Доротеа Чарнић: Из државних органа долазе информације које не би смеле да се објављују

„Новинар је дужан, посебно уредник, да води рачуна о балансу између онога што се сматра потребом јавности да буде информисана о неком догађају и непотребних детаља. Ако је догађај бруталан, да се наведе због чега је бруталан, али постоје детаљи који нису за јавност. По цену читаности и кликова тако мора да се ради.

Ми стварамо културу очекивања јавности од медија. Сада је правило – што монструозније, што горе, што бруталније, то се више чита. Црна хроника је читана и одувек је била. Али новинар професионалац не треба томе да подилази. Ми одређујемо границу, колико је довољно да задовољи потребу јавности да зна. Нарочито када је реч о судским поступцима, којима често директно шкодимо. И сад мислим да је велико присуство, прекомарно присуство медија у овој фази истраге случаја Данке Илић, доста штете нанело...

Али и од представника највиших државних органа долазе информације које не би смеле да буде објављене. Сетимо се само свих фотографија из оне куће у Ритопеку или имена деце са списка за одстрел у 'Рибникару'. Не знам зашто се то ради, али сам сигурна да се не ради из незнања и не ради се случајно“, каже у Бермудском троуглу Доротеа Чарнић, уредница хронике дневног листа „Политика“.

Са саговорницом нове епизоде подкаста о медијима разговарамо о професионалним грешкама и критици која је упућена на рачун извештавања о потрази и убиству двогодишње девојчице у околини Бора, а годину дана након два велика масакра, и о томе да ли су и како догађаји у школи „Владислав Рибникар“, Дубони и Малом Орашју утицали на новинарску пажњу и осетљивост за жртве – њихово достојанство, емоције најближих...

Чарнић питамо и у којим случајевима блуровање лица и сакривање информација о жртвама и починиоцима, попут имена, има смисла, а када не, о расту, пику и паду интересовања јавности за одређене случајеве, чиме се спекулише када се судски процеси затворе за јавност, о безбедности новинара који истражују криминалне кланове и о процесу за убиство премијера о коме је писала.

„Политика“ се, каже Чарнић, није осетила прозваном у упозорењу медијима које су, због извештавања о случају Данке Илић, издали Савез за штампу и Министарство информисања и телекомуникација. „Таблоиди ће можда бити читанији, можда ће бити атрактивнији, можда ће привући већу пажњу, имати већи тираж због тога, али неће им се веровати, а нама хоће. Мислим да је то кључна разлика... Новинар хронике је свестан да за сваки текст у нашој рубрици постоји неко ко не жели да тај текст изађе. Било због тога што је ухапшен или осуђен, или му се суди, или је нешто о њему откривено. Део тих прича су и особе које су жртве неких тешких кривичних дела и које ће, такође, то читати можда с болом што се јавно тиме уопште бави. И новинар хронике мора то да има у виду без обзира да ли пише о вести у којој је неко ухапшен због 15 грама дроге или о тежем злочину. Али новинари су бол који наносе почели да губе из вида. Видимо потпуну неосетљивост, било да се ради о родитељима несталог детета или о жртвама криминалних кланова, објављују се детаљи комадања људских тела, објављују се детаљи силовања, објављују се интервјуи и са силоватељима...“