Миодраг Мики Стојичић: Ниједна слика на екрану није она која се заправо десила

„Гадафи ми понуди чај са млеком једном приликом док смо Драган Хавзијевић и ја снимали филм о његовом приватном животу. И да вам кажем, већина гласина, а нарочито оне о некаквим силним женама, то је све било нетачно. Претпоставио сам да је млеко које ми нуди уз чај камиље и одбио сам. Питао ме је зашто не желим камиље млеко. Кажем: ја сам из Лесковца. Мене су отац и мајка једном месечно доводили у Београд и право у зоолошки врт. Ту сам једино видео камиле. То су биле две дртине. Кад сам добио децу, па ја њих водио у зоолошки врт, они су гледали те исте две дртине од камила. Кад је дошао на Самит несврстаних, 1989, ишао сам да се видим с њим. И он ми покаже шест младих камила, које је довео да поклони зоолошком врту. Ено их и сад тамо“, препричава део свог искуства са Муамером ел Гадафијем Миодраг Мики Стојичић, ратни извештач и сниматељ.

У Бермудском троуглу вишедеценијски ратни извештач и сниматељ бројних телевизија, али пре свега италијанског РАИ, говори о италијанској култури медија, о свакодневној борби за живот међу телима страдалих и рушевинама, граници између жеље да се добије добар снимак и недозвољеног ризика, зашто најстрашнијих ратних сцена нема нити ће их бити на екранима и у архивама, преживљавању у екстремно лошим условима, односу са новинарима и другим екипама на ратишту и шта све сниматељ мора да зна пре него што оде у зону рата и природних катастрофа, било у Босни или у Ираку.

„Сваки дан се плашиш за живот, ко се не би плашио. Али плашиш се непознатог. Ако си већ негде био и освојио терен, онда си свој на своме. То значи да имаш искуство с тим тереном. Искуство те научи да имаш и другарство, да имаш своје јатаке у Сирији, Ираку, Либији, Либану, Авганистану. И они ти јављају кад се нешто спрема да дођеш и тамо те добро чувају. Уз то имаш и фиксера, локалца који има добре везе. Али ја сам увек мислио да је мој отац, који је био гинеколог, имао опаснији посао од мене. Јер он, ако данас има два порођаја, одговара за четири живота. Он је сваког дана одговоран за то и да не крене по злу... Ја не знам шта бих радио у Шведској, на пример. Са Арапима је мој амбијент, тамо функционишем одлично. Са њима нађем заједнички језик одмах, барем очима или рукама. Нико од нас није једном ногом овде, а другом у Лондону. Сви моји пријатељи и породица, сви смо ми другом ногом на Истоку.“

Један од ратних репортера са најдужим стажом у историји овог посла тврди да у Украјину данас озбиљни новинари не желе да иду, да је истина и иначе филтрирана кроз објектив камере, да сиромаштво у народима чува најбоље, а богатство буди најгоре, описује атмосферу најекстремнијих несрећа којима је присуствовао и шта је осим талента и рада потребно да се иде с једног на друго ратиште преко 40 година.

„Велико одрицање породице. Седим у биоскопу с породицом, звони ми телефон и ја их само оставим у биоскопу и одем. Жена не зна кад ћу да се вратим и никада не зна, кад звони телефон, да ли је ја зовем или неко да јој саопшти да је ја више нећу звати. Најбоље то илуструје једна ситуација. Породица ме чека на аеродрому и син трчи ка мени, ја паднем на колена и раширим руке за његов загрљај. И он протрчи поред мене. Није ме препознао. Заборавио ме је. Свима је то тада било смешно осим мени.“