Како је италијанска телевизија направила Италијане: Мама RAI и њена деца štampaj

„Mama RAI" - у том надимку Италијанске радио-телевизије сажима се одговор шта су телевизија и RAI значили за Италију. Све до појавe „чаробне кутије" крилатица Масима Д'Азеља „Створили смо Италију, а сада створимо Италијане" била је само ефектан слоган, упркос уједињеној краљевини, школама, новинама, радију, књигама, два светска рата и фашистичкој диктатури Бенита Мусолинија. 

Када се 1954. телевизија „указала" јужно од Алпа две трећине грађана није говорило италијански језик, док је књижевни италијански говорило тек десет одсто становништва. Није претерано рећи да се све до појаве телевизије Италијани нису међусобно разумели. Дијалекти и наречја на Апенинском полуострву имају дубоке корене а међусобно се толико разликују да искључују могућност споразумевања.

Телевизија је имала веома едукативан карактер. У тренутку настанка RAI-ја, у Италији је од 47 милиона становника само 34 хиљаде имало факултетску диплому, а мало мање од четири милиона средње образовање. Половина становништва је завршила само основну школу, 13 милиона је било без икакве дипломе а неписмених је било седам милиона. 

RAI је буквално школовала  Италијане, али их је и забављала и припремала за модерна времена, тржишну привреду, потрошачко друштво. Имала је, наравно, и политичку улогу. Италија је била гранична земља између демократског западног  и источног комунистичког блока, прва с друге стране „јастука" који су представљале Југославија и Аустрија.

Амерички сан у Италији

За разлику од других западноевропских телевизија које су свој узор имале у BBC-ју, RAI је од старта била под америчким утицајем, наравно прилагођена европским и локалним приликама. Велику улогу је одиграла америчка амбасадорка у послератном периоду у Риму Клер Бут Лус.

Први програмски директор RAI-ја Серђо Пуљезе провео је три године у САД на циљаном усавршавању пре него што је почетком 1954. године RAI почела са емитовањем редовног програма. Осим Пуљезеа, на обуци у Холивуду и у другим најзначајнијим америчким центрима за продукцију телевизијског програма било је десетак пионира италијанске телевизије. 

Амбасадорка Лус је убрзала читаву процедуру и логистичку подршку за почетак рада RAI-ја после парламентарних избора 1953. на којима је владајућа Хришћанска демократија освојила мање гласова него на претходним 1948. године, док је Италијанска комунистичка партија забележила благи раст. То је био знак за узбуну у Вашингтону. 

Добар део Италијана је педесетих година прошлог века био опчињен америчким сном, толико да су радо прихватали и пародије на тај искрени сентимент. Песма „Tu vuo fa' l'americano" (Ти би да будеш Американац) Тонина Карозоне је била хит годинама, а филм „Un americano a Roma" са непревазиђеним Албертом Сордијем убедљиво најгледанији и најпопуларнији. Међутим, трећина становништва је гледала ка истоку и веровала у комунистичку бајку Палмира Тољатија. 

Зато је амбасадорка Лус извукла из рукава добитну карту, као поклон RAI-ју: Итало-Aмериканца Мајка Бонђорна, хероја два света, двадесетовековне верзије Ђузепеа Гарибалдија који је ратовао као партизан у земљи својих предака.

Популарност Бонђорна, краља квизова, Санрема и забавних лаких програма, чији су деда и баба отишили са Сицилије у САД трбухом за крухом, је достигла такве размере да се шалило да није Гарибалди ујединио Италију него Бонђорно. 

Италијански бум

Италијански привредни бум крајем педесетих и почетком шездесетих година коинцидира са вртоглавим растом телевизијских пријемника у италијанским домовима. Италијанско економско чудо и телевизија иду руку под руку и из корена мењају италијанско друштво.

Теме као што су секс, прељуба, мушко-женски односи престају да буду табу и отварају врата за две епохалне реформе: право на развод и абортус. Комичари и имитатори демаскирају политичаре скечевима и духовитим опонашањима дајући политици људско, забавно, лице. 

Италијанке су почеле да буду поносне на своје тело захваљујући RAI-ју: прва мини сукња је угледала светлост дана на италијанској националној телевизији 1964. године што је само пар година раније било незамисливо.

Телевизија је била и прво место где су се жене приближиле мушкарцима у равноправности и заступљености у престижним улогама и на важним функцијама.

Три ере

Славни италијански писац Умберто Еко је на три периода поделио историју телевизије у Италији: 1) палеотелевизија (период од 1954. до 1976. године) када је RAI имао монопол; 2) неотелевизија (период од 1976. године до почетка новог миленијума) када се рађају комерцијалне телевизије и дуопол RAI - Mediaset; 3) нео-неотелевизија која је обележена уласком „Скаја", медијске империје Руперта Мардока и ширењем интернета. 

Програмска шема RAI-ја била је закуцана као „Божије заповести": понедељком су емитовани филмови, уторак је био дан за комедије, четвртак вече је било резервисано за квизове, петак је био одређен за културу а субота за живописне забавне програме. Среда и недеља су биле остављене за велике спортске и друштвене догађаје, односно преносе.  

Квиз „Lascia o raddoppia?" (Остави или удвостручи?) који је водио Мајк Бонђорно  је био толико популаран да су четвртком улице биле буквално празне, од Рима и Милана до забитих села у Апенинском венцу. Биоскопи су, да не би остали без публике, прилагођавали сатницу филмова четвртком и омогућавали посетиоцима да, пре или после филма, виде Бонђорнов квиз на великом платну. 

Само весело

Будући да су телевизори у првим годинама били привилегија за малобројне - цена пријемника је била између осам и десет просечних плата радника ФИАТ-а, ако би пројектовали тај однос на данашњицу дошли би до цене између 12 и 15 хиљада евра - онда је јасно зашто су они постали средство окупљања.  

У првих 10 година, док телевизори нису постали део намештаја већине домова, било је уобичајено да се у кући срећног власника телевизора окупља читав комшилук. Статистички подаци показују да процентуално никада није било мање парница између станара у зградама као у том периоду.

Уз RAI Италија је постајала више лаичка, мање биготна, више весела мање намргођена, помирљивија и мање свађалачка. Бонђорнов усклик на почетку и крају квизова и забавних емисија „Allegria!" (Само весело!) постала је лајтмотив.

Емисија „Carosello" (Рингишпил) такође је обележио телевизијску зору. То је била прва емисија која је лансирала оно што данас називамо пропагандним спотовима и где је било могуће рекламирати производе. Подсетимо, тада су рекламе пре, током и непосредно после забавних програма, филмова или серија биле стриктно забрањене. Морале су да буду одвојене барем са 90 секунди неутралног програма. 

Рекламирати се у „Carosellu" био је једнако престижан колико и економски исплатив потез. У изради спотова држало се ригидне шеме: изговарање имена производа, скеч невезан за производ, музика и завршно изговарање имена рекламираног производа.

Огромни успех „Carosella", и поред поменутих стега, лежи у чињеницу да су режисери спотова били таква имена као што су Серђо Леоне, Федерико Фелини, Пупи Авати, Пјер Паоло Пазолини, Ричард Лестер и други. 

Забавни програм

Међу бројним забавним програмима који су испуњавали суботње вечери и забављали Италијане на првом месту је „Studio Uno" који је водила легендарна Мина.

Програм је био колаж скечева популарних глумаца и комичара, извођења популарних песама са великим оркестром и студијском публиком уз неизбежне плесне ансамбле. Најавну шпицу овог суботњег шоу програма су изводиле близнакиње Кеслер.

Песмица „Da-da-un-pa", певана са благим немачким акцентом, обележила је читаву деценију и постала симбол срећних и просперитетних времена.

Ако је „Studio Uno" обележила Мина, други изузетно популарни забавани прорграм је лансирао Рафаелу Кара. Звао се „Canzonissima" и био је везан за националну лутрију.

Формула је била добитна: комичари, глумци, познате личности, субрете и певачи у добро укомпонованим шалама, плесовима и такмичењу у извођењу музичких нумера. 

Кара је просто бриљирала у улози водитељке. Била је толико омиљена и моћна  да је могла себи да дозволи појављивање у ударном термину на првом каналу националне телевизије са голим пупком, што се и данас води као један од најконтроверзнијих тренутака у историји телевизије.

Прве године италијанске телевизије обележила је и емисија која је спајала сатиру, истраживачко новинарство и промоцију италијанске кухиње, туризма. Звала се „Један два три", а између прича о положају жена, откривању укусних јела и предивних места за одмор, публику су забављали тада млади комичари Уго Тоњаци и Рајмондо Вијанело.

Један од најгледанијих програма ће ући у историју као први који је укинут из политичких разлога. Генералном директору RAI-ја није се свидео скеч у коме су се Тоњаци и Вијанело нашалили на рачун тадашњег председника Италије Ђованија Гронкија који је пао са столице током концерта у миланској Скали у присуству француског председника Шарла де Гола.

Публика је вриштала од смеха у студију и поред малих екрана, али не и директор Бернабеи који је исте вечери укинуо емисију за сва времена и дао отказ директору програма.

Програм у боји

Италијанска телевизија је била жртва и велике политичке битке између Немачке и Француске, односно два различита система: немачког PAL-а и француског SECAM-а. Због тога су Италијани последњи у западној Европи почели да емитују програм у боји, тек 1977. године.

Рим је изабрао немачки ПАЛ, што су Французи доживели као друго велико забадање ножа у леђа, после објаве рата 1940. године. Постоји и теорија да је ФИАТ одлагао почетак емитовања програма у боји јер су у том периоду спремали излазак новог модела аутомобила и није им одговарало да људи похитају да купују нове телевизоре у боји одлажући куповину новог аута. 

Средином седамдесетих година долази до великих промена у италијанском етру са укидањем монопола RAI-ја, и уласка на сцену локалних комерцијалних телевизија. Интересантно је да су три најгледаније и најпознатије комерцијалне телевизије из тог доба имале седишта у суседним државама: Телемонтекарло је била смештена у Кнежевини Монако, ТСИ у кантону Тићино у Швајцарској а Теле Каподистрија у тадашњој Југославији.  

Друга велика новина половином седамдесетих година је лансирање програма „Domenica In". Радило се о забавном недељном поподневу које је трајало шест сати. До тада је било незамисливо да колажно-забавни програм траје уживо толико дуго.

У следеће три деценије „Domenica In" ће бити једна од перјаница програмске шеме RAI-ја и ствар престижа за сваког водитеља. 

Берлусконијева империја

До стварне револуције долази почетком осамдесетих година када Силвио Берлускони, који се обогатио градећи квартове у Милану, улаже зарађени новац у куповину телевизија, и уз помоћ свог пријатеља, лидера Италијанске социјалистичке партије и премијера Италије Бетина Краксија, добија националне фреквенције за своје три мреже: Канал 5, Италиа 1 и Рете 4. 

Један од првих потеза Берлусконија било је довођење Мајка Бонђорна у нову медијску империју, као и Мауриција Костанца и, пре свега, Антонија Ричија који ће креирати серију изузетно популарних програма. Један од њих је „Drive In", култна емисија која је постала класични цајтгајст италијанске телевизије осамдесетих година.

Поред шаљивих скечева, све је у емисији било пренаглашено, од кулиса, боја, одеће, момака и девојака који су били део плесног ансамбла, до бизарних стендап комичара. Други Ричијев велики успех је сатирични дневник „Striscia la notizia" која је и данас један од најгледанијих програма.

„Striscia" се показала као успешан инструмент у раскринкавању разноразних превараната, а својим гледаоцима гарантује и друге истраживачке приче измешане са приказивањем гафова водитеља и политичара на телевизији. Заштитни знак емисије су тзв. велине (девојке које плешу на почетку и крају емисије), лутка Габибо и додела шаљиве награде „Златни тапир". 

Није RAI

У велике трансфере са RAI-ја у Mediaset спада и прелазак Ђанија Бонкомпањија који је лансирао емисију „Non è la RAI" (Није RAI). Та емисија је постала симбол деведесетих, новог таласа, новог речника и нових односа. У потпуности је изокренула дотадашње поимање телевизије.

Идеја је била револуционарна за то време, одатле и наслов „Није RAI" - емисија је поставила јасну границу између уштогљеног, крутог, застарелог RAI-ја и нове, полетне и раздрагане телевизије. Концепт је био једноставан: стотину младих девојака, углавном тинејџерки, плешу, певају, праве телефонске шале са гледаоцима и шире добро расположење.

Није изненађење да је из тог програма, који је трајао четири године, изашло неколико десетина водитељки, глумица, комичарки, певачица, плесачица, које су доминирале италијанском телевизијом на прелазу између два милиенијума. Њихова перјаница је Амбра Анђолини, успешна глумица и сапутница трофејног италијанског тренера Макса Алегрија. 

Један од ретких иновативних одговора RAI-ја на много флексибилнији и иновативнији Mediaset у последњим деценијама прошлог века били су програми Ренца Арбореа, поготово „Quelli della notte" и  касније „Meno stiamo, meglio siamo".

Арборе је имао богато искуство стечено на радију и у раду са својим музичким бендом довео је до савршенства уметност импровизације у телевизијским студијима уз микс хумора, сатире и занимљивих, слушљивих прича и дебата.

Био је алтернативна новој телевизији, пример да је могуће правити забавни програм и без претеране еротизације.  

А онда је дошао интернет и све што иде са њим. Традиционална телевизија, као и штампане новине, одумиру с генерацијама које су одрасле уз њих и не иде им да се навикавају на нову брзину.