Прича о Реџу Халиловићу, обешеном паши и оседелој црној мачки

Мој прадјед Реџо је рођен, као посмрче, нешто послије 1863. године. Знамо то преко његовог пријатеља. Добро памтим човјека по имену Бахтијар Кошута, рођак мој је то био, узимао ме на крило. Тај човјек био је пријатељ мог прадједа Реџа коме је друга жена била из породице Кошута. Када ме дјед Ахмет водио код старог Бахтијара, на посетке, слушао сам шта причају и чему се чуде. Бахтијар је родом из села Црнча, одакле су све Кошуте, а живио је у Хоткову. Умро је 1990. године као најстарији човјек у Европи. У 126. години.

Новинари су га питали када је рођен, а Бахтијар Кошута рече: "Када је султан Хамид дошао на власт нисам се бријао, али сам се замомчио." Бахтијар Кошута је значи имао бар тринаест или четрнаест година када је султан Хамид дошао на власт, дакле био је замомчен али се није бријао, те се може рећи да је рођен око 1863. године. Ми знамо да је мој прадед Реџо рођен нешто послије Бахтијара, јер нам је сам Бахтјар причао да је Реџо био нешто млађи од њега. Добро су се знали.

Мој дјед, Ахмет, слабо се сјећао свога оца Реџа, али о њему зна по причама старијих, понајвише по причама Бахтијара Кошуте чија се старост улила и у моје приче.

Прадјед мој, Реџо, био је плећат човјек, снажан, нешто нижег раста, црн, љут и инаџија. Због свог ината упознаће мемлу солунске тврђаве и своје потомство ће одвојити од потомства своје браће.

Реџо је рођен у Новопазарској бањи где је имао земљу крај мршаве и златоносне Избичке ријеке, био је више земљорадник него сточар. Тада је свако у овом крају имао грла у шталама, али је Реџо садио купус и празилук покрај Избичке ријеке, а пшеницу и овас у Хоткову; у пијеску речном понекад би налазио неки трун злата, а у јесен би довлачио дрва са планине Рогозне и продавао их у Новом Пазару.

Реџо, прадјед мој, осећао је у животу велики утицај историје, али је једном нехотично, остварио и утицај на историју. Бијаше натоварио храстова стабла на запрегу коју му је вукао коњ, и кренуо у чаршију, да заради. Тамо, на друму, неки људи сретоше Реџа и упиташе га колико тражи за дрва. Реџо, тада врло млад, схвати да је наишао на сигурне муштерије и рече пристојну цијену, а ови се нису бунили нити ценкали. Платише му и рекоше да отовари дрва.

Од тих дрва направили су вјешала, а чим се вјешала подигну - лако се нађе и конопац. Вјешала су однијета на други крај града, тамо код Великог гробља гдје пут води ка Сјеници. Ту, испод Великог гробља, обесили су пашу. Кажу да је брзински објешен зато што је од Обреновића узео дванаест сахана злата када им је наумио предати или продати Нови Пазар.

Пошто се народ у свему бијаше подвојио, једни су у Новом Пазару причали да објешени није продао град него су га ољагали противници жељни власти, а већина - ах, већина која је увијек уз власт - поздрављала је смрт човека који је данима висио крај великог гробља. Било је љето. Објешени се уцрвљао, па су делегације измолиле од новог властодршца да се објешени сахрани у гробљу.

Можда је мој прадјед Реџо трљао руке, јер то бијаше једини пут да је продао дрва прије но што их је догнао на пијацу. Но, расправа о објешеном наставила се и када је спуштен у земљу...

Првог наредног јутра градом се прочуло да је издајник изашао из гроба. Опет се град подвојио у мишљењу: једну су рекли да земља неће да свари издајника, а други, вјероватно присталице објешеног, казивали су како је невин објешен, те га је земља избацила ради опомене.

Сахранише објешеног поново, али га земља поново избаци. Први су опет нашли разлог да тврде како земља не прима издајника, а други како земља враћа објешеног међу људе како би од њега мртвог тражили извињење.

У Новом Пазару тада није било новина, али се осјећала склоност ка жутој штампи. У рјешавање проблема укључила се улема, а властима је једнако одговарало да се настави прича о издаји, али и да се афера оконча како објешени не би задобио нове присталице. Мој прадјед Реџо, млад а већ лукав, пријавио се тада као човјек који може ријештити проблем. Власти, знајући да је Реџо имао добра дрва за огрев и за вјешала, одлучише да му повјере трећи укоп објешеног.

Реџо је знао да свуда на земљиној кугли, у гробљима, леже хиљаде невино убијених и хиљаде издајника. Он поведе два брата на гробље, спустише објешеног у рупу, али одмах поред гроба ископа још једну рупу и у њу спусти своју црну кућну мачку.

Да, баш тако, живу мачку је спустио да би чувала стражу објешеном мртвацу.

Реџо је најприје мачки спустио један тањирић пун воде, а укопао је изнад ње и парче сулундара како би мачка могла да дише, но врх сулундара покрио је мрежицом од сита како мачка не би могла да изиђе из њене рупе, крај гроба. Врх сулундара није вирио из земље, а Реџо га је камуфлирао почупаним травкама.

У ноћи, неки људи су пришли гробу, али су чули гребање мачке, уплашили се и побегли куд који. Наравно, градом се прочула вијест да мачке у гробу деру мртваца.

Сутрадан, Реџо је склонио мрежицу са сулундара. Мачка је изишла напоље, али била је потуно бијела. Сиједа као старац. Иако тужан због мачке, иако преплашен, мој прадјед Реџо је добро наплатио окончање ове афере као што је наплатио и дрва на њеном почетку.