописничку мрежу. Али само са фоно извештајима јер ни за то нисмо имали ресурсе, а камоли за нешто више... Сећам се сцене с почетка деведесетих кадa сам седео у дневној соби, гледао један од ратних дневника, мој млађи син дрља по тепиху неки камион, и у једном тренутку из чиста мира – он врисне. Скочим и питам шта се догађа, а он ми каже: 'Уплашио сам се својих мисли'... Када ме питате, из ове перспективе, одакле ти уопште идеја да се упустиш у ту операцију, ја се уплашим сопствених мисли. Неће ми замерити људи који су ово већ чули: да сам знао шта ме чека правећи Фонет, ја то вероватно ни луд не бих урадио. А да то нисам урадио, себи никад не бих опростио. То је један затворени животни круг.“
Секулић одговара на питања о пројектима, донаторима, кредитима и претплатницима, шта агенција може да понуди у времену у коме истина губи на вредности и у коме њену брзину достижу други, о утицају вештачке интелигенције на рад агенције, о „силовању ексклузивности“ и ПР текстовима, за које тврди да им је потребан „плуг“.
„Две ствари разликују новинара од записничара. И оне се не уче ни на факултету, ни у књигама, ни у литератури. Оне се стичу комбинацијом образовања, личног искуства и туђег искуства, и доброг и лошег. Прва ствар је oсећај за селекцију, за разликовање битног од небитног. А друга, осећај за композицију. Дакле, прва тема се тиче тога шта ћу са неког догађаја да ставим у текст, а шта нећу. И како ћу ту одлуку да браним професионалним разлозима, а не својим личним афинитетима и анимозитетима. Друга ствар је шта ће да ми буде у првој реченици, шта у другој, а шта у последњој. А да и ту одлуку браним професионалним разлозима... У публици су и навијачи Звезде и навијачи Партизана, а ти си у обавези да и једнима и другима даш информацију.“