ТВ серије - политичке емисије нашег доба štampaj

Приказ политичког живота у својој институционалној форми присутан је у драмској уметности још од античких дана. Отуд не чуди да је временом постао веома важан део телевизијског драмског програма. Данас међутим имамо потпуно нову димензију политичког живота који се одвија у драмским садржајима подједнако интензивно као и у клупама парламената или на међународним самитима, а неки телевизијски политичари из фикције постали су значајнији када се говори о друштвеним процесима од оних правих.

После детектива, адвоката и хирурга, телевизија је формирала и иконичне политичаре у фикцијама. Наравно, нико од нас не би пристао да га оперише Џорџ Клуни иако је годинама играо лекара у чувеној серији Ургентни центар нити би отишао на суд да га брани Џими Смитс из серије Закон у Лос Анђелесу. Па ипак, Украјинци су за председника изгласали Владимира Зеленског који је глумио политичара у сатиричној серији Слуга народа и он сада заиста води њихову земљу.

У Италији је политички сатиричар Бепе Грило такође био заштитно лице и јавна снага техно-популистичког покрета „Пет звездица" који је на крају формирао коалициону владу контроверзног састава и политике чак и за италијанске стандарде.

Ове успешне кампање надовезале су се на традицију немачких „виц-партај" у којима су се формирале политичкe снаге око неког радикалног и често наизглед шаљивог концепта. Уосталом, то смо имали и у Србији са Белим Прелетачевићем који je на председничким изборима 2017. године имао трећи резултат, и пласирао се испред кандидата са битно већим политичким и институционалним искуством.

Колико је идеја парламента, функције председника и политичког поретка уопште дестабилизована кроз слику коју је политички естаблишмент изградио у јавности говори и чињеница да чак и најстабилније демократије попут америчке и британске на свим половима свог спектра уводе веома озбиљне протагонисте који се понашају много више филмски него институционално.

Председник као из филма

Није долазак Доналда Трампа на место председника САД био издвојен случај у америчкој политици. Његов потенцијални супарник у два наврата био је Берни Сандерс, такође један готово стриповски представник своје идеологије. Ако је Трамп био карикатура Републиканца као приглупи шпекулант који се поиграва иконографијом патриотизма, тако је и Сандерс могао деловати као пренаглашена слика Демократе - непосредан, хуман, окренут једнакости до границе социјализма, пун разумевања за младе и њихове супкултуре. Из данашње визуре, када се као у свакој доброј комедији хаос истутњао и вратиле се институције са својим старим играчима из дубоке државе, Трамп и Сандерс заиста делују као људи о којима ће се снимати филмови.

С друге стране, делује да је победа традиционалних политичких кандидата само привремена. Џозеф Бајден је стар човек, реално трећепозивац из славне генерације Демократа која је изнедрила Клинтона и отворила пут за долазак Обаме. Чињеница да ниједна од две велике америчке партије више не формира довољно квалитетне кадрове са традиционалним институционалним понашањем, а да за то време цветају нови људи са непосредним приступом својственом филмским и телевизијским херојима показује да се нови људи регрутују под утицајем популарне културе.

Такав процес сам по себи није необичан. Тешко је наћи било где на свету људе који су се одлучили да буду полицајци без пресудног утицаја филмова и серија који су пружили одређену дозу гламура тој професији. Исто тако, било је веома тешко наћи ликове политичара који су борбом кроз институције постигли резултате.

У филмовима као што је Председников авион, америчког председника играо је Харисон Форд и као ратни ветеран изашао је на крај са руским терористима који су га отели. Зар данас Владимир Путин нема управо малтене филмски имиџ авантуристе који се бави џудоом, рони, лови медведе и купа у хладној води.

У филму Амерички председник, Мајкл Даглас игра председника који се заљубио, зар у Француској немамо барем тројицу скорашњих председника и премијера са необичним љубавним животом о коме се јавно зна?

Драмски прикази политике су сензибилизирали јавност за неке ствари које су раније биле незамисливе и доспеле би до јавности тек у неким каснијим открићима.

Институције пре свега

Врхунац афирмације политичких институција десио се у америчкој серији Западно крило (The West Wing, NBC, 1999-2006)  из пера Арона Соркина, која је говорила о запосленима у Белој кући и самом председнику чија се вера у систем и платформу због које су изабрани из дана у дан доводи у питање. Ова серија и дан-данас стоји као својеврсни споменик и завештање Клинтонове администрације, не само америчкој публици већ и целом свету.

Ова серија је коришћена као учило приликом покушаја да се по америчком моделу устроје неке политичке инстуитуције у Бурми и понашање јунака ове серије важи за својеврсни уџбеник за узорно делање у политичком животу.

Како су ученици у Бурми савладали ове лекције имамо прилике да видимо, али у САД је Западно крило изгубило на утицају ако имамо у виду политичка кретања од завршних година Обамине администрације.

У Европи је сличан рецепт из Западног крила примењен у данској серији Премијерка (Borgen, DR, 2010-2013) , и она је такође говорила о једном свету сложених мотивација, бројних фактора који утичу на јунаке и њиховој способности да на крају ураде оно што је праведно.

Обе ове серије су се базирале на добро испробаном концепту америчке жанровске драматургије где имамо систем који је од врха корумпиран али имамо нашег протагонисту врло често на самом дну ланца команде који је поштен и успева да истера правду, реафирмишући нашу веру у поредак, не зато што верујемо у оне на врху већ у оне на дну који су као и ми. У Западном крилу и Премијерки врши се инверзија - систем је корумпиран и особа на врху је усамљена у свом поштењу, на основу чега се идентификујемо са њом и онда гледамо сличну борбу храброг појединца као и иначе само одозго надоле.

Ко кога окупира

У норвешкој серији Окупирани (Okkupert, TV2, 2015-), добијамо можда и најзанимљивију варијацију на ову тему. Наиме, у овој норвешкој серији насталој по причи Јуа Несбеа, Русија за рачун ЕУ и других потрошача и произвођача фосилних горива потчињава Норвешку у неку врсту меке окупације.

Сетимо се, једна од речи коју смо наследили од Норвeжана је „квислинг" по њиховом чувеном слуги окупатора из времена Другог светског рата. И њих та заоставштина и даље мучи. Ова серија се бави тиме како је бити припадник власти и безбедносних структура у тренутку када држава губи суверенитет, и у којој тачки се брига за народ и његово непотребно страдање претвара у издају.

У три сезоне ове серије, аутори се баве овом темом у три сегмента - реакција под међународним притиском, окупација и прелазак прага који се може толерисати, и коначно: ослобођење и ослободилачка правда. Наравно, ова премиса у себи има елементе фантастике јер је веома тешко замислити околности и којима би Норвешка могла да се нађе у оваквом укљештењу, међутим, као што видимо, борба за ресурсе не јењава и нема гаранција да ће заобићи и север Европе када за то дође време.

Сатерленд за председника

За то време у Америци, овај институционални оквир чува серија Вршилац дужности (Designated Survivor, ABC, 2016-2019)  која се слично Окупиранима бави једном фантазијом. На сваком великом скупу на који одлази амерички државни врх, бива одређен члан кабинета који ће остати на другом месту у склоништу за случај да се на скупу деси некаква трагедија. Када такав догађај задеси амерички државни врх, једини преживели је секретар за пољопривреду који треба да поведе државу, избори се са онима који су му уклонили колеге и преиспита да ли је баш случајно само он остао у животу.

У овој серији преиспитује се снага институција, могу ли оне да опстану без човека с јасним моралним компасом на челу, и то разматрање се врши у форми политичког трилера високог интензитета. За америчке услове оваква тема јесте веома важна, не само због тога што су последњи веома озбиљан атентат на председника имали релативно скоро, већ и зато што су кроз историју имали најмање два преломна историјска догађаја те врсте. А истовремено, њихов политички систем је и даље веома обележен не само функцијом председника већ и његовом личном харизмом.

Главног јунака у овој серији игра Кифер Сатерленд који је управо у серији 24 (Fox, 2001-2014), као припадник лосанђелеске антитерористичке јединице, у више наврата спасавао животе америчких председника. Занимљиво је да је у овој серији управо најчешћи план терориста имао везе са дестабилизацијом Америке кроз убиство или отмицу председника, ремећење њених институција и узбуњивање јавности. Исто тако, занимљиво је да су међу продуцентима ове серије управо и неки од, додуше споредних, покретача серије Западно крило.

Херој за сиромашне

У периоду Златног доба телевизије, где се кључни продори дешавају на претплатничким кабловским каналима или код стримера, ове афирмативне слике система снажно су везане за традиционалне телевизијске мреже. Наравно, потпуно је другачији контекст продукције неке европске државне телевизије и америчке националне мреже, јер европски јавни сервиси форсирају квалитет а америчке мреже серије се труде да споје квалитет са способношћу да кроз веома непосредан израз привуку високу гледаност, али чини се да ова тема није препозната као потентна за куће које важе за најхрабрије и креативно најпотентније.

Кад је реч о ХБО-у, он од самог оснивања има сарадњу са британским кућама, тако да од садржаја овог типа код њих пре свега могу да се виде истините приче и то најчешће у форми телевизијских филмова, а ређе мини серија. Једна од најуспешнијих серија у историји ове куће била је Џон Адамс (John Adams, HBO, 2008) о оснивању САД која је наишла на акламативно одушевљење.

Од мини серија о функционалним политичким процесима, можемо издвојити серију ХБО-а  Покажите ми хероја (Show me a Hero, HBO, 2015), о упорној борби градсог већника Ника Васиска да се у белачком делу Јонкерса изграде куће за сиромашне. Поред сарадње са Би-Би-Сијем на низу биографија из времена Другог светског рата, и неких аутохтоних прича о америчким темама као што су избор црних судија у Врховни суд, одбрана Мухамеда Алија због отпужби за избегавање војске и слично, ХБО је урадио и серију филмова у режији Џеја Роуча у којима су приказане истините приче о доласку на власт Џорџа Буша и сличним текућим темама.

Упркос томе што је Роучов стил потпуно аутохтон (он је дошао из света биоскопске комедије и посветио се нечему потпуно другачијем - филмским реконструкцијама политичких догађаја на телевизији) - ово је део процеса који је започет у Британији. Тамо је наиме, познати сценариста Питер Морган почео да пише телевизијске филмове о битним догађајима из времена владавине Тонија Блера, а имао је врсног сарадника у Мајклу Шину који је изванредно играо контроверзног политичара. У међувремену, Морган се посветио серији Краљица за Нетфликс, а позицију хроничара актуелних догађања преузео је подједнако бриљантни Џејмс Грејем са телевизијским филмовима Коалиција и Брегзит.

Великобританска антиполитика

Темељна серија за демистификацију демократских инстутуција изашла је пред публику 1980. године на Би-Би-Сију. Реч је о серији Да, министре (Yes Minister, BBC2, 1980-1984; Yes, Prime Minister, BBC2, 1986-1988). Ова серија била је у припреми целе три године, и британски јавни сервис је водио рачуна да је не пусти у емитовање у осетљивом тренутку избора. Када је серија коначно кренула са емитовањем, убрзо је постала омиљена не само међу гледаоцима већ и међу политичарима. И даље се говори о томе како је премијерка Маргарет Тачер тражила од Би-Би-Сија да јој достави снимак епизоде ако ју је којим случајем пропустила.

Основна поставка серије је веома једноставна - главни јунак је нови министар који је ушао у Владу из опозиције захваљујући добром изборном резултату, и сада покушава да спроведе своју политику упркос бројним препрекама. Код куће је то супруга, која се тешко прилагођава на нове околности, и ћерка која студира социологију и противи се очевим  политикама; на послу је то Сер Хемфри, државни секретар који је део чиновничке класе која све време заправо ради у свом интересу, па и по цену да се министрова политика не поштује.

У овој серији публика је могла да се упозна са разним реторичким техникама које политичари користе у својим говорима и како оне настају, али, што је још важније, сусрела се и с идејом „дубоке државе" оличене у Сер Хемфрију, који заправо има већу моћ од самог изабраног председника.

Политички утицај ове серије је до данас остао контроверзно питање, јер је она испрва перципирана као протачеристичка управо због извесне ироније према државном апарату, дочим је неки виде и као антиестаблишментску. Ипак, моћ ове серије је била толика да ју је на крају естаблишмент и кооптирао. Од 1986. мачак у Даунинг Стриту се зове Хемфри а државни чиновници на утицајним местима се често називају „правим Сер Хемфријем".

Врзино коло

Директно из серије Да, министре произашла је и серија Арманда Јанучија The Thick of It (BBC4, BBC2, 2005-2012), која је код нас познатија по филму проистеклом из ње насловљеном У врзином колу (In the Loop, 2009). Ова серија говорила је о доживљајима службеника једног споредног министарства за социјална питања и његовим гафовима, као и притиском с врха оличеног у сивој еминенцији владе, моћном спин доктору и кичми странке Малколму Такеру.

У интерпретацији Питера Капалдија, Малколм Такер је у знатној мери инспирисан личношћу Блеровог саветника Алистера Кемпбела, једног и од силовитих шкотских лабуристичких кадрова, познатог агресивним поступцима и увредљивим опаскама према свима, прљавој игри у сваком смислу. Малколм Такер је профилисан као неконтролисана непогода од човека коју гледалац воли да мрзи, али су временом његови бизарни и вулгарни монолози постали оно по чему се сценаристичка екипа ове серије препознаје.

Ова Јанучијева серија била је прави расадник сценаристичких талената. Тако је Џеси Армстронг данас креатор можда и понајбоље серије ХБО-а Наследници (Succession, HBO, 2018-), док су Сем Бејн, Тони Рош, Сајмон Блеквел и остали постали веома битни самостални аутори у британској телевизији.

Да, потпредседнице

Јанучи је повео велики део ове екипе са собом у Америку где су направили римејк ове серије под називом Потпредеседница (Veep, HBO, 2012-2019). Ту се појавио један од занимљивих феномена, кад је реч о римејковању британских серија о политици за америчко тржиште. Наиме, Потпредседница није била тако ефектна за део фанова британског изворника. Разлог за то може бити и културални, али може имати везе и са политичким системом.

У сваком случају, иако у основи римејк - у оба случаја уосталом имамо људе који окружују једну релативно безначајну политичку фигуру и њихове разне гафове и интриге - ипак је Потпредседница другачији телевизијски организам и функционише на други начин. За почетак, конвенционалнија је у изразу и ближа класичном ситкому по интензитету хумора.

Како је време пролазило, тако је и Потпредседница пратила успон своје јунакиње, па као што је Да, министре у једном тренутку прерастао у Да, премијеру, тако је и јунакиња ове серије доспела на чело државе. Серија је имала посебан изазов када је Доналд Трамп постао председник и када је у Белој кући збиља почела да личи на водвиљ, с јунацима који улазе и излазе на врата као преварени љубавници и рођаци из провинције у неком француском комаду.

Српска посла

Нека од фундаменталних питања српске политичке сцене остала су иста још од Нушићеве драме Госпођа министарка која је ванвременска као драмски класик али и актуелна у сваком тренутку, јер обрађује тему опијености коју ствара моћ.

Отуд, и серију Синише Павића Бела лађа помало перципирамо као нушићевску и не доживљавамо је као један дуготрајан и веома радо гледан формат политичке сатире.

Бела лађа је у својој концепцији битно субверзивнија него што је памтимо. За почетак она креће из серије филмова Тесна кожа. Њен главни јунак је Шојић ког памтимо као социјалистичког руководиоца који је упропастио своје предузеће. У међувремену, он је конвертовао своју финансијску моћ у политичку, и сада поред мутних пословних интереса има и политичку каријеру.

Сам контекст емитовања серије и њен ауторски педигре учинио ју је мање занимљивом политичким аналитичарима и она ће ретко када да се нађе у неком прегледу или промишљању овог типа. Међутим, њена велика гледаност сугерише да је њена порука о корумпираности власти допирала до великог броја људи.

У политичком жаргону из ове серије остала је етикета да је неко „члан Странке здравог разума", када хоћете да кажете да је реч о особи без неке изразите идеологије која би јој реметила сарадњу са сваким од кога може имати користи, и која низашта не би жртвовала животни комфор.

Дворске луде или субверзивни чиниоци

Да ли су ове серије, приближавајући политику гледаоцима на духовит начин, кроз своје карикатуралне ликове и беспоштедни приказ закулисних радњи дале политичарима људско лице или су у потпуности поткопале поверење у политички процес? Вероватно да је резултат и једно и друго, нарочито ако имамо у виду да су на ове серије политичари радо реаговали. Маргарет Тачер је на једној церемонији доделе награда чак одиграла и скеч са учесницима серије Да, министре. Естаблишмент је препознао њихов значај, али отвара се питање да ли га је зауздао.

Да ли су аутори који сатирично деконструишу политичке институције дворске луде или истински субверзивни чиниоци, и на коју страну претеже њихов ангажман? До пре десетак година хумор, а нарочито онај који је необуздан и спреман да удари на темеље, по дефиницији ишао би у корист левих снага. Када је, међутим, америчка алт.десница преузела екстреман хумор и по томе се у потпуности диференцирала у односу на конзервативце, поставља се озбиљно питање коме хумор данас више ради у корист и коме демистификација политичких институција више погодује. У том смислу, веома су дискутабилни утицаји хумористичких серија о политици на демократске процесе.

Ха-ха коментар

Ипак, сасвим је сигурно да серије све више желе да буду непосредни коментар актуелних догађаја. Естетика политичких емисија које су пратиле редовне догађаје убрзо је била пародирана актуелним сатиричним емисијама које су преузимале формат њуз-магазина, било са живим имитаторима било са луткама које показују карикатуралну слику политичара. Међутим, то су скечеви, дневна хумористичка форма, и њу тренутно не разматрамо.

Поред тога, ми сада имамо и актуелне драмске садржаје који се снимају понекад упоредо с догађајима. Пред претпрошле изборе британски „Канал 4" направио је серију кратких комедија које су се дешавале у аутобусима који током кампање возе конзервативце, лабуристе, индепендисте и либералне демократе, и равномерно се подсмевају њиховим активистима и лидерима. Овако ангажован, актуелан, а ипак драмски програм, био је безмало без преседана. Иста кућа направила је и лажни документарац о Британији која изашла из ЕУ, у периоду пред Брегзит.

У овим случајевима можемо говорити о драмским формама које се праве као реакција па чак и антиципација друштвених промена где се практично брише граница између информативног и драмског програма.

Од цинизма до хероизма

Из серије Да, министре проистекла је и темељна серија за приказ цинизма у политици, а то је Би-Би-Сијева Кућа од карата (House of Cards, BBC, 1990) коју је по роману Мајкла Добса написао класик британске телевизије Ендрју Дејвис.

Наша публика још памти емитовање серије на РТС-у средином деведесетих и својеврсни шок који је донела у погледу приказа британског политичког живота али и форме. Наиме, главни јунак серије Френсис Уркарт је шеф посланичког клуба који једног дана одлучује да се попне на сам врх, и корак по корак макијавелистички уклања све противнике и препреке док то не постигне.

Добсов Френсис Уркарт јесте својеврсни настављач Сер Хемфрија, технократа који одлучује да од мотора партије постане вођа целе земље, прво премијер, а ако може и краљ.

Док то чини, у интерпретацији префињеног британског глумца Иана Ричардсона он се и обраћа публици „пробијајући четврти зид", објашњавајући свој резон, потезе и поглед на свет.

Френсис Уркарт био је прави антихерој, а симпатије публике црпео је из тога што је био интелигентнији и бескрупулознији од других дубоко искварених ликова који га окружују. Гледаоци су међутим имали и повремене мале моралне испите када би Френсис упропастио и живот некој честитој особи - ова серија остала је једно изазовно и мрачно гледалачко искуство све до данас.

Пешчана кула од карата

Добс и Дејвис су у три циклуса ове серије ипак имали јасно омеђену причу, дочим је амерички римејк (House of Cards, Netflix, 2013-2019), који је конципирао друштвено ангажовани драмски писац Бо Вилимон, познат по Клунијевом филму Мартовске иде, ишао на један дужи континуитет који је прекинут тек онда када је Кевин Спејси, главни глумац у серији доживео скандал са сексуалним злостављањем.

Вилимон је слично као и Добс имао предисторију у политичким круговима. Док је Добс сарађивао са Маргарет Тачер као торијевски политичар и члан Дома лордова, Вилимон је на разним нивоима радио у кампањама демократских кандидата.

Кућа од карата има сличан трансфер са британског на амерички политички систем као и Потпредседница. Напросто, иако је реч о римејку то није више иста серија, и има неке другачије квалитете. Упркос томе што је британска телевизија глобално присутна, она ипак нема моћ америчке, тако да је данас изворник мање-више заборављен.

Руку на срце, амерички римејк, као један од првих Нетфликсових успеха, пробудио је интересовање за Добсову књигу и она је по први пут издата у многим земљама, између осталог и код нас.

У Кући од карата испитује се гледаочев морални компас. Симпатија за негативца је ту, али све то је праћено јаком дозом ироније.

Зато је као потпуно изненађење дошла недавна британска серија На удару из пера чувеног Дејвида Хера, доајена британског телевизијског али позоришног писања.

Ником није лако

У серији На удару (Roadkill, BBC, 2020), Хју Лори игра политичара из конзервативне партије који искрено верује у приватни сектор и приватизацију многих државних органа, те потом њихов ефикаснији рад кроз одређене видове супервизије. Такав став доводи га у контакт са разним лобистима који мисле исто као он, и спремни су да га финансијски подрже, док он упоредо с тим има породичне проблеме, ванбрачну везу, непризнато дете итд.

И упркос свим тим стварима, Хер га третира као јунака који има одређени дигнитет, па и принципијелност. Овде нема Уркартовог, односно Андервудовог, цинизма, нема пробијања четвртог зида и споне са публиком, већ је ту само јунак у озбиљној невољи и с великим бројем грешака иза себе.

Како је Лоријев јунак у овој серији заправо протагониста, упркос свим слабостима а врло често и погрешним реакцијама на претње које га чекају, тешко је објаснити, али Хер је баш зато потписао једну од најенигматичнијих мини-серија прошле године.

Нарочито мета-значење носи лик министрове љубавнице коју игра Сидсе Бабет-Кнудсен која је у данској серији Премијерка играла насловну јунакињу. Тешко је не запазити потпуно другачији предзнак ове серије у односу на ону после које је Сидсе Бабет-Кнудсен започела веома интензивну интернационалну каријеру.

Серија На удару ипак није постигла довољан успех да би могла стати уз раме с Кућом од карата и бити проглашена за крај тог циклуса. Али да јесте, онда би она показала мирење ауторског става, а самим тим и публике, са статусом кво у ком никоме није лако, па ни лакомим политичарима.

Новинарлук и околне ствари

У нашем суседству веома велику пажњу изазвала је серија Новине (ХРТ, 2016-). Из пера новинара Ивице Ђикића настала је серија која кроз причу о медијима заправо говори о политичком и привредном животу у Хрватској.

Упркос томе што су теме у њој веома локалне, а познаваоци прилика кажу и да су поједини ликови верна слика неких функционера, она је одјекнула у целом региону, а доспела је и до интернационалне дистрибуције, показујући да огромне дозе политичких садржаја у медијима нису заситиле публику.

Штавише, могуће је да су управо толике приче о политици довеле до тога да гледаоци имају потребу за драмским садржајем који ће све то уобличити, и кроз неке ликове трансформисати какофонију у конкретан заплет у ком је могуће разазнати нијансе сиве и разумети процесе.

Арон Соркин је после серије Западно крило написао сценарио за серију Редакција (The Newsroom, HBO, 2012-2014), и та серија је на неки начин исто тако могла да послужи као својеврсни узор како би новинарство требало да изгледа, премда знамо да ствари не стоје тако.

Прошле сезоне велику пажњу је привукла и серија Јутарњи програм (The Morning Show, Apple TV+, 2019-), која је говорила о редакцији веома гледаног јутарњег програма и скандалу са сексуалним злостављањем који ју је потресао.

И у случају Редакције и кад је реч о Јутарњем програму, лако је замислити да су гледаоци тих серија веома ретко посвећена публика програма које јунаци у њима производе.

Слично се може рећи и за политичке телевизијске програме. Колико политичких емисија заиста гледају љубитељи драмских серија о политичком животу? Немам егзактне податке али склон сам да поверујем да су ове драмске серије заправо преузеле њихову функцију, и да је самим тим Арон Соркин можда Едвард Мароу нашег доба, а да је Ивица Ђикић схватио да ће више помоћи друштву пишући Новине него у новинама.

У времену пост-истине сасвим је и логично да сценаристи преузму улогу новинара. Уосталом зар једна од најчешћих речи које политичари изговарају у последње време није баш „сценарио"?