Мирослав Стојановић: Дописништво ме је спасавало

„Није било дипломатских контаката, нас је у то време у нужним пословима заступала норвешка амбасада. Вили Брант покушава да уђе у контакте са Југославијом, и тачно је да је та веза направљена преко дописника 'Политикe' Леона Давича, који не само да је имао добре контакте тамо, него и овде. Још Аденауер је желео да се Немачка, тада у катастрофалној ситуацији, прво отвори за новинаре, да направи што је могуће више погодности па, на пример, ми дуго нисмо морали да плаћамо порезе, а направљене су и две зграде, у Бону, у самом срцу владине четврти, где су била наша дописништва и касније...

Ђука Јулијус, такође дописник из Бона, рецимо, имао је добре контакте са социјалдемократама и ушао је једног дана самоиницијативно у њихову централу у тој четврти и питао: 'Имате ли нешто да поручите, зову ме из Београда?' Они брзо склопе нешто, схвативши да се очекује да нешто пошаљу. Онда је још са аеродрома нашем кабинету рекао да носи важну поруку. А отпоздрав Београда је већ послат на вишем нивоу, преко амбасаде,“ прича у Бермудском троуглу новинар Мирослав Стојановић.

С дугогодишњим дописником „Политике“ из Бона и Берлина, извештачем из САД, Кине и других земаља, разговарамо о спрези дипломатије и новинарства, како је на пад Берлинског зида утицала једна реч изговорена на конференцији за новинаре, зашто је каснио састанак у Мастрихту на коме се рађала Европска унија, о променама у немачким медијима и тамошњим границама „слободе“.

„Нисам могао да разумем када се уважавање Југославије све до 1991, а до тада сам могао да улазим где хоћу, променило. Пре тога није било никада да ми немамо контакта ни са ким од личности високог формата. Занимало ме је и тад откуда то да постоји, као нека врста политбироa, појава да неке теме потону чим се појаве. Ево на шта мислим, на малим примеримa. Када су те несрећне резолуције пролазиле кроз Савет безбедности УН, где смо и ми и Хрвати оптуживани за нешто, једно исто, у првом пасусу би се упозоравала влада СРЈ, а у следећем би се иста формулација односила на Хрвате. Али у медијима би се појављивао само први пасус. Чињеница да је неко био са њима у њиховим трагичним временима остала им је важна.“

Стојановић одговара на питања о томе какву је улогу немачка политичка елита имала у дезинформисању западне јавности пред бомбардовање СРЈ, како се она ломила унутар странака и по чему те околности, па и програмски заокрети партија, личе на данашњи однос према украјинском рату, зашто пада интересовање немачке јавности за овај рат, а како је он сам остао пожељан саговорник на обе стране у српским медијима.

„Није проблем што је овде подела међу странкама дубока, него што се она преноси на медије. Сви трпимо због тога. Трпи и РТС, јер се никоме не дозвољава да има простор за себе, простор у коме не жели ни једну, ни другу, ни трећу страну. Не знам зашто сам прихватљив саговорник свима у тој подели. О унутрашњој политици не говорим, не зато што се плашим нечега, него зато што говорим само о ономе што добро познајем. Када се разуђивао политички простор, нисам био овде. А када се не познају позадине ствари, о њима се не може говорити озбиљније. Није ми важно где ћу говорити, али су ми тема и саговорник увек важни.“