Душка Вучинић: Евровизију гледају и они који тврде да то не раде

„Кад сам прошла ту рампу да испред себе имам гомилу папира и рекла, е сад ће из ове Душке да изађе Душка, онда сам наишла на озбиљну осуду у јавности – како сад она то прича, како сад она то коментарише, која је то слобода, не може то тако. То је ишло не до границе непристојности, више него непристојних било је увредљивих коментара на мој рачун, претњи, као да је питање живота и смрти тај пренос Евровизије. Носила сам то као бреме и веровала да ће све лећи на своје. И легло је...

Мислим да спонтаност карактерише личност. Пре свега сам искрена, али нећу никога увредити.  Имам дозу сарказма, ироније, или специфичног хумора. У интеракцији са људима током преноса, да ли на Инстаграму, преко порука, Твитера. Мој тим ми је, додуше, укинуо Твитер. Рекли су да ја апсолутно не смем да га користим, јер сам брза у реакцијама. Хвала им на томе… Али до мене стижу поруке, духовите, и мимови, па ми док радим пренос буде веома забавно“, каже о свом коментарисању Евровизије Душка Вучинић, шефица одсека за односе са јавношћу и корпоративни имиџ РТС-а

Гошћа Бермудског троугла прогнозира пласмане на најпознатијем музичком такмичењу Европе и објашњава кад и зашто кладионице греше у предикцијама, а како редослед наступа утиче на пласман, одговара на питања о честим променама система гласања, о критикама с тезом да је Евровизија само проста забава за сиромашна друштва, буџету и необичним одлукама борда директора, шта се на Евровизији дешава иза кулиса и како такмичари реагују кад је победа Украјине унапред позната.

С Душком Вучинић разговарамо и о наслеђу Трећег канала на коме је радила ауторске емисије, критикама на рачун РТС-а и начину на који јавни сервис комуницира с јавношћу и критичарима. Коментаторка чије се досетке, по завршетку такмичења, прикупљају у збирке на друштвеним мрежама објашњава зашто је оштра према презентерима који саопштавају бодове:

„Изузев пар оних који се понављају из године у годину, као, на пример, наша Драгана Косјерина, која то што има спакује у 20 секунди, са оним осмехом, појавом и то је то, већина то не може. Ваљда им не дозвољавају да причају у медијима претходно или се некако делегирају да следеће године и сами буду учесници, пошто и певају и причају, евоцирају успомене својих телевизијских дана и шта све живо не раде кад се укључе. И онда су организатори рекли, океј, немаш више 40 секунди да саопштиш бодове, сад су сведени на 20. Ма какви! Ма, нема шанси то. Не гасе се. Па, навежбај то и спакуј се. Зашто сви морају да се понављају? Знамо да вам се свиђа тај шоу. И да буде скарадан и све оде по злу, сви причају како је „амејзинг“ и како је све чаробно. Хајде, реци нешто аутентично, нешто што ће тебе и твоју државу издвојити од других. Али нема ту спаса. Веруј ми, то ће тако бити увек. Чувена је прича са оном дамом што је ставила дијадему, неку претешку инсталацију на главу. Била је прелепа, довољан је био њен осмех и та лепота у кадру. А она се љуљала да не падне под оном тежином. Ево, сад ти мени реци, како да ја останем мирна и да ништа на то не кажем.“