Весна Дамјанић: Нисам луда за биткоином, страст је у одговорима о њему

„Када си на РТС-у, лако је бити утицајан и лако је да те препознају, зато што једну емисију Око гледа милион људи. А овде је поента да се обраћаш људима до којих је тешко доћи. То је пословни свет, бизнис заједница, то су људи који имају мало времена, много новца или довољно новца и јако су пробирљиви у информацијама. Њима треба дати ту вредност и информацију више. То ми је био изазов. То нису рејтинзи, нису шерови, то је утицај и то је вредност. То је доћи до оних људи који обликују економију, а сложићемо се да је економија друга страна медаље када је реч о политици, и да је драж када вам клип има десет хиљада прегледа, а некад је то било милион, али ових десет хиљада је посебна и циљана публика. Наш задатак је да вестима дамо контекст, да одговоримо зашто и да дамо предвидљивост, јер наша публика нема времена да на сто страна тражи образложења и предикције”, каже за Бермудски троугао Весна Дамјанић, главна и одговорна уредница Блумберг Адриа. 

Саговорница ове епизоде подкаста одговара на питања о специјализованом каналу који уређује, његовим интерним правилима и положају на тржишту медија, зашто се Блумберг у региону зове Адриа, а не, на пример, Балкан, телевизијском и економском новинарству и да ли је за уверљивост пред камерама важније шта се прича или како се изгледа, на којим се друштвеним мрежама информише пословни свет Србије и шта кажу светски тржишни трендови о будућности телевизије.

„Сви ми са телевизије смо навикли да урадимо емисију и то је то. Више се тиме не бавимо. Тренд је такав, глобални тренд је такав, да је телевизија место на коме производите садржај, који свој прави живот добија на диџиталу. И то је будућност, а негде већ и садашњост телевизије.”

С Дамјанић разговарамо и о избеглиштву из родног села Велике Главе код Шибеника, па други пут из Кистања код Книна, о томе зашто је одлучила да свој дневник из колоне током Олује објави после 25 година и какав однос данас има према Хрватској, а какво сећање на то страдање.

„То је постојала као чињеница у мом животу, о којој нисам много причала, поготово не јавно и када је дошао момент те велике годишњице, имала сам потребу због свих нас који смо избегли у тој колони, и још више због оних који никад нису преживели, да покажем шта се мени конкретно десило. Моја судбина у поређењу са другим је таква да сам ја ту лако прошла, јер на крају дана ми смо сви живи остали, моја ближа породица...

Цео тај рат који се нама догодио у најлепшим годинама успела сам да преживим захваљујући мојим пријатељима. Покушали смо да имамо привид неког нормалног одрастања, да идемо у гимназију. Немамо струје, немамо воде, немамо превоза, али нема везе, ми идемо у гимназију и учимо, и много учимо, јер морамо уписати факултет у Београду…

Ако имаш снагу воље, опредељен си да постигнеш циљ. Живела сам, кад смо избегли поново, у Херцег Новом и тамо завршила гимназију. Тад сам решила да дефинитивно упишем новинарство. Мој тата је рекао: 'Али, Весна, њих примају само 30 на буџету. Ако ниси на буџету, не можемо да те школујемо'. Ја сам рекла, океј, ја ћу то да пробам, знам да то морам, а и да могу. Ако не успем, вратићу се у Херцег Нови, продаваћу сладолед годину дана на шеталишту, па ћу пробати поново. Јако сам била посвећена томе и била сам прва на листи од тих 30. То ми је био најбољи показатељ за све што се дешавало после тога. Где год да сам данас, та стартна позиција није могла бити гора.”